Неуроза као духовно обољење

 

Гранични неуро-психички поремећаји, међу којима значајно место заузимају неурозе, чврсто задржавају водеће место у широкој групацији душевних обољења. Према подацима Светске Здравствене Организације, око 10% становништва индустријски развијених земаља болује од неуроза, а за последњих 65 година број оболелих се повећао 24 пута. У Русији је на сваких хиљаду грађана, према евиденцији регистрованих случајева, оболело 20-25 људи. Међутим, понављамо, да се ова цифра односи само на регистроване случајеве, и пре служи само као показатељ врха "леденог брда."

Неурозе се попут епидемије шире по целом свету. Доказано је, на пример, да 30 до 65 % пацијената лекара опште праксе има симптоме неуротичара. У кругу лекара специјалиста из ове медицинске гране, уобичајена је следећа иронична шала: уместо питања "да ли пацијент болује од неурозе", лекари који се ба ве неурозом постављају питање "од ког облика неурозе пацијент пати".

Према гледишту које је данас прихваћено у нашој земљи неуроза се може дефинисати као психогени (најчешће конфликтогени) неуро-психички поремећај, који настаје као резултат нарушавања најважнијих односа у човековом животу. Простије речено, неурозе се развијају тада, када човек услед различитих околности није у стању да пронађе излаз из одређеног сложеног проблема и разреши психолошки значајну ситуацију или поднесе неки трагични догађај.

Симптоми неуротског поремећаја су општепознати: пад расположења, раздражљивост, несаница, осећај унутрашње нелагодности, раслабљеност, апатичност, погоршање апетита. Може доћи до противречења, испољавања агресивности, злобе и сл. Све ове симптоме прати осећај опште слабости, физичка нелагодност, поремећаји вегетативног система. Код неуротских поремећаја човек губи осећај објективности, оптерећен је својим психичким стањем, али једноставно није у стању да учини било шта како би нешто променио у себи.

Паралелно са оваквим стањем, постоје и слична стања која по симптоматици подсећају на неурозе, али чији механизам развоја је другачији. Таква стања се дефинишу као стања слична неурозама. На пример, код многих соматских оболења, инфективних процеса, код артериосклерозе можданих ћелија великог мозга и другим патолошким процесима, може доћи до симптома врло сличних неурози. Осим тога, често се клиничка слика неуротског оболења може видети и код људи који имају јед-ноставно само тежак карактер или значајне пропусте у васпитању.

Термин "неуроза" је већ у широкој употреби у нашој пракси и само можда још бебама није познат. Разликујемо школске и адултне неурозе; неурозе циља и самоће; соматогене и еколошке неурозе, као и многе друге облике ове непријатне болести. Посебну групу чине такозване ноогене неурозе, које су повезане са неналажењем или губљењем смисла живота, сукобом вредности. Према неким подацима сваки пети неуротски случај је овог порекла. У стварности постоји мишљење да скоро сваки случај неуроза има духовне корене. Уосталом, биће речи о свему, али по реду.

Први пут је 1776. год. шкотски лекар Кулен предложио употребу термина "неуроза" за оболења са оваквом симптоматиком, и од тада дискусије о суштини неурозе, коренима њеног настанка и механизму настајања не престају да буду актуелне. То, наравно не значи да до Кулена нису постојале неурозе. Њихова појава, као и свих болести уопште, везана је за човеков пад у грех. Описе неуроза сусрећемо већ у првим писменим изворима човечанства. На пример, на папирусима Кахуна (око 1900. год. пре Хр.) и Еберса (око 1700. год пре Хр.) могу се наћи подаци о болесном стању жена, који подсећају по симптомима на хистерију.

Данас је тешко наћи у медицини појам, који различите научне школе третирају тако вишезначно и чак противречно, као кад се ради о неурози. Неуротске реакције, које могу да настану код човека услед тешких потреса, сукоба, соматских оболења или животних проблема, веома су различите. Њихове манифестације зависе и од човекове личности и специфичности његовог карактера. То је узрок потпуно различитих мишљења о овом проблему. Међутим, у центру научних дискусија нису само питања манифестације неуроза, већ и њихово постојање као нозолошког облика. Гледиште неких од психијатара је отприлике овакво - неуроза је "нормално понашање у ненормалном друштву."

Друге тачке гледишта покушавају да открију узроке неуроза, наводећи их као сле-деће: отказивање функција мозга, потискивање унутрашњег конфликта у подсвест, крутост правила и ригидан начин мишљења; неумешност да се предвиди сукоб и припреми за њега, неадекватни стереотипи понашања; незадовољена потреба за самопотврђивањем и још многе друге предпоставке.

Једни истраживачи сматрају да је узрок неуроза одређена специфичност расуђивања сваког појединца, други сматрају да је узрок патологија емоција, трећи - процес самопознања, четврти - психолошка незрелост и инфантилност. Има, чак, и таквих аутора, који сматрају да је неуроза наследно оболење.

Ево још једног мишљења... М. М. Хананашвили пише о неурози као о оболењу, које настаје услед претрпаности информацијама. У својој књизи " Информационе неурозе" он поткрепљује своје мишљење следећим наводима: "... постоје прорачуни, да је 70-их година овог века у просеку сваки човек у економски развијеним земљама путовао на дуге релације у току једне године много више, срео много већи број људи и добио више информација, него што је то чинио човек почетком XIX века у току целог свог живота... Око 25% становништва земаљске кугле је под утицајем стално растућег информационог оптерећења..." Овај аутор види ризик развоја овог оболења у дуготрајној преоптерећености у условима дефицита времена, као и превеликој амбициозности.

Академик П. В. Симонов карактерише неурозу као болест дефицита информација. 

Као што видите, мишљења ових научника су контрадикторна. Према мишљењу П. В. Симонова, чији закључци такође изгледају основани и логични, гнев, на пример, компензира недостатак информација, које су потребне да би се адекватно одреаговало, страх - да би се организовала одбрана, док патња настаје у условима када не постоје информације о могућности компензације изгубљеног и сл. Мишљења је пуно, али су одговори у суштини нејасни. Ипак, већина истраживача се у данашње време слаже у једној констатацији, и то следећој - да је неуроза болест личности.

Мишљење неких аутора је да су неуротичари болесни због њихове неспособности да воле себе (неурастенија) или да воле и себе и друге (психостенија). Треба рећи, да је сваки психолошки правац наилазио на одобравање колега лакара само онда када су његови носиоци успевали да аргументовано и на нови начин приступе проблему неуроза.

Ниједан човек не обољева од неурозе одједном, већ болести претходи одређени период пред-болести. Можемо да "насликамо" својеврстан портрет "потенцијалног" неуротичара. Тачније, биће то пре изложба портрета, у којој сваки има склоност да од потенцијалних, прикривених симптома болести прерасте у стварне. На пример, једна од карактеристичних особина "потенцијаног неуротичара" је начин размишљања, који не допушта компромисе. У изражавању таквог човека прострујава израже-на категоричност, за њега не постоје нијансе у интерпретацији догађаја и све се базира на кон-трастима: добро-лоше и сл.

Последњих десетак година питања настајања неуроза су почела да се темељније разма-трају. На неурозу се више не гледа као на лаки психички поремећај. Принцип функционалности (лаке реверзибилности) није потврђен у клиничкој пракси. Према подацима који су објављени у штампи до излечења долази само код 40-50% оболелих. Установљено је да у прве три године од неуроза се излечи свега 10% болесника. Често болест траје годинама, чак и деценијама.

Из овога произилази да до неуроза долази услед одређеног унутрашњег склопа личности. Спољни фактори и околности које доприносе болести су само "последња кап", вентил који покреће механизам развоја неуротског оболења. Код човека, који је склон овом оболењу, развија се специфична "способност" да неурозно реагује на животне проблеме. Једни узроци (конфликти, стресови) постепено ишчезавају и престају да буду актуелни, но убрзо њихово место заузимају други, и болест се поново враћа. Једном речју, и наука је у недоумици. Наше је мишљење, да је до тога дошло, из разлога што неуротска патологија поред осталог има духовну основу, о којој у нашој психијатрији последњих неколико деценија није било ни речи.

Духовни поглед на проблем настајања неуроза у потпуности разоткрива корене болести, као што су; духовно слепило, игнорисање духовних потреба, безбожје.

Незадрживи пораст неуротских оболења у двадесетом веку настао је не само услед стреса и научно-техничког прогреса са његовом информативном преоптерећеношћу (на ову чињеницу су вишекратно указивали истраживачи), већ пре свега услед "прогреса" огреховљености целокупног човечанства. Јер целокупна историја човечанства проткана је ратовима, разним природним катаклизмама, поплавама, сушама, пешчаним олујама. Тешко је дати поређење и рећи у којој мери је, на пример, садашње време немирније и опасније од времена владавине Ивана Грозног. Зашто је онда проблем неуроза заоштрен баш у наше време? Разлог је, чини нам се, само један, а то је пораст безбожја, губитак духовне основе човечанства, а самим тим и правог смисла живота.

Произилази, да основни узроци настајања неурозе нису стресови и неприлике, већ се крију у самој личности човека. Ради се о личности, чији је унутрашњи живот поремећен. Светитељ Теофан Затворник пише о човеку, који није у стању да управља силама које делују унутар њега, следеће:

"Ум је тако помрачен, и расејан, јер њиме не управља воља и не контролишу га покрети срца; воља је препуштена самој себи и без икакве усрдности, јер не ослушкује ум и не загледа се у срце; срце је ван контроле, слепо и млако, јер неће да слуша ум и да се отрезни силом воље. Али, не само да су ове силе престале да се потпомажу, већ су у одређеном смислу почеле да се боре за превласт, једна поништава другу и као да је гута и изједа...".

Као корен сваког зла, грех је сличан неуротском поремећају. Збивајући се у дубини човечије душе, он распаљује страсти, преусмерава вољу, утиче на свест да она више не контролише емоције и машту. Зато свети Теофан указује на то, да је "унутрашњи свет човека-грешника испуњен самовољом, хаотичношћу и самоуништењем". Дубока неуроза је знак моралне деструкције, духовно-душевног несклада.

Свети Теофан Затворник указује на то, да је „природни однос у склопу човекове личности такав, да би требало исто као што се слабији покорава јачем и мањи већем, тако и тело да се потчињава души, душа духу, а дух у складу са својим особинама да се погружава у богосазрцање. Свим својим бићем и свом својом мишљу човек би требало да пребива у Богу. При томе деловање духа на душу зависи од степена његовог сједињења са Богом, а деловање душевних снага на тело од духа који у њој преовладава. Отпадништвом од Бога дошло је, по логици ствари, до пометње у целокупном саставу човека; дух, који је отпао од Бога, изгубио је своју силу и постао је потчињен души, а душа, која се духом не узвисује, потчинила се телу. Човек се свим својим бићем и свешћу погрузио у чулност".

Професор Д. Е. Мелихов је сматрао да суштински разлог свих психичких поремећаја лежи у несмирењу. У том смислу, и неуроза не чини изузетак. Опште је мишљење да се ова болест развија у облику конфликта личности са самом собом (интрапсихички конфликт) или са другим људима (интерпсихички конфликт). Неуроза је сукоб између жељеног и стварног. Што је овај сукоб заоштренији то болест узима више маха. „Вера и јесте смирење", говорио је Св. Варсонуфије Велики. Демон је говорио Св. Макарију Великом: "Ти постиш - а ја уопште ништа не једем; ти мало спаваш - а ја уопште не спавам, али ти можеш да се смираваш пред другим људима, а ја не могу да се смирим чак ни пред Богом. Смирењем ме побеђујеш!"

Једном приликом за време лекарског прегледа, жена која је боловала од једног облика неурозе у набоју емоција је више пута понављала: "Докторе, ја сам се тако уморила од болести и желим да оздравим по сваку цену. Осим тога, ја уопште не разумем о каквом сукобу жељеног и реалног сте Ви говорили."

На ове речи пацијенткиње ја (Д. А.) сам јој одговорио приближно следеће: "Господу је позната Ваша невоља, и ако не жури да промени постојећу ситуацију, то значи да није Његова света воља да Вас одмах исцели. Када су Светитељи имали искушења (болести, жалости) они су благодарили Богу за све и говорили:" Страдам ради грехова својих". А погледајте како стоји ствар у нашем случају - "хоћу по сваку цену да оздравим". Ето у томе и јесте сукоб жељеног и реалног. Јако је важно смирити се пред болешћу која вас је задесила, сматрати себе достојном овог недуга и прихватити га са благодарењем. То нам потврђује и Свети апостол Павле следећим речима: „Ввран је Бог Који вас неће пуститида се искушате већма него што можете, него ће учинити крај искушењу, да можете поднети" (1. Кор. 10, 13). Зато се умирите и не   очајавајте. Неуроза је духовна болест. Смирите се, и болест ће проћи. "

    У житију Светог Игњатија (Брјанчанинова) налазимо следеће редове о смирењу будућег Светитеља. Искушеник Брјанчанинов се у манастиру одликовао безропотним послушањем и дубоким смирењем. Његово прво послушање било му је одређено у кухињи. Као кувар је тада радио бивши кмет његовог оца Александара Семјоновича Брјанчанинова. Десило се да је баш на дан када је он преузео ово послушање требало да се оде у амбар и донесе брашно. Кувар му је рекао: "Хајдемо де, брате, да донесемо брашно!"- и бацио му џак од брашна, тако да је сав био посут белим прахом. Нови послушник је узео џак и пошао. У амбару је, раширивши џак и држећи га у зубима по наредби кувара, по први пут осетио у срцу непознато духовно стање: доживео је такву сладост од осећаја потпуног смирења, у коме се заборавља на своје "ја", да је за цео живот памтио овај догађај.

Грех одређује духовне услове за настајање неуроза. Даљи развој неуротских појава зависи од специфичности карактера, услова живота и васпитања, неурофизиолошких претпоставки, као и од различитих стресова и других околности, које су у већој мери непознате. Не може се све уклопити у шематско понашање. Живот је много сложенији. Код једног човека настаје неуроза, док други доживи само потрес, али не дође до развоја болести. Нај-дубљи узрок настајања неуроза је тајна, која је позната само Господу. Све бива по Божијем Промислу.

И још нешто. Од времена наших прародитеља човекова природа је огреховљена. Због тога човек који пати од неурозе није ништа бољи или лошији од других људи. Неуроза је само појединачни случај последица огреховљености. Сви смо дужни да се кајемо и исправљамо, уздајући се у Божије милосрђе.

Свака болест има духовне корене, али их је понекад тешко препознати. Неуроза је специфична болест међу другим психичким и соматским оболењима, јер служи као својеврстан морални барометар. Очигледна је њена веза са облашћу духовног. Само настајање болести, као последица душевних потреса и гриже савести, може бити моментално. Тешкоће које су настале у откривању узрока који доводе до појаве неуроза настале су првенствено зато, што је већина научника и лекара покушавала и даље покушава да уздајући се само у своје снаге без Божије помоћи и вере у Христа реши овај дубоки проблем. Или се потпуно негира духовност пацијента или се акценат ставља уместо ње на образовање и ерудицију. Истраживања научника овог кова можемо упоредити са трчањем у круг. Такав рад неће уродити плодом. Успут да напоменем, да су по мом мишљењу многе последице духовне болести код човека који болује од неурозе тачно откривене. Ми смо већ напомињали о патологији процеса самопознања, "неуротском" начину размишљања и специфичностима емоционалног реаговања. Међутим, првобитно је дошло до промене у овим особинама на духовном нивоу, па тек онда се то на неки начин одразило и на душевни живот човека.

При томе, све што смо сада управо рекли се не односи само на неурозе, већ и на ширу групу поремећаја, такозвану "малу" психијатрију (формирање карактерних особина, настајање психопатских случајева и сл.) Жеља нам је да међу научницима, укључујући лекаре и психологе, буде више православних верника. Јер човекова истраживачка активност је ограничена његовим погледом на свет. Господе, дај нам мудрости и снаге да лечимо душевне болести у славу Твоју!

Неурозе (посебно неки њени облици: опсесивна стања и фобични страхови) могу бити и последица демонске опседнутости. Како се иначе може објаснити неодољива жеља да се неколико десетина пута на дан перу руке или пребројавају дугмад на одећи пролазника и сл.? При томе оболели ужасно пате због свог стања. Осећају га као терет, али ништа нису у стању да промене. Треба рећи, да се и медицински израз опсесија, која означава различите појаве компулзивних (неконтролисано понављаних принудних активности), преводи као бесомучност. У својој књизи "Пут ка светости" Епископ Варнава (Бељајев) пише:" Мудраци овога света, који не признају постојање ђавола, не могу да објасне настанак и постојање бесомучног понашања. Међутим, Хришћанин, који се директно сусреће са силама таме и води понекад и опипљиву борбу са њима може да им докаже постојање демона.

Помисли, које су се неочекивано појавиле, наваљују као бура на онога ко жели да се спасе и не дају му ни тренутак предаха. Али, претпоставимо да се ради о искусном подвижнику. Он се наоружава снажном и непрестаном Исусовом молитвом. Тако започиње, и продужава се борба, чији исход је непознат. Човек јасно схвата које су помисли његове, а које убацује непријатељ - ђаво. Али, далеко је до победе. Непријатељ рода људског често нашаптава помисли које, уколико им човек допусти приступ и прихвати их, неће одступити. Подвижник не попушта и наставља да моли Бога за по-моћ. И баш у тренутку, када се човеку учини да ће борба заиста трајати бесконачно и када почне да сумња да уопште може постојати на земљи место мира без оваквих мислених мука, одједном, неочекивано и изненада помисли ишчезавају. То значи да га је посетила благодат и да су демони одступили. По човековој души се разлива светлост, мир, тишина, познање, чистота.

Неко ће можда поставити питање дешавају ли се психички поремећаји и код Хришћана? Да, дешавају се. Јер на свету не постоје људи који су имуни од греха. Међутим, православни Хришћани се моле Господу да их помилује, и прибегавају Светим Тајнама Исповести и Причешћа, које лече душу. И милостиви Господ прима покајнике, исцељује њихова срца и дарује им душевни мир.

Лекар, као што знамо, није у могућности да бира своје пацијенте. Већину наших пацијената сачињавају неверници, као и они који не признају истинитог Бога (било да су то незнабошци или новопагани). Знатан број чине и они који траже Истину. Управо зато психотерапеут има велику одговорност и као лекар и као човек. Његов задатак је да помогне пацијенту, кога притискају болести и конфликти, размирице и оскудица.

За лекара који се посветио психотерапији (такви специјалисти лече неурозе) важно је да сам поседује духовне вредности, којима би се управљао у своме раду са пацијентима. Ако не поседује своју (наглашавамо - Православну) духовну образованост и искуство, он неће моћи да разликује објективне (психосоцијалне) и биолошке узроке настајања болести од суштинских, условљених неверјем и недуховношћу. Уколико на разговор дође човек, чија душа жели да пронађе Господа, православни лекар је дужан да му у томе помогне.

Међутим, лекар не може да замени улогу свештеника. Његово је да га припреми за сусрет са свештеником. Понекад је улога лекара да буде својеврстан "штит", који би сачувао пацијента од пада у још већа искушења и грехе (блуд, алкохол, самоубиство). Протојереј Григорије Дјаченко је у једној од својих богословско-поучних књига за вернике, која је издата почетком XX века и сада доживела ново издање, написао пар редова којима се указује на суштину улоге лекара у лечењу душе (православне светоотачке психотерапије).

Ево шта пише прот. Григорије Дјаченко. "Исповедајте један другом своје грехе" - каже Св. апостол Јаков. Шта испуњавамо ми од ове заповести? Говоре нам, да је довољно исповедити се Богу у Светој Тајни Покајања. То је неоспорно тачно - да би се очистили од греха. Али, поред тога ви ћете увидети да човек у својој бити осећа потајну и неодољиву потребу да га саслуша непосредно и човек.

Свет види само спољашњу и површну страну нашег живота, која му се увек приказује у лепшем светлу. Али, има тренутака, када је потребно да се разоткрије права стварност и покаже суштина таквог живота и да бар неко, ко је нама сличан сазна шта стоји иза наших потреба и искушења. Не тера нас на то наша отвореност, већ дубока потреба да будемо схваћени, олакшани у болу и утешени; зар не знамо и сами колико су делотворна и душекорисна оваква признања?

Зар не знамо да нека искушења са којима се сусрећемо, неодређена и узнемирујућа, губе своју снагу и привлачност већ само када се уобличе у речи?

Зар не знамо колико нам може улити снаге и пружити утехе срце, које жели да нас саслуша и разуме.

Да ли ће такво срце пронаћи и код тебе, брате? Да ли ће пронаћи милосрђе, које је спремно да га саслуша до краја и не ода никоме његово признање? Да ли ће пронаћи ту озбиљну пажњу, која је свакоме потребна и која сама по себи улива поверење?

Нажалост, данас Хришћани чине мањину психијатара и психотерапеута. Сматрамо, да је то један од узрока малог броја излечења код неуроза. Психотерапија, која данас броји око хиљаду психокорективних техника, покушава да променом методе помогне души која страда. Али, квалитет се не постиже квантитетом. До истинског излечења душе може доћи само кроз покајање, које захтева духовне напоре и није уобичајено за већи део наших савременика (укључујући и лекаре). Везано за ову проблематику постаје јасно, зашто различити рационални и емоционални терапеутски третмани врло мало помажу и постижу ефекат ограниченог трајања.

Да резимирамо све ове мисли у неколико речи: истински корисна и делотворна психотерапеутска помоћ може бити само она, коју пружа Православни лекар или психолог (који се каје и исправља и сам), помоћ, која приводи Христу.

Само у том случају реч специјалисте задобиће снагу силом Божије благодати и утешиће болесника, указујући пут ка Ономе, Који је Истина, Пут и Живот!

 

 

 ^ >