Постоји ли "цицијашки карактер"?

 

По мојим сазнањима, далеко ређе него што изгледа. У најмању руку, скоро у свим мени познатим случајевима при отклањању трауматизујућих  фактора истовремено се отклањало и "патолошко цицијаштво", на које су се заједнички жалили родитељи.

Али, наравно, има различитих људи, и различитост карактера се рано испољава. Нека деца су спремна да све разделе, друга се далеко више везују за ствари, воле нешто да скупљају, колекционаре. Рецимо, при епилептоидном типу личности ова црта је доста упадљиво изражена. А у старости може да прерасте у шкртост. Страсни колекционари су и педанти (психијатри их још називају "ананкасти").

Међутим, чак и у случајевима кад је дете по типу свог карактера пре-диспонирано за нагомилавање ствари, оно никако обавезно не израсте у цицију. Ако се оно од детињства усмери у позитивном смеру, али притом да се не захтева немогуће, схватајући да његова природа није широка, није посебно великодушна, онда дете може да постане штедљиво.

А то (посебно имајући у виду савремене "услове привређивања"), сложићете се, нимало није лоше.