Увод

 

Вероватно ниједан други недостатак дечјег понашања не изазива толико рану забринутост родитеља, као цицијаштво.

Само што малишан почне да шета по игралишту и да ступа у "социјалне контакте", овај недостатак привлачи пажњу околине.

"Друга деца мирно деле играчке, а моје, као јастреб, налеће ако његов аутић пипну. Никаква наговарања не помажу. Ма напоље ми се не иде, иначе да пукнем од стида! И на кога нам је он такав шкртац?!", брине се мајка.

А двогодишње дете, које стоји поред ње, задовољно дахће, не осећајући ни најмању грижу савести, што одрасле још више баца у недоумицу и бригу.

Родитељске бриге су потпуно разумљиве. У нашој култури цицијаштво се, благо говорећи, не поздравља, сматрајући се једним од главних порока. У целој дечјој литератури: и у фолклору, и у најпознатијим ауторским бајкама, - ова мисао се провлачи као црвена нит. Цицијаштво обавезно буде постиђено, а у многим случајевима се оптерећује још и глупошћу јунака, због чега он постаје свеопшти предмет поруге.

Сетите се "Мачје зграде" С. Ј. Маршака, "Три дебељка" Ј. Олешија. Сетите се користољубивог и глупог вука из руских народних бајки, грамзиве до апсурда старице из "Бајке о рибару и рибици" А. С. Пушкина, одвратног и истовремено јадног Пљушкина из "Мртвих душа" Гогоља... А какво одбијање изазива рекло би се позитиван Мрав из басне Крилова! Формално он све ради и говори правилно, али његово цицијаштво и немилосрдност одбијају децу, (па и многе одрасле људе).

- Пих, како је одвратан! Цврчак ће због њега пропасти! Не желим чак ни да чујем за њега! - побунила се моја кћерка, кад смо заједно читале ову басну.

И схватила сам: разговори да је, наводно, безбрижан Цврчак сам крив, ту неће проћи. Такве шкртице као Мрав не подлежу рехабилитацији.

Басна је, наравно, уобразиља, али алузија у њој је лекција за добру децу. Зато се тако и брину родитељи, чије дете упорно не жели да усвоји лекцију доброте. Они не желе да син или кћерка постану изопштеници из дечје средине. А то је потпуно реално, па наша деца могу да опросте било шта, осим цицијаштва.

Сећам се како се цео мој разред смејао патолошки користољубивом дечаку Андрјуши. Јадник се тресао над простим школским стварима као над непроцењивим благом. Осећало се да га физички боли да с другима подели оловку или сендвич. У старијим разредима девојчице су га већ због тога жалиле, али тешко да је Андрјуши било лакше. Сажаљење, помешано с презиром, уопште није оно осећање, које се очекује од вршњакиња од петнаест-шеснаест година...

Вероватно ће се свако од нас, пребиравши по сећању, сетити сличних примера. Па ипак не журите да своје дете уврстите у непоправљиве грамзивце, ако оно свесрдно чува своје играчке или приређује хистерију кад неко одломи парченце од његове чоколаде. Имајући велико искуство у раду с децом, могу да вас уверим: цицијаштво је ретко неодвојиво својство карактера. Далеко чешће је то изведеница из других ствари. Тако рећи, црвена заставица, коју несвесно поставља дете, које није изашло на крај са овим или оним психолошким тешкоћама.

          Дакле, задатак одраслих се састоји у томе да их писмено препозна и помогне при њиховом савладавању.