Брачна Арена - Протојереј Марк Данавеј

Са прозора црквене канцеларије кроз мирну ноћ се расипа зрак светлости. Међутим, унутар те просторије бесни борба. Жена се разгневила: „Он ме не воли. Понаша се према мени као према једној од његових муштерија. Једино о чему брине јесте његов посао!" Јеца у папирну марамицу. Супруг узвраћа истом мером: „Неће ме ухватити на тај мамац! Њу ништа не чини срећном. Можда једноставно треба да се одселим". Свештеник, напет, али навикао на овакве сукобе, чека да би говорио, молећи се у себи да им може помоћи.

Је ли то горак крај хришћанског брака старог већ десет година? Или је то пресудан почетак нове етапе не само брачног већ такође и личног духовног узрастања? Благодаћу Божијом, али и сагласношћу и заједничким напором мужа и жене, десиће се ово друго.

Овако бурна сцена није необична. Највећи број бракова добиће свој део експлозивних битака, упоредо са добрим делом уобичајених сукоба и тешкоћа. Такви сукоби, међутим, нису по свему лоши. Они су у ствари веома важни, зато што су за огромну већину Хришћана брак и породични живот божанске радионице Господње, где ће Он користити такве ударце само да би исклесао грубе ивице наше пале природе и учинио нас спремнима да се преобразимо по Његовом сопственом лику и обличју. Брачни однос и све што са њим долази јесте оно што нам открива наше скривене мане и снажи нас да се суочимо са њима уколико желимо да преживимо и духовно, психолошки и емотивно напредујемо.

И поред свега, као православни свештеник и пастир, видео сам како чак и искрени православни Хришћани понекад пропуштају да препознају могућност духовног узрастања у својим свакодневним борбама да буду добри мужеви и жене, као и добри родитељи. Мислим да би један од разлога за то могао бити и тај што готово сви духовни списи који припадају нашем Предању потичу са монашког извора. Иако они могу пружити непроцењив духовни увид, иако би сви Хришћани требало да искористе предности читања те драгоцене литературе, постоје, ипак, аспекти брачног и породичног живота које већина монашких списа не описује једноставно због тога што се одигравају у другачијој арени - у арени брака.

Из Светог Писма и црквеног Предања сазнајемо да је циљ хришћанског живота узрастање у заједништво са Богом, које се често повезује са теозисом или обожењем . Сазнајемо, такође, да досезање тог циља не захтева само апсолутну и непоколебиву ве-ру у Бога, већ и извесно прихватање личне борбе и пожртвовања - једном речју - подвижништво. Ниједан Православни Хришћанин није изузет од те борбе, било да је у браку или монах, мирјанин или свештеник. То је заједничко за све.

Добро је познато подвижништво великих православних монаха. Постоје пустињаци - отшелници, столпници, велики испосници - да поменемо само неке од њих. У списима духовних Отаца Цркве такође је написано много тога о молитви и посту, о подвижничким правилима која су неопходна сваком Хришћанину. Међутим, шта је са свакодневним животом оних које је Бог призвао у свету тајну брака? Какве су могућности за подвижништво прихватљиве за њих?

Један од најзнаменитијих руских светитеља, Серафим Саровски, јасно учи да највећа подвижничка дужност монаштва није ни пост ни учење, нити било шта слично, већ добровољна послушност духовном старцу. Тај узајамни људски однос захтева да се човек одрекне слободне воље и потчини вољи другог, чиме се разобличава гордост и наноси смртни ударац самољубљу, тим главним препрекама духовном узрастању.

Верујем да је исти принцип садржан и у брачном односу када двоје људи покушавају да делају заједно. У браку се, пак, то одрицање од самога себе не састоји толико у послушности оном другом, колико у сарадњи и усклађивању двоје људи, у преплитању љубави и покорности, у узајамном предавању сопственог живота оном другом. Снага једног монаха који долази пред свог старца тражећи духовно вођство и усмерење има своју паралелу у брачном животу у тренуцима када муж и жена седе до касно у ноћ решавајући несугласицу. И једни и други постићи ће исти резултат - смерност, покајање и јединство.

Ако људи који су у браку сагледају свој живот из ове перспективе, биће надахнути да са вером пригрле све своје брачне борбе и да поверују да ће у њима и кроз њих Бог открити Своју вољу у њиховим животима и остварити њихово спасење. Они неће замишљати да је њихов духовни труд нешто одвојено од њиховог породичног живота. Неће мислити да за извршење великог дела подвижништва морају ићи тако далеко и бити као монаси и мо-ахиње.

Уместо тога, увидеће да су такве прилике свуда око њих, да им се налазе испред очију. Они ће се одлучити да бију добре битке тамо где јесу и лагано, мало помало, благодаћу Божијом, биће преображени у лик који је по Његовој вољи. Осврнимо се на неке подвижничке битке које су искључиво везане за брак и живот у породици.

На првом месту налази се напор нужан да би се изградила интимна повезаност са другим људским бићем која ће трајати читавог живота. Један од првих циљева брачног живота јесте да двоје људи, који потичу из различитих околности и поседују различите личности, скупа уобличе заједничку визију живота, јединствено схватање својих приоритета и усмерења као пара и као породице, које ће обоје делити.

Да би се уобличила та заједничка визија, одлучујуће је да брачни пар научи да општи, то јест, да препозна и изрази своја сопствена осећања и да ослушкује и разуме и осећања других. Та врста општења захтева поштење, осетљивост, храброст, кроткост, љубазност, покајање и оданост.

Свака особа која је у браку убрзо открива да такво огаптење захтева велики напор, а често и емотивни бол. Откриће да је брачни друг огледало у коме су све сопствене мане изложене и увеличане представља за оне који су у браку уобичајено искуство. Међутим, кроткост и упорност, које треба уложити да би се суочило са тим греховима, да би се о њима отворено говорило са супружником и да се тај разговор искористи за разоткривање и чупање корена сопственог греха, могу представљати огроман духовни труд.

Сматрам да као свештеник често храбрим брачне парове да не прекидају позитивне напоре у тој области и да не очајавају. У исто време, ожалошћен сам неколицином која из овог или оног разлога не може или неће да користи тај највреднији аспект свог брачног живота. Могао бих чак да кажем да у таквом општењу између мужа и жене постоји нешто сасвим сродно очишћењу и исцељењу које се одиграва током Свете тајне Исповести.

Односи који чине брак не ограничавају се, наравно, само на мужа и жену. Постоје (у већини случајева) и деца, а са децом не долази само нов извор радости и задовољства, већ, исто тако, и нове прилике за самоодрицање и борбу са грешним страстима. Упитајте само мајку која током двадесет година планира и припрема седам хиљада оброка, или (ону) која се, на помисао да се њен син бори у рату, рве са мучним страхом и стрепњом. Питајте оца кога је усред ноћи пробудио гласић: „Тата, мука ми је" да би након једног тренутка поново морао имати посла са проблемом од прошле вечери; или (оног) који се, када је његов син поново разбио керамичку лампу, испунио гневом и замахнуо руком да би ударио своје дете. Они ће вам рећи да свакодневно запажају своје недостатке и да се као Хришћани боре да их превазиђу.

Деца захтевају читав живот својих родитеља. И као што то сви родитељи знају, можда ћете, понекад, уистину осећати да је овај живот бесмислено утрошен. То је страшна ствар. Ипак, када се даје са љубављу и вером у Бога, давање је онда велики духовни подвиг. Господ је рекао: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн.15;13). Сигурно је да се ове утешне речи могу применити на оне добре родитеље чије мучеништво лагано расте, расподељено на читав живот.

Са децом долази и одговорност стварања породице, дома у коме се одгајају деца и у коме су сви окружени љубављу. То је једно од значења које имају круне које се стављају на главе брачног пара на православном венчању. Они постају владари малог краљевства и, у извесном смислу, оснивачи малих цркава, места где се поштује Бог и где се прижељкује Његова воља. То, међутим, не може бити изоловано краљевство, издвојено од осталог света.

Породица такође има и извесну заједничку одговорност да буде оруђе служења и доброчинстава другима. То се јасно изражава у једној од молитава које се изговарају приликом венчања и када се за нови пар молимо речима: „О најсветији Господару... испуни њихове домове обилном храном и сваком добром ствари, да би и они заузврат могли дати онима којима је потребно".

Подизање деце уистину је најзахтевнији позив на самоодрицање који ће већина зрелих људи икада прихватити у читавом свом животу. О, када би се наша култура у потпуности вратила таквом схватању и прекинула непрестано ударање у добош хедонистичког самозадовољства! Бог зна да наша деца очајнички пате због тога.

Друга област, која захтева подвижнички труд у брачном животу, јесте неизмерна одговорност да се имовином, новцем и материјалним добрима управља на богоугодан начин. За оне који су у браку и имају децу поседовање тих ствари није необавезни луксуз; то је апсолутно и недвосмислено потребно. И поново, богоугодно управљање материјалним добрима захтева мудрост, уздржање, а често и самоодрицање.

Нажалост, изгледа да је савремена америчка култура опседнута пуким стицањем и трошењем све већег и већег броја ствари, у незаситој жељи за све већим и већим задовољством. Хришћанска породица се, према томе, мора непрестано борити да остане глува на те позиве сирена, да ућутка бескрајно бомбардовање рекламама, да живи као добар господар онога што јој Бог даје и као путник-поклоник који очекује да ће доћи много бољи свет.

То је један од разлога што је за хришћанску породицу пожр-твовано прилагање новца за Цркву суштинско, духовно дело. Можда би се чак могло рећи да је оно за Хришћане који су у свету од истог таквог темељног значаја као што су то свеноћна бденија за монахе у манастиру. То је подвижничко правило и непрекидна објава једној души о томе где се уистину налази њено највеће благо.

Новац није једино средство којим морају управљати породице и они који су у браку. Они морају управљати и својим време-ном. Овде се поново сусрећемо са свакодневном борбом и сасвим је извесно да је још једна, страшна недаћа нашег модерног доба презаузетост коју доноси са собом. Има тако много ствари да се уради и тако много могућности избора пред нама. Проблем је у томе што су неке од њих саме по себи зле, али је сигурно да свака од њих потенцијално може уништити све остале.

Желео бих, према томе, да себи представим како сваки Хришћанин повремено мора исукати замишљени мач и из све снаге пресећи све пометње које му се уплићу у живот и прете да потисну Једино што је потребно" - а то је сећање на Бога. Ипак, немојте овде направити грешку: деца и супружници нису део тог замршеног клупка које треба пресећи. Правилније, они су, такорећи, другови по оружју, они са којима и кроз које, на неки начин, Бог остварује наше спасење.

Породични односи, заједно са нашим редовним учешћем у светотајинском животу Цркве, представљају околности у којима ће већина Хришћана проживети свој живот. Не можемо наћи више духовног оправдања за човека који напусти своју породицу него за монаха који напусти свој манастир.

Ипак, брак, деца, породица или било шта друго, из тог разлога никада не смеју постати идол или самима себи циљ. Неће успети сви бракови, чак ни они хришћански. Неки ће се завршити разводом, остављајући за собом нове ране да буду зацељене и нове борбе са којима се треба суочити. Неће ни сва хришћанска деца остати на духовној стази својих родитеља. Неки ће одбацити чак и родитеље који су напорно радили да би њима било добро. За нас ће постојати и мноштво других борби, као што су старење, болест и смрт. Биће и непредвиђених тешкоћа.

Међутим, чак и такве трагедије као што су ове, већ помену-. те, могу бити прилике да предамо себе у руке Божије и да са подвижничком борбом откријемо и већу дубину Његове неописиве благодати и љубави. Свети Марко Подвижник је писао: „Сећање на Бога је патња срца која се подноси духом побожности". Тај принцип хришћанског живота подједнако се може применити на све, било да су у браку или монаси. Па ипак, као што смо видели, форме у којима се он може открити и оквир у коме се може проживети, могу се разликовати као ноћ и дан.

Као Хришћани који су у браку, ми смо призвани да пригрлимо живот који нам је Бог подарио и да верујемо да нас је са свих страна окружио свим што нам је неопходно за спасење. Није потребно да идемо тако далеко и желимо да будемо оно што нисмо или да сумњамо да оно што имамо није довољно. Физичке тешкоће и емоционална суочавања у браку и породици замишљена су као оруђа Божија да би се „припремило наше спасење", уколико Му допустимо да га употреби у нашем животу. У ствари, уколико је „теозис", односно узрастање у обличје Божије циљ хришћанског живота и ако је предуслов за тај циљ ослобађање себе од сваког греха, овда сматрам да се за обичног човека брак с правом може назвати „кенозисом“.[2]

Ако сте у браку, саветујем вам да свој брачни живот посматрате на тај начин и да заједно са својим брачним другом обнављате ту визију у свакој етапи вашег заједничког живота. Обавежите се да ћете истрајати у свим тешкоћама брачног живота, на читавом путу од дана венчања па све до старости и да ћете се на њима учити. Као родитељи, подарите својој деци време и снагу која им је потребна. Посветите им свој живот чак и по цену својих личних жеља и снова.

Ако будете тако чинили, можда ћете једног дана стајати заједно са свима онима које волите, и чути: Добро, слуго добри и верни ... уђи у радост господара својега (Мт.25;21).

О, милосрдни Боже, преклињемо Те да нас увек подсећаш да је брак светиња и да га као таквог морамо и чувати. Подари нам благодат Своју да бисмо остали у верности и љубави. Поди-гни у нама дух узајамног разумевања и поверења, да се међу на-ма не би десио сукоб или свађа. Подари нам Свој благослов да бисмо пред ближњима својим и пред Тобом стајали као складна породица. И најзад, милосрђем Својим, учини нас достојним вечног живота јер си Ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

[1] Отац Марко Данавеј је протојереј Саборне цркве Светог Јована Јеванђелисте на Игл Риверу, Аљаска

[2] Кенозис – самоумањење, одрицање од сопствених „права“ зарад љубави према ближњем (нап.прир.)

Са енглеског

Антонина Пантелић

Објављено у часопису „AGAIN“, vol. 18. no 4, децембар 1995

Преузето из зборника

„Православна ризница: О браку и породици“

стр. 199-205

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар