Америчка школа и окултизам

Професор Владимир Димитријевић

 

Хришћанска религија је, још седамдесетих година овог века, по наређењу Врховног суда САД, избачена из јавних школа; сви могући аспекти Њу Ејџ религије се, заузврат, намећу још одлучније и оштрије. Да бисмо схватили шта се збива, цитирајмо оне који израђују програме за државне школе.

Још 1973. у свом излагању у граду Денверу пред аудиторијумом националног конгреса 2000 учитеља, професор Харвардског универзитета Честер Пирс изјавио је: „Свако дете у Америци, које долази у школу у петој години, душевно је болесно; зато што у школу долази са одређеном вјерношћу својим тим родитељима, оцима - оснивачима државе, чиновницима који спроводе изборе, са вером у Више Биће... са патриотизмом и национализмом,... то доказује да су деца болесна!, јер заиста здрав индивидуум све то одбацује и представља оно што бих ја назвао истински интернационалним дететом будућности („Christian awerenses Newsletter", 1991).

Или изјава Ешли Монтенегју, за време предавања учитељима у Анхајму, Кали-форнија: „Структура америчке породице производи умно оболелу децу" (Bowen „Globalism - America's Demise").

Национални савез учитеља, која је од 1857. најјачи професионални савез у Америци, у коју улази 71% америчких учитеља, као да се у потпуности слаже са горе наведеним. У једном од својих извјештаја они пишу: ,,Школе ће постати клинике чији ће циљ бити психосоцијално лечење ученика, где учитељи морају постати психо-патолози". 1983. хуманиста Џон Данфи је писао:

„Убеђен сам да се борба за будућност човечанства мора одиграти и то у одељењима државних школа, које своју улогу правилно представљају као улогу проповедника нове вере...

Учионица ће постати поприште битке између старог и новог између трулеће лешине хришћанства... и нове вере хуманизма, која је најдивнија у свом обећању мира и у којој ће најзад бити достигнут никад неоствариви хришћански идеал „љуби ближњег свога као самог себе " („The Humanist", јануар - фебруар 1983).

Према изјави Националног савеза учитеља, „наставници, који се увежбавају у традиционалним методама обучавања, нису на свом месту. Боље би им било да се задовоље на дужности учитеља /.../

Остајући у школским учионицама они штете настави, деци и сами себи" („Waren T. Greenlaf and Gary A. Griffin, „Schools for the 70's and Boynd", 1971.) По речима Мерилин Фергасон, „десетина хиљаде учитеља, консултаната за образовање, психолога и школских администратора..., прошли су личну трансформацију у учитеље „новог века". Учитељима је постало „неопходно" да, ради опстанка своје професије, пређу на нове појмове, и да под видом иновација, оживљавања програма или помоћи онима који уче, наметну своја антихришћанска начела деци која су им поверена". При том, по сведочењу саме деце, њих упозоравају да ником не говоре о ономе што се у школи дешава.

А шта се тамо у ствари дешава? Једна учитељица из канадске државне школе, Марија Манета, пише да она доводи разне предаваче - окултисте, експерте у својој области, и даје им могућност да децу у одељељу практично обуче магији помоћу разних експеримената. „Ми у одељењу радимо запрепашћујуће ствари: лечимо психолошким дејством, врачамо, изучавамо шаманизам, деловање кристала, враџбине, вештичарство, медитацију, и затим о томе пишемо... Палимо свеће и једном месечно празнујемо пун месец... Једном приликом сам за децу извела ритуал празника јесење равнодневице... Запалила сам свеће на жртвенику, украшеном цвећем, и ушао је директор - Срећом - био је то нови директор, и усхитио се оним што смо радили" (из предавања „Парапсихологија и традиционално образовање" у јуну 1987. на скупу „Друштвени преображај путем образовања".)

У новинама „Los Angeles Times" од јула 1986. налази се саопштење да је калифорнијска библиотека „Saint Hose Public Librari" позвала познату вјештицу Сузан Будапест да разговара са омладином о магијским инкантацијама и другим ритуалима њене религије.

У одељењима државних школа намећу се разне врсте окултних делатности под видом вежбања концентрације, релаксације или појачања самоуверености која је у Њу Ејџу уведена на ниво врлине. Када се изуче начини којима се, тобож, постиже релаксација, види се да се иза појмова који звуче невино крију методи којима прибегавају оријентални мистичари у својој окултистичкој пракси да би достигли гледање „трећим оком", што је по њиховом учењу неопходно ради откривања своје „више свесности", „Своје божанствености".

У књизи „Злоупотреба деце у учионици" Филис Шлафли наводислучајеве који су преузети из 15 000 страница судског саслушања у Државном министарству образовања у марту 1982. Родитељи су протестовали против систематског наметања деци бављења јогом, трансцеденталном медитацијои, хипнозом, итд.

Многи учитељи потпуно свесно уводе децу у стање медитације и транса, специјално мењајући терминологију да би сакрили своје намере: „Ако имате проблема кад са тим програмом упознате децу, родитеље, породицу, школску администрацију,... користите друге термине, какви су, на пример, „Вежбање пажње", „концентрација", „игра за усредсређење", „развијање стваралачке уобразиље", каже Дебора Розман у књизи „Медитирање са децом".

Један од писаца Њу Ејџа, Дик Сатфен, сматра да је „једно од највећих преимућстава које имамо, то што, кад се уклони окултна, метафизичка и новодопска терминологија, ми имамо појмове и приступе које становништво прима. Тако ми можемо да изменимо називе и покажемо своју снагу. Чинећи то, отварамо врата „Новога Доба" за милионе људи, који би иначе ово категорички одбили". Цитат се налази у књизи „Инфилтрација Њу Ејџа у друштво", 1986. године.

У држави Вашингтон Њу Ејџ учење се предаје као „Вештине ми-шљења", у Флориди као „Смирујући рефлекс" и „Успешна имагинација", у Минесоти - „Учење за цео ум", у Њу Мексику као „Развој разумевања себе и других". У Калифорнији је то „Циљни пројекат" и „Пројекат Плус", итд. Нарочито су опасности изложена надарена деца. Од најранијих дана њих упознају са окултизмом у свим његовим формама: од спиритизма „Овиџи табли", телепатије, гледања у длан, до вежбања тзв. „трећег ока", правећи их на тај начин гатарима и медијумима, што Свето Писмо одлучно забрањује:

,,Кад уђеш у земљу коју ти Господ Бог твој даје, не учи се чинити гадна дела оних народа. Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата no звездама, ни који гата no птицама, или урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом који тако чини, и за такве гадове тера me народе Господ Бог твој испред тебе " (Зак.гш. 18,9-12)

Према чланку у часопису „Gifted Child Monthly" једна од познатих делатница у области образовања, доктор Д. Сик, пише: „Постоји низ ствари које могу допринети развоју квалитета „лидера" код дјеце и омладине". Даље говори о сили интуиције, која је „лидерима" неопходна и нуди родитељима да те квалитете код своје деце развијају путем сталног практиковања источњачког окултизма.

У свом „Приручнику за учитеље" Барбара Кларк тврди да је „древна мудрост Кинеза, Индуса и Египћана, као и друга учења древности, потврђена модерном науком", њена књига била је разаслана свим калифорнијским учитељцма. Али најстрашније од свега онога што се нашој деци ради у школама је увођење истих у контакт с тзв. „духовима - водичима" („spirit guides").

To је логична последица увођења деце у стање транса. Ако то неком звучи фантастично, цитираћу нешто из књиге „Нове димензије образовања" доктора Беверли Хејлнјан, која је, за рачун државе, требало да разради програме за школе Лос Анђелеса, што је и урадила.

Ученицима говоре: Гледајте у сунце, и видећете како се лагано помаља лице мудрог човека... слушајте, шта тај човјек говори... Можете ступити у разговор са њим". Или инструкција доктора Чарлса Стојбела из његовог програма „Смирујући рефлекс и успешна имагинација", који се користи у школама Флориде:

„Замислите да сте у крилу природе на неком безбедном месту. Вама прилази нека прилика. To биће је дружељубиво и може бити младо или старо. Почните да причате с мудрим човеком и позовите га на безбедно место. Упознајте се са њим. Можете га у било које време поново позвати". Ти „мудри људи" су сами духови - водичи, који се у оријенталном мистицизму сматрају неопходним ради успешног развијања „божанственог себе". Гуруи с њима ступају у додир на исти начин на који то чине деца у школама. „Али притом, ова се пракса у Индији допушта само мистичарима који су достигли извесни степен развоја.

Њихово учење упозорава неприпремљеног човека да се не усуди на тако нешто јер постоји опасност за ум, за здравље и за сам живот! Желећи да сакрије праву суштину свог „образовања", Беверли Хајлцан препоручује: „У школама их ми не зовемо „духови - водичи", називамо их „имагинарни водичи", „унутрашња мудр-ост", „анђео-чувар", итд. Називајте их оним именом које вам се више допада. Ја их називам „духови - водичи", али будите слободни да то име замените било којим другим" (Маркус Ален, „Поново сједињење").

По учењу Православне Цркве и светоотачке књижевности ти „духови-водичи" нису ништа друго него ваздушни демони, и улазити у било какво општење са њима је строго забрањено. Куда ће они повести душе деце која су навикла да са њима ступају у додир разумљиво је само по себи. Како је све добро замишиљено и како се брзо остварује!

Свети Јован Богослов је писао да ће, што ближа буду последња времена, све ће постајати јасније. Механизам обмањивања човечанства постао је схватљивији. Они који су од детињства израсли на горе поменутим идејама, који су навикли на контакт с демонима и који се предају њиховом „мудром руководству" представљају човечанство посљедњих времена које ће, под таквим руководством без икаквог прекора савести примити Антихриста као остварење обећаног добра, потпуно уверени да су донели исправну одлуку. Превара која се спрема велика је чак и за верујуће.

Да нас избави Господ од било каквог саучествовања у тој обмани по незнању или неразуму.

 

 

преузето из специјалног броја "Истине",

зборника посвећеног демонизацији деце,

број 2. 2005.

 

 

^