Биоскопско вештичије коло

Архимандрит Рафаил Карелин

 

У битне особине паганства органски спадају позориште и скулптура. У древној грчкој трагедији учествују олимпска божанства. У хиндуистичким храмовима приређују се позоришне представе са елементима маскараде и балета. У хришћанству уметност је (представљање у сликама) замењена символичким, а скулптура - иконама.

Треба приметити да су се у старозаветном храму, заједно са херувимима изливеним од метала, налазиле и слике извезене и исткане на завеси која је одвајала старозаветни олтар, Светињу над светињама, од осталог простора храма. Овде је већ видљив прелазак од тродимензионалног представљања ка духовнијем - дводимензионалном. У скулптури свет је чулан и материјалан - тежак, видљив и опипљив, и притиска свест посматрача својом масом и густином, својим привлачењем ка земљи. Свет тешких форми није остављао место за нематеријални, ирационални духовни свет. По убеђењу апологета и древних хришћанских светитеља, кипови идола су били обиталиште и место дејства бо-гова - демона.

Подземни демони као да су пригушени масом земље. То није само њихово обиталиште, то је њихово стално унутрашње стање - мрака, терета, тескобе, тежине. Зато су статуе најприкладније од свега за приказивање паганских божанстава. Нарочито оштро против "фабрикације скулптура" иступао је Тертулијан. За Тертулијана појмови статуе и идола се стапају у једно. Треба запазити да су античке скулптуре биле осликане од стране сликара. То су биле скулптуре у фарби и боји, то су биле крупне слике и толико су верно одговарале својим сликарским моделима да је Јован Златоусти запажао да су људи осећали страст према статуама. Православна Црква нам је предала као свој гносис, као виђење и провиђење духовног света - канонску икону. При томе Оци VII Васељенског Сабора упозоравају хришћане на опасност од тога да икону сматрају за Бога.

Позоришна уметност није заснована на принципу духовног ус-хођења од символа ка символизованом, већ на принципу имитације - оваплоћења глумца у играни лик и унутрашње идентификације (поистовећивања представљача са представљаним).

Зато сценско представљање Светога свагда остаје дрска отмица његовог достојанства и имена, провокација и профанација. Шта више, представљање Бога за глумца ће бити демонско делање - светогрђе, а за гледаоца - несвесно идолопоклонство.

Тешко да ће религиозан човек пристати да глуми Христа. Узмимо други случај: обично су уметници равнодушни према религији или су неверујући. Ти световни људи на разне начине ће представљати и процењивати лик Христа. За једне Он је маштар - утописта, за друге - учитељ морала, за треће - исти такав религиозни реформатор као што су Буда и Мухамед, за пете - Он је револуционар као "палестински Спартак" и тако даље. Свако од њих ће створити свој специфични лик (слику), а као резултат на екрану ће се појавити потпуно различити христоси, који имају мало заједничког међу собом. Сваки уметник, као човек, такође се субјективно односи према Христу. Једни према лику јеванђељског Христа осећају - емоционалну равнодушност, други симпатију, а трећи - мржњу, као према непријатељу.

А ако глумац сматра себе религиозним, онда треба да припада некој конфесији, одређеној култној средини, и зато ће у тумачењима лика Христа бити различити ставови код католика, протестаната, Јевреја, мормона, масона, кришнаита, будиста, спиритиста, сатаниста итд. Чак ће и политичке симпатије оставити свој траг у овом питању: један лик Христа ће бити код социјалиста други - код комуниста, трећи - код монархиста, четврти - код фашиста и тако даље.

Уопште, киноплурализам ће постати један од начина нивелисања и уништења лика Христа и Његовог претварања у споља многолику, а изнутра празну апстракцију. А шта се може рећи о самом глумцу као људском индивидуму, о његовом психолошком садржају, о његовој ограничености и греховности, о његовим личним наклоностима, навикама и заносима, па и о томе како проводи слободно време између представа и снимања филмова?

Могу да нам приговоре баш нашим речима да је таленат глумца - умеће преваплоћавања (преображавања, претварања), али сценско поистовећивање и сједињавање неће укинути индивидуалне особености психичког карактера (типа) и целокупног морално-интелектуалног потенцијала личности. Оно само привремено спушта оно личносно у подсвест која уопште не остаје инертна, већ боји својим бојама све поступке глумца и цео лик који је створио. Овде се уопште не збива поистовећивање глумца са реалном личношћу, већ са сценским лицем створеним на основу факата и уобразиље, са творевином, а тачније речено, привиђењем самог глумца. Сада се на екранима и на сценама као лице у позоришном комаду појављује глумица која игра улогу Дјеве Марије.

За хришћане пресвети лик Мајке Божије желе да учине ефектним сценским ликом. Христос је један, Дјева Марија такође је једна. Она је Приснодјева, Вечно-Дјева. Она је изнад страсти и афективних осећања, а ми непрекидно живимо у страстима. Како може глумица да уђе у област небеских озарења душе Мајке Божије? Како да се испуни Њеним осећањима?

По речима једног светитеља: ако сјединимо сву љубав Светих и Анђела према Богу, та љубав ће бити поток у поређењу с морем - са љубављу Дјеве Марије према Богу и Сину Своме. Како глумица може да прикаже ову љубав? Сва настојања, све смицалице, сви сценски поступци и медитације остаће кривотворина.

По предању, чак и демон не сме да се претвара узимајући изглед Дјеве Марије - Бог му је забранио да клевеће Мајку Божију. Зар је глумцу допуштено оно на шта се не усуђује сатана? По речима блаженог Јеронима - Бог Који може да учини све, ипак не може да преобрати жену у девојку. А овде на сцени улогу хоће да играју (то јест условно да постану Приснодјева) дојучерашње Јулије и леди Магбете. Чак ако би и биле најневиније од савремених девојака, свеједно би између њих и Мајке Божије била дистанца већа него између најзлочиначкије и најцеломудреније личности на земљи. Зато глумљење Мајке Божије може једино да изазове код хришћанина исто осећање згражавања као и скрнављење иконе.

Може ли Библија да постане сиже за филм? Реч Божија живи у својој духовној животној средини, та средина је Црква. Ван Цркве Свето Писмо је лишено моралног смисла, изопачено и деформисано.

У хришћанским конфесијама и заједницама реч Божија, одвојена од живог организма Цркве, изгубила је своју снагу, вредност, дубину и животност.

Правилно објашњење и тумачење једних те истих библијских речи ван (без) разума Цркве није могуће. Ово потврђују и доказују најразличитији, понекад међусобно сасвим супротни морални и догматски изводи и закључци из јеванђељског текста. Библијским речима, ван разума Цркве, неке заједнице и лица чак су покушавали да оправдају зло, насиље и грех. Реч Божија дата нам је у форми човечије речи, а човечија реч као таква, условна је и растегљива, садржи много значења и смисла. Због тога при одсуству поузданог оријентира какав је Црква, пред човеком може да се открије цело поље нејасноћа, сумњи и недоумица. Црква је одвојила четири Јеванђеља од мноштва лажних и апокрифних Јеванђеља.

Она нам је сачувала не само текст ова четири канонска Јеванђеља, него и оно најважније у духовном, символичком и моралном смислу, и у њиховом органском јединству.

У Цркви Јеванђеље живи и животвори. Може ли Јеванђеље да звучи неизопачено под сводовима театра? Оно звучи лажно чак и у религиозним заједницама које су одступиле од Цркве. Јеванђеље није само реч, него је и оно што је изнад (више од) речи - Благодат Божија која дејствује на срца људи. Може ли Јеванђеље да буде сиже за сценарио и текст за декламовање? Да ли ће бити присутни Анђели? Да ли ће сићи Дух Свети на гледаоце? Да ли ће Небеска Црква примити са одобравањем илузионистичка чуда која се одигравају у позоришту.

Светитељи и Анђели побожно поштују икону Мајке Божије. Поштују ли они глумицу која игра улогу Дјеве Марије? Савремени човек представља духовно разбијену личност. Технички прогрес, који је захтевао од човека невероватне напоре, као и све убрзанији темпо живота и рада, одвојили су га од родног тла (земље), и затворили у неприродна места живљења - небодере (сличност са Вавилонском кулом), отуђили га од човечанске породице и учинили га емоционално хладним и према најблискијим људима.

Тај прогрестако је оптеретио човечији интелект да, као што су раније страшни богови Африке и Ханаана тражили приношење на жртву синова и кћери, сада захтева од човека жртву - његов дух. Човек је изгубио духовност. Његов интелект се расцепио на суво разумско, логицирајуће и синтетишуће, аналитичко и систематизујуће мишљење. Од духовних символа речи су се претвориле у знаковни систем његових рефлексија и све се више приближавају плитком математичком систему.

Духовно осећање замењено је естетиком и фантазијом. Изгубивши молитву, човек више није покушавао да ухвати Бога у опустелом срцу, него у гвозденој клопци својих силогизама и, видећи да она остаје празна, говори: "Кад не могу да докажем својим разумом да Бог постоји, то очигледно значи да Њега нема". С друге стране, машта и фантазија, као и игра уобразиље одводиле су човека од невидљиве светлости, од духовних реалности у област утвара, призваних из небића том истом његовом уобразиљом. Хладном разуму, који подсећа на електронски мозак робота, религија је почела да изгледа као неспособност да се тачно мисли или, у најмању руку, као апстрактна и недоказива хипотеза без које човек техничког века може да буде спокојан. С друге стране, свет поетске уобразиље у подједнакој мери је гушио духовно чуло и интуицију. Он је изазивао суптилно сладострашће и стварао читав један чулни свет земаљске лепоте. При том се хедонизам (то јест култ уживања) маскирао и паразитирао на лепоти, али одвојеној од Бога, лишеној духовности. Ни у апстракцијама удаљеним од живота, ни у јарким чулним сликама душа не може да нађе Бога.

Душа треба да се попне на тајанствени Синај, где ће облаци благодати скрити од ње земљу - оно чулно и фантастично. Она треба да ступи у (при)мрак и да појми ограниченост свог палог интелекта и тамо ће, пробуђена Духом, видети сенке безобличног Бога. "Чак и сенке Свете Тројице доводе ме до усхићења" (Свети Григорије Богослов).

А нама нуде да тражимо Бога у лабораторији и позоришту. Како би жалостан био тај бог кога бисмо могли да видимо микроскопом или телескопом, или да га ухватимо у експерименту, или да га докажемо као што ученици решавају алгебарски задатак. Како би јадан био бог који би могао бити приказан на сцени мимиком или дикцијом глумца. Такав бог био би ниже од човека. У мистичком безмолвију срце човека може да постане храм, а у фантазмагоријама и чаробним призорима театра оно само ће постати позориште. Да би човек срцем својим видео Бога, потребан је живот достојан Бога, а не сликовита позоришна представа (позорница, сцена). Треба осетити дубину свога пада да бисмо угледали сјај неба.

Позориште је лажни пут који изазива жудњу за утисцима и ужива-њима и гаси дух.

Жеља да се види духовни свет у материјалним формама и прелазак из области уметности у област религије, привлаче човека ка лажним мистичким учењима која обећавају да ће показати духовни свет у физичким размерама, на пример, спиритизам, учење Сведенборга, јогизам, као и различите форме црне и беле магије.

Жудња за визуелним виђењем материјализованих духовних бића од самог почетка изопачава и искривљује духовни пут човека. Тежња ка чулном виђењу духова по учењу хришћанских аскета Григорија Синаита и других, уводи човека у општење са демонима и зато су Свети Оци, као једно од основних аскет-ских правила, заповедали да се ум и сећање очисте од чулних слика, ма-штарија и фантазија - сметњи за истинску духовност.

Својим методом позориште убеђује човека (не на нивоу рефлексије, него подсвесно) да се духовни свет може видети и чути, да он није доступан интуитивном, већ сензорном (телесно-чулном) виђењу, а тада човек губи само раз-умевање богоопштења као хармоније између божанства и душе. Он стреми ка сусрету са Богом који је сам одредио на визуелном нивоу, не схватајући да има посла са празном авети, са љуштуром и привиђењем.

Сви смо ми грешни. Грех је дубоко прожео нашу природу. По речима Макарија Великог, "чак и у душама Светих има неких тамних мрља". Грех не само да трује срце човека, него и разара целокупан његов психо-физички организам. Из Светих се ширила нарочита светлост и она приказана на иконама, као да је утиснута у њих. Из грешника се шире тамни зраци и он је окружен некаквим густим мраком. Понекад срце човека осећа то тамно поље као да га додирује нешто гадно и одвратно.

Григорије Синаит је говорио о демонској светлости мутно-крваве прљаве боје. Шта се шири из нашег срца, у каквим тајним страстима живимо? А на тој позадини коју није могуће ни скрити, ни нашминкати, ни уништити, глумац хоће да прикаже Најсветији лик Христа. Зато ће верујућа душа са гнушањем да окрене лице у страну, да не би гледала такву кривотворину. Унутрашњи живот хришћанина дијаметрално је супротан смицалицама и глумљену глумца.

Хришћанин треба да види себе онаквим какав је у стварности, а глумац треба да види себе онаквим какав није у стварности. Пут хришћанина је да позна бездан свога срца у светлости покајања, а пут глумца је да представи себе као друго лице кроз фантазију и медитацију. Питање је: шта ће бити када Господ одједном да глумцу благодат и деси се чудо? Може ли он да глуми светитеља? Ако глумац у покајању прими благодат, онда више неће мењати своје лице у друга лица. Благодат ће му открити његове грехе и научити га смирењу.

Светитеља он не може да глуми, јер дубоко познаје своју недостојност, а стечену благодат неће изложити у излог као робу. Он не жели да игра страсне и чулне јунаке да не би усвојио њихово стање, да не би своје срце оскрнавио преживљавањем туђих страсти. Средство усхођења душе ка Богу је молитва. Да ли се молитва рађа или гаси у театру - то многи знају по свом искуству. Кад дођете кући после позоришне представе, станите на молитву. Да ли ће вам бити лако да саберете ум и да га усмерите ка Богу. Шта ћете осећати после позоришта: душевни мир или опустошеност?

Шта ће промицати пред вашим очима за време молитве, какву шару од позоришних представа ће вам исплести наступајући сан? Чије присуство ћете осећати у својој постељи - Анђела или демона? Догађаји из последњих дана земаљског живота Христа Спаситеља откривају нам, као да су у контрасту са божанском светлошћу Христа, страшну фантазмагорију човечије подлости и зла. Пред нама пролазе демонске маске глумаца историје, који предају Христа на смрт.

Пилат је глумац правосуђа и он глуми достојанство римског судије и одмах предаје на смрт саму Истину. Јуда је глумац који изиграва Христовог ученика. Бивши апостол постао је маска апостола, у његовом срцу је демон. Кајафа је глумац религије, а то је најодвратнији вид глумљења. Он игра улогу добротвора народа, главног представника националних интереса и заштитника славе Божије, а у исто време припрема гнусно убиство и сам тражи лажне сведоке - глумце почетнике и још неискусне глумце. У разјареној гомили која тражи Христа, налазе се садукеји - глумци храма, који не верују ни у бесмртност душе ни у вечни живот, него у религији виде извор свог благостања. Усред гомиле су физиономије фарисеја. То су већ професионални глумци који хоће да глумљењем побожности учине народ побожним и религиозним. Они хоће да служе истини лажју и, утонувши у лаж, мрзе Христа - Истину која је дошла у свет. Христос је примио на себе ударац светске лажи и светског греха и остао - Истина и љубав.

У доба апостола били су јеретици докети који су тврдили да Христос није дошао у физичком, него у етерном телу и да су зато Његов живот и страдања били илузорни. Црква је ту јерес сматрала штетном и гнусном.

Да је Христос дошао само привидно, онда би Његова голготска Жртва такође била привидна и Бога недостојна позоришна представа и глума. Стога "апостол љубави" Јован Богослов говори: "који не признаје Исуса Христа да је дошао у телу, такав је антихрист", јер дух антихриста и сатане жели да прикаже Христа не као истинитог Спаситеља, већ као глумца спасења, глумца у мистерији одиграној на Голготи. Апостол љубави заповеда да се не поздрављамо са таквим људима и да их не примамо у кућу.

Ако је за протестантски свет кинематографско вештичије коло постало нешто уобичајено, то у православним земљама псеудорелигиозни богохулни филмови наилазе на протест, понекад у оштрој форми. Тако је, на пример, филм "Последње искушење" изазвао у Грчкој читаву буру негодовања. "Ово није Албанија" - узвикивали су Грци.

Дана 6. новембра 1987. године, у Солуну се сабрало грчко свештенство и атонски монаси: 11 архијереја, 200 монаха и неколико хиљада људи. Они су изразили протест грчкој влади поводом приказивања на екранима филмова који понижавају божанску Личност и учење Исуса Христа. Протест је био прихваћен и грчка влада је удовољила захтевима. Благодарећи учешћу свештенства ово наступање у Солуну прошло је у организованој и мирној форми, док је у Атини народно огорчење због псеудорелигиозних филмова довело до уништавања биоскопских сала у којима су се приказивали ти филмови.

Чини нам се да на сцени мајмун пре може да игра улогу човека, него глумац преко себе да прикаже лик Христа.

 

 

преузето из књиге

"Уметност живљења или умеће умирања"

стр - 340-347

 

 

^