Прва тешкоћа: депривација

 

Одавно је примећено да сирочићи, који живе у дечјим домовима и уточиштима, имају повећану потребу за слатким. Не зато што они имају неку другачију размену материја, већ зато што им је то утеха.

Па говори се: "засладити горчину". Ево они и заслађују (разуме се, интуитивно, не улазећи у финесе психологије) горку пилулу усамљености, недостатка родит&љске љубави. На научном језику такав недостатак се назива "депривација", и дете може да пати од његових последица не само кад нема родитеље. Депривацију осећају и деца која имају тату и маму, али је емоционална веза с њима поремећена.

На пример, када дете изазива код одраслих сталну љутњу. Или се они не баве њим, поверивши васпитање баки, дадиљи, гувернанти. Тада за децу њихова својина, као бомбоне за сирочиће, постаје утеха, а поклони - сурогат љубави. У том случају не треба се борити против цицијаштва, због тога ће се код детета само појавити јача неуроза. Боље је борити се са собом, тачније, са својим неприхватањем детета. И дечја шкртост при отопљењу породичне климе ће нестати као отопљен снег под зрацима сунца.