Како грех од помисли прераста у дело?
По Св. Теофану Затворнику
У овом поглављу ћемо вас упознати како човек духовно-психолошки може помоћи самом себи у случају неурозе, рећи ћемо нешто о психотерапији, даћемо вам савете о путевима излечења. Наше излагање бисмо желели да започнемо настајања греха.
Начин прерастања греха од помисли у дело тачно је описан код Светих Отаца, као што је тачно прецизиран степен греха свакога од нас у овом процесу. Процес се одвија следећим током: у почетку долази предлог - помисао, затим наше обраћање пажње (на предлог), затим (мислено) прихватање предлога и наслађивање њиме, за њим долази - жеља (да се учини предложено), а одатле проистиче решеност, и најзад, само дело (По Св. Филотеју Синајском. Добротољубље, Т. 3. Гл. 34).
Што више овај процес „напредује" од помисли ка делу, то је степен нашег учешћа у њему све већи и тиме имамо у њему све више греха. Врхунац наше греховности јесте у чињењу грешнога дела, док у самом предлогу, нашега грешнога удела често готово и нема.
Предлог је помисао коју човеку најчешће предлаже ђаво - противник човековог спасења. Помисао се јавља „сама од себе" (а то значи - од ђавола) или, пак, узрокована деловањем наших осећања, или сећања, или представа које се јављају у нашој свести. Овде у већини случајева (када помисао долази од ђавола) још нема нашег греха, јер је појава помисли ван наше власти. Међутим, понекад и у самој појави помисли има нашега греха, на пример када нас саблажњавају помисли услед нашег свесног прихватања саблажњивих слика у уобразиљи. То је грех јер човек има обавезу да држи свој ум у размишљању о Богу и богоугодним стварима.
Обраћање пажње или ступање у разговор јесте задржавање свести или очију ума на предложеној помисли, не бисмо ли је „осмотрили" и "попричали са њом". То је задржавање на помисли. Ово је већ у човековој власти, јер предлог који је настао против наше воље можемо моментално одбацити. Самим тим, овде је већ и већи степен нашег греха. Онај ко унутрашњим оком „посматра" злу помисао, већ ствара лоше расположење срца. Он личи на човека, који у чисту кућу уводи нечисту животињу или на онога ко са благочестивим гостима позива и непокајаног грешника. Понекад нам, истина, помисао привлачи пажњу својом непознатошћу и необичношћу, али оног момента када препознамо сву њену нечистост и прелест, морамо је истога часа одбацити, како не би дошло до прихватања и како помисао од невољне не би постала вољна. Уопште, овај моменат је пресудан за духовни живот човеков. Он се налази на граници преласка од помисли на грешно дело.
Ко је одбацио помисао, он је задобио победу, јер је унапред сасекао све последице греха који би произашао из помисли. То је разлог зашто Свети Оци саветују да се сва духовна пажња усмери на препознавање и одбацивање помисли, тј. на борбу против њих. На ову борбу се односе скоро сви савети Светих Подвижника. Отуда је очигледно колики је значај греха уобразиље и самовољног маштања. Онога часа када човек прихвати помисли, оне већ постају грех. Али, тежина овога греха је већа уколико до њега долази својевољним спољашним радњама како што су читање, слу-шање, гледање или разговарање.
Прихватање помисли и наслађивање њоме јесте последица обраћања пажње и ступања у разговор са помишљу умом и срцем. Оно долази, када услед пажње коју обраћама на по-мисао, она почне да нам се допада, и ми се наслађујемо њоме, замишљајући у уму оно што нам она предлаже. Наслађивање греховним представама сматра се већ директним грехом. Будући да наше срце треба да припада Богу, свако прихватање од стране срца других представа је већ неверност Њему, раскид заједнице, издаја, духовна прељуба. Срце се мора чувати у чистоти, јер из срца излазе зле помисли (Мт. 15, 19) када оно почиње да се наслађује злим помислима, противно Закону Божијем.
Од мисленог наслађивања предлогом тј. помишљу јесте само један корак до жеље за чињењем греха. Међу њима је разлика само у томе што душа која се наслађује пребива унутар себе, док душа која жели тежи жељеном чину, почиње да га жели и тражи ван себе кроз дело. Жеља да се учини грех је, логично, грешна, јер се обавља уз пристанак наше воље.
Корак даље од жеље је решеност да се учини грех, која се разликује од жеље управо по томе што у њу спада наша увереност у могућу реализацију грешне помисли и тражење начина да грех учинимо. Онај који жели грех изнутра је већ изразио пристанак на дело, међутим није још увек ништа предузео за његово спровођење и достизање свога циља; док је онај који има решеност да учини грех већ све сагледао и донео одлуку, те му остаје још само да покрене телесне удове за спровођење дела или друге снаге за спровођење помисли у дело. Када најзад и ово буде учињено, завршен је целокупан процес прихватања греха и долази до чињења грешног дела, које је плод безакоња зачетог у унутрашњости душе, а које је довело до спољашњег безакоња.