Неурастенија
Сматра се да је ово најчешћи тип неуроза. Издвојен је као самостална нозолошка јединица тек осамдесетих година прошлог века. Овај тип неурозе први су описали 1869. год. (вероватно, независно један од другог) амерички лекари Берд и Ван-Дасен. Од тада је дошло до енормног ширења дијагностике неурастеније. Професор Б. Д. Карвасарски наводи интересантан пример: у британској армији је за време Првог светског рата постојао специјални програм обуке лекара, по чијем окончању је лекар стицао звање "експерта за неурастенију".
Неурастенија се манифестује (што и сам назив говори) нервном слабошћу (слабљењем живчаног система) све до потпуне исцрпљености човекових животних снага. Код неурастеније се активирају потенцијална жаришта инфекција. Појављују се проблеми са холестеролом, гастритисом, чиром на желуцу или дванаесто-палачном цреву. Ова болест је својеврсни катализатор који открива соматско оболење.
Портрет неурастеничара се увек осликава на исти начин: ради се о експлозивном карактеру, раздражљивом, који лако "плане", кога издају нерви (код хиперстеничног облика неурастеније), или потпуно супротно, о апатичном човеку, увек спремном да заплаче, који осећа хронични умор и исцрпљеност свих животних снага (хипостенични облик).
Али, интересантно је следеће: повећана раздражљивост и експлозивност неурастеничара нису усмерени према себи, већ искључиво према онима који га окружују! Таквог човека сви и све раздражује, он често постаје каприциозан, лако се разгневи и разјари, али никада се не уздиже на духовну висину сагледавања својих сопствених недостатака и грешака, својих грехова. На тај начин, у мањем или већем степену, поред осталога, неурастенија је неуроза оболелих од егоизма, која црпе снагу у греховној страсти, названој у светоотачкој литератури - гордошћу.
Свети праведни Јован Кронштадски је писао: "Раздражљивост карактера је последица непознавања себе, гордости и неразмишљања о драстичној промени своје природе, као и непознавања кротког и смиреног Исуса". А преподобни старац Амвросије Оптински је говорио: "Нико не би требало да оправдава раздражљивост било каквом болешћу".
Треба додати још једну важну примедбу старца тим поводом: "Ако желимо да се сачувамо од раздражљивости и гнева треба пазити да ништа не чинимо у журби, брзоплето." А ево шта је писао у вези са неурастенијом свештеник Александар Јељчанинов: "Чини ми се, да су неуроза и сл., само облици греха, посебно гордости. Највећи неурастеничар је - сам ђаво. Можемо ли замислити као неурастеничара смиреног, доброг и трпељивог човека? (из текста „Сујета и гордост као демонска упоришта".)
О разлозима раздражљивости и губитку душевног мира архиепископ Арсеније (Чудовски) је писао дословно следеће:
"Понекад се изненада у теби појављује некаква раздражљивост, незадовољство људима који те окружују, или једноставно рђаво, потиштено расположење, туга, разочараност. Потребан је само најмањи повод да ти се поквари расположење. Шта је узрок томе? Очигледно да је твоје претходно душевно стање већ припремило погодно тло за овакво расположење. Раздражљивост, незадовољство људима изазвани су завишћу, неблагонаклоношћу према њима..." Свети Оци су посебно обраћали пажњу на очување мира у души у свим спољашњим околностима живота.
Ево, на пример, шта је отац Алексеј Зосимовски одговорио у писму једном мирјанину: "Не желим вам ни богатство, ни славу, ни успех, чак ни здравље, већ само душевни мир. Он је најважнији од свега. Ако будете имали мир у души бићете срећни."
Дакле, резимирајући укратко горе наведено, можемо закључити, да су суштина неурастеније греховне страсти; у мањем или већем степену она сведочи о пребивању ван Христа, а понекад и о јавном богоборству. Неурастенија може да се посматра као директна супротност кротости, смирењу, трпљењу и мирном стању душе. Отуда произилази и логичан закључак: најбољи лек за неурастенију је управо хришћански пут, живот са трпељивим ношењем свога крста, благодарењем Бога за све, смирењем.
А сада да покушамо да се детаљније осврнемо на путеве оздрављења од неурозе и неурастеније. Оно што је најважније је суштинско познање важности и потребе да измени-мо себе, да омрзнемо тај демонски грех гневљивости и да са искреним покајањем завапимо Господу.
Осим тога потребно је да се придржаамо следећег:
1. Никада не подизати (осим у случају крајње потребе) глас: " Глас подиже гордељив, самохвалисавац, самозаљубљени (духовни) мртвац и онај кога је Бог оставио" (старац Сампсон Сиверс). Дакле, не драти се, не викати; не користити грубе и погрдне речи, никога не оптуживати, не оговарати и не исмевати. Свети Оци су допуштали искључиво праведни гнев, односно онај који је усмерен на своје сопствене грехе и недостатке.
2. Ослободити се навике да противречимо, празнословимо, водимо расправе због глупости, улазимо у спорове.
"Увек је непожељно улазити у расправу" (митрополит Филарет Дроздов).
3. За све, ма шта да се деси, треба кривити искључиво само себе, онда ће се уравнотеженост, душевни мир и спокојство уселити у наше душе:
„Када би сви укоравали себе зацарио би се мир", писао је архиепископ Арсеније (Чудовски), јер нам "самоукоравање омогућава да мирно подносимо увреде, не осећамо их."
4. Архиепископ Јован (Шаховски) је сматрао да је постизање истинског душевног мира назамисливо без дубоког духовног незадовољства овим (земаљским) животом. Заиста, трагање за добрима и рајским животом на земљи пре или касније доводе до дубоких разочарења и честог губљења душевног мира.
5. Велика је улога молитве у стицању и чувању душевног мира.
Старац Сампсон (Сиверс) је тврдио, да мир душе код оних који су у непрестаној молитви уопште не зависи од спољних околности.
6. Треба се одвићи да било кога осуђујемо, расправљамо о било коме (за изузетком корисних у поучном и педагошком смислу случајева, као и расуђивања, које природно проистиче о нечему или некоме, што не спада у осуђивање). Уколико у твоме присуству укоревају или осуђују другога, Свети Оци у том случају саветују да признамо, да и сами болујемо од ових истих недостатака и да скренемо разговор на другу тему уколико је то могуће, а уколико није да се једноставно удаљимо.
7. Потребно је сматрати да смо заиста заслужили промашаје, критике, грешке, падове. Штавише, Свети Оци саветују да сматрамо себе горим и недостојнијим од других. Само у том случају нестаће заиста сваке жеље да се
гневимо на било кога око нас.8. Потребна је стална самоконтрола, укључујући и мисли, јер сваком лошем делу обично претходи лоша мисао. Треба са чврстом решеношћу одбацивати све негативно, греховно, мрско. Свети Оци нас уче да ни у ком случају не ступамо у никакве разговоре са греховним помислима, већ да се одмах у молитви обрати-мо за помоћ Господу, тражећи од Њега помоћ и подршку.
9. Треба прихватити прошлост, као реалност, која се већ догодила, и не оптерећивати себе бескорисном борбом са утварама прошлости. "Шта се десило, десило се..."," Нека у свему буде воља Твоја, Господе"...
10. Треба избегавати све врсте "измишљотина, фантазија, бескорисног уображавања, карактеристичних за осећајне карактере. Памтите речи из Јеванђеља: " Дакле, иека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога одзлога је"( Мт. 5, 37).
11. Најзад, неопходно је, по могућству, водити здравији живот (мисли се на другачији дневни режим, умерени пост, оставити страст према алкохолу, пушењу и другим излишним стварима; на то да више боравити у природи).
12. Разуме се, потребно је посећивати богослужења, посебно у недељне и празничне дане, читати Свето Писмо и светоотачку литературу.
"Од свих слабости својствених људској природи нема ни једног оболења, како душевног, тако ни телесног, за које се не може наћи лек у Св. Писму" (Свети Јован Златоуст). Уколико се савесно придржавамо светоотачких савета питање о повећаној неурози и неурастенији ће отпасти само по себи.