Породичне обавезе

По учењу Светог Теофана Затворника

 

Супружници су позвани да буду родитељи. Деца су један од циљева брака и уједно непресушни извор породичних радости. Зато супружници треба да ишчекују децу, као вели-и Божији дар, и да се моле за овај благослов. Супружници без деце су заиста ускраћени за много тога, иако то понекад бива по недокучивом Божијем Промислу. Молећи се, они треба и себе да припреме да буду добри родитељи добре деце; треба да чувају супружанску целомудреност, тј. трезвено уздржање од сладострашћа; да чувају здравље, јер и њега остављамо у наследство деци: каква је радост имати болесно дете? Треба да чувају благочестивост, јер без обзира на то како душе долазе на овај свет, оне су у директној зависности од родитељског срца и понекад се карактер родитеља веома одражава на карактер деце.

Када нам Бог подари љубљено чедо треба га васпитати, зато је потребно бити обезбеђен, треба се на време побринути за његову будућност, не само за прошлост.

Када вам Бог дарује чедо, радујте се и благодарите, јер се роди човек на свет. Први Божији благослов се испунио и на вама: примите дете као из руке Божије. Зато и треба да пожурите да га освештавате Светим Тајнама Христовим, јер ћете га на тај начин посветити на служење истинитом Богу, Коме и сами ви и све ваше припада.

У детету је спој духовно-телесних снага, које се могу усмерити на различите начине; ставите на дете печат Духа Божијег, као зачетак и семе вечнога живота. Сатана са свих страна напада са својим злом: оградите дете Божанском оградом, која је непробојна за силе таме. Чувајте затим дете које је освећено Светим Тајнама Крштења и Св. Причешћа као светињу: не вређајте Духа благодати и Анђела Чувара, који бди над колевком дететовом, својим неверовањем, неуздржањем, раздражљивошћу.

Отпочиње васпитање - главни задатак родитеља, који тражи много труда, али и даје обилне плодове, који су непресушно благо и породице, и Цркве и друштва. Овде и треба показати истинску љубав. Може се рећи да ви и нисте родитељи: дете се родило на непознат за вас начин. Ваш задатак је да га васпитате. У овом подвигу треба на све обраћати пажњу. И на то - да је пред вама само дете. И на то - шта оно треба да постане. Треба васпитати и његово тело, трудећи се да буде снажно, и живахно и лагано. Не може се све препуштати природи; морамо и ми нешто предузимати, плански, са одређеним циљем, користећи искуство других и здраве педагошке мере. Но, још више се морамо трудити о васпитању духа. Онај ко има правилно духовно васпитање спашће се и ако нема снажно тело. А онај ко је препуштен сам себи страдаће и без снажног тела. У том смислу треба утицати на ум, нарав, побожност. Умне способности код детета, ако можеш развијај сам, а ако не можеш - упиши дете у школу или му узми учитеља. Најважније при томе је имати трезвено расуђивање, што се може и без великих школа, него ли бити учен.

Дужност је сваког родитеља да дете научи Символу вере, заповестима Божијим, молитви, тј. да му омогући да се упозна са хришћанском вером. На нарав ништа толико не утиче, као сопствени добар пример и удаљавање од лоших примера других: невино срце ће под утицајем благодати ојачати, и његово добро расположење ће се претворити у нарав. Тим потребније је и сам бити благочестив, како би се и дете учврстило у благочестивости. Јер дете осећа невидљиво. Добро је да сви у кући дејством Божије благодати чине благочестива дела. Нека дете учествује у јутарњој и вечерњој молитви; нека дете одлази у цркву што чешће, нека се што чешће причешћује по вашој вери, нека увек слуша ваше благочестиве разговоре. При томе нема потребе обраћати се директно њему: оно ће само слушати и схватати оно што је потребно.

Родитељи треба са своје стране све да употребе да дете које је свесно свега буде најсвесније чињенице да је оно Хришћанин. Међутим, опет је најважнији дух побожности, који продире и дотиче се дететове душе. Нема ничег вреднијег од вере, молитве, страха Божијег. Прво се трудите да њих усадите.

Дете које је научило да чита треба сачувати од развратних књига. Жеђ за читањем не зна за прави избор. Дете ће временом само показати за шта има смисла. Зато треба поставити темеље његовом сигурном деловању без страха и колебања на изабраном животном попришту, припремити га за животни позив, како би га успешно обављало, сродило се и душом и телом са њим и могло да се сналази у њему. Ако за то треба повећати старање, повећај га; ако је потребно додати још предмета за учење, додај. Не може се све препустити деловању околности. Истина, Господ брине о свему, али Он нам омогућава да познамо Његову вољу преко наших способности, склоности и карактера. Наша обавеза је да ово узмемо у обзир и да се према томе управљамо.

Дете се мора навикавати да пристојно говори, да се пристојно облачи, да има пристојно држање и понашање пред другима. У младим годинама је то лакше, јер дете је склоно опонашању, поготово видљивих поступака, и утврђене навике на тај начин могу остати такве за цео живот. Пристојност је наизглед безначајна ствар, међутим она задаје много проблема и брига ономе ко није навикао на њу. Треба спречити да дете не дође у ову ситуацију. Међутим, о овоме треба говорити као успут, не придавати превише пажње или чак не спомињати нарочито, већ указивати једноставно, као када смо га учили да хода. Уколико се пристојност превише хвали, њој се придаје и превише значаја у односу на друге важније ствари, које се потискују у други план. Ни то не ваља. Овде се мисли на пристојно понашање са скромношћу, уважавањем, а не на модерно понашање са снобовском "пристојношћу" и „бонтоном".

Јако је добро учити дете разним уметностима, и то: певању, цртању, музици и слично; као и мушким и женским занатима. Они омогућавају пријатан духовни одмор и добро расположење. Међутим, не сме се заборавити на главно, а то је припрема душе за вечност. То треба да даје основне смернице уметности или њеном унутрашњем садржају. Између осталог, треба памтити да у васпитању није важан само материјал, колико снага, или способост и знање да се дође до њега. Оно што би требало да се постигне у васпитању у том погледу је: трудољубивост, или тежња према раду и мржња према нераду, љубав према реду, односно тачност или да се све ради на време и тамо где треба, не преурањено и без закашњења, савесна истрајност, или расположење да се испуни све по савести не жалећи и не штедећи снаге. Овакво треба да је најсрећније расположење, које обезбеђује за сав живот и спољашњу срећу и унутрашњу благочестивост. Ипак, не треба заборавити да оваква расположења чине само спољашњу доброту, док се унутрашња лепота огледа у хришћанској побожности.

Најзад, васпитано дете треба удомити: за ћерку наћи пристојног мужа, за сина обезбедити посао или му омогућити да се бави оним за шта се припремао. Основно је да они после могу сами да безбедно живе и да успешно раде. При избору друге половине треба узети у обзир расположење, али не и инате, до којих долази због саблажњавања и заслепљености спољашњошћу, а треба чинити оно што разум говори да је трајно и корисно. Лоше чине родитељи када децу остављају да сама бирају према наклоностима срца у вези са овим важним питањем. Уосталом, и када су деца удомљена не смемо их заборавити, већ стално надгледати, указивати, руководити, уразумљивати. Обавезе родитеља престају једино са смрћу.

Данас се на овај проблем другачије гледа. Међутим, нису сви новитети који се данас уводе исправни. Оно што треба да нас руководи у васпитању деце је - љубав. Она може све да предвиди и има за све начин. Али ова љубав мора да буде истинита, трезвена, руковођена разумом, а не пристрасна и снисходљива.

Ова последња превише жали, оправдава и снисходи. Треба да постоји благоразумна снисходљивост; но уколико се она граничи са повлађивањем, треба строго гледати на њу. Боље је бити строжији, него снисходљивији, јер ће она из дана у дан све више и више остављати неискорењеног зла и доприносити да се опасност повећава, а ова искорењује наду заувек, или у крајњем случају, за неко дуже време. Ево зашто је понекад неопходно узети непознатог васпитача. Тамо где се љубав уклања од истине, тамо она често или скоро увек кроз пристрасност прераста у неправедност према деци - једно дете воле, а друго не, или отац воли једно, а мајка друго.

Ова неједнакост, и код детета које је вољено, и код детета које то није, доводи до неуважавања родитеља, док међу децом од најранијег узраста ствара извесну нетрпељивост која касније може прерасти у смртно непријатељство. Да ли је то васпитање?

Не треба, најзад заборављати ни најефикасније средство исправљања које доприноси смирењу, а то је - умерена телесна казна. Душа се исправља преко тела. Постоји зло које се не може изагнати из душе док не страда тело. Отуда су телесне казне, поготово мање, веома корисне. Ко воли свога сина, нека га чешће кажњава, говори премудри Сирах (30,1).

Наравно, подразумева се да се овом средству прибегава само у случају крајње потребе.

Крај и Богу слава!

 

 

 

< ^