Девственост, брак или „слободна љубав“...

Који пут изабрати?

 Епископ Александар Милеант

 

Проблем полова.

 

Људи су у наше доба више него икада изложени нездравом сексуалном притиску. Сексуални проблеми су увек узнемиравали људску расу. Сада је узнемиравају и то са  чак још  више неукротиве снаге. Зато је важно помоћи хришћанину да разуме ову сферу и тако избегне духовну пропаст. Постоји само један начин овладавања наших потсвесних снага - то је, њихово просветљење миром и трезвеношћу, да би могли да схватимо њихову скривену снагу са становишта Хришћанства. Пре свега, неопходно је да утврдимо чињеницу да није све у људском бићу природно, јер све врсте разврата такође настају “природно“, постајући узрок озбиљних болести, болести које задају велики бол.

У нашем слепилу ми не можемо закључити одмах шта може бити оцењено као „природно“, и шта је, иако проверено као “природно” заправо, нездраво удаљавање и духовно скретање. Многа страдања узнемиравају људски род, јер нисмо савладали борбу светлости и таме, врлине и порока, у право време, које почиње у врло раном добу.

 

Тајанствена страна сексуалног привлачења

 

Зашто проблем полова садржи у себи толико тегоба и патња? Наше друге функције обично се  развијају нормално, не узрокујући икакву збрку; али у полности наше тело и душа су оковани тако чврсто заједно и утичу међусобно тако неприметно да сексуални захтеви могу изазвати крајњи притисак. То је управо тако у области полности, све у људском животу је донешено заједно, - ствари мрачне и застрашујуће, исто тако добро као и светле и стваралачке. Тако је правилно уређење сексуалног живота од примарног задатка у нашем животу.

Заиста, млади човек понајвише пати од   појачаних маштарија у области полности, од те тајне радозналости и унутрашње напетости, у тој мери да исцрпи икакво владање над самим собом. То је   преурањен развој у сексуалним маштаријама, нити зауздан духовном трезвеношћу, нити уздржљивошћу хришћанским моралом, и тако постаје  извор свих врста душевних болести.

Сврха овог дела је да покаже предности морално чистог начина живота. Овај пут није само указан од Бога, већ је такође заповест од свих савремених научних схватања о човеку. Пут непорочности и уздржања не значи бежање од живота, већ, прилично супротно, пут за задобијање здравог усмерења за стваралачке снаге унутар нас.

 

Здраво усмерење за сексуално привлачење...

 

Хијерархија сила

 

Неки људи сматрају да је људско биће створено складно, што заправо значи да задовољење свих његових потреба проузрокује менталну равнотежу и проузрокује одређену унутрашњи склад људских функција. Ово убеђење мора бити признато као погрешно, пре свега јер је човек организован не складно, већ хијерархијски. То значи да развитак неких функција зависи од развитка других,, и да кашњење или напротив, преразвиће једне од функција, неизбежно утиче на друге. Постоје примарне или главне функције, као што постоје и секундарне, или изведене. У човековом растју ми не видимо симултан и римтмички развитак свих страна, већ са друге стране спорадични дисконтинуитет.

 

Енергија полова

 

Наравно, ако постоји одређени орган и одређене функције које су ту присутне – претпоставља се да би касније требале да буду задовољене. Мора се родити мисао у уму, да што је важнији орган или његова функција, сложеније  и његово изражавање и развитак може бити. Ово се најбоље види у сфери полова, која је једна од наших средишњих сфера.

Велики део и можда највећи део енергије полова, који не прелази у  сексуалну жељу и ако избегава физичко испуњење, одлази у друге, племенитије сфере нашег бића. Уздржање је потпуно засновано на овом начелу. Оно ослобађа енергију полова за стваралачко делање и вишим пројавама психичког живота. Оно што називају сублимацијом (прелажењем из једног у друго стање) у савременој психологији, заснива се на начелу да се сексуална енергија може претворити у стваралачку енергију и према томе слабе захтеви сексуалних органа. Парадокс сфере полова, лежи у чињеници да потпуно уздржање (незадовољење сексуалних жеља), уопште не разара човеков живот, већ напротив, постаје предуслов за прави процват духовног и стваралачког живота.

 

Смисао уздржања

 

Све што је речено, није засновано само на Хришћанском учењу, већ такође и на савременом знању о човеку и чињеницама о психопатологији. Хришћанство није само установило принцип моногамије, одлучно осуђујући полигамију. Оно није само учинило однос мушкарца и жене човечнијим и племенитијим. Такође је и високо уздигло идеју добровољне девствености.

Исус Христос је о томе рекао следеће: „Јер постоје ушкопљеници који су себе ушкопили Царства ради Небеског“; и додао: „Ко може да прими, нека прими!“; то јест, ко год буде могао да себе уздигне до идеје девствености ради врлине, нека следи тај пут (Мат. 19:12). У исто време, од самог свог очетка Хришћанство је осудило свако непоштовање према браку у осветило брачну заједницу (чудо у Кани Галилејској, Јован 2:1-11) у Тајни Брака.

Према томе, начело девствености у Хришћанству није у супротности са браком, већ паралелни пут узлажења ка Богу. Кроз брачни живот, као и кроз девственост, човек може доћи до Бога. Физичка чистота – било у здравом Хришћанском браку или у девствености – неопходна је за морални раст, као и извор духовне снаге.

 

Главне фазе у сексуалном развоју

 

Прва испољавања у сексуалним покретима, могу се приметити врло рано. Пре него је посигнута сексуална зрелост (код девојчица доба 11-13, а код дечака 12-14 код дечака), живот полова је представљен у ономе што може бити названо равнодушно расположење.

Иако физички органи још нису развијени, тело већ има одређени „ерогени“ карактер и може искусити сексуално узбуђење. Зона гениталија има најважнију улогу у процесу сексуалног сазревања. То је зона где се налазе сексуални органи. Може такође постојати опасност од прераног развића сексуалне психологије. Дешава се понекад да дете од девет година трага за порнографским сликама и посматра понашање одраслих са нездравим радозналошћу.

У следећим годинама сексуални развој је снажнији, заробљава тело и душу. Раѕвитак сесксуалне сфере напредује таквом брзином, да се духовни изглед тинејџера може променити у потпуности. Овде можемо видети поделу свести на два дела.

Са једне стране, ту је сексуалност која грли телесну страну секса, и психичке промене у вези са њом. На другој страни ту је Ерос, то јест, потрага за љубављу која доводи психологију тинејџера у покрет. У овом периоду целокупна душа сања поетске снове о вољеном. Ерос и сексуалност представљају себе једнаком снагом као изражавање пола у људском бићу, али њихова подела, а понекад и реципрочна одбијање, јасно откривају начело секса као духовно-телесне енергије. Сексуалност у човеку је као ватра, која гори дубоко унутра – како у сексуалним покретима, тако и у најсићушнијим манифестацијама Ероса. Важно је сматрати да ова два различита израза полова јесу из једног истог извора. Овде видимо пример целокупности наше природе: потреба за сексуалним сједињавањем и заједницом љубави неминовно живе заједно у човеку.

Из тог разлога и најизопаченији људи, чак и они који су потпуно потонули у блудничење, са времена на време искусе неодољиву, очајничку потребу за љубављу.

Према томе, просто начело секса је у доби када млади човек сазрева подељено и појављује се неслагање између сексуалности и Ероса. Сада ћемо размотрити ту појаву дубље.

 

Развој сексуалне свесности

 

Сексуална зрелост локализује сексуалну енергију у телесним органима и од тог времена, телесни део излази у први план. Кроз ово се развија сексуална зрелост. Оно што називамо сексуалношћу, још пре овог пригрљује физички развој сексуалних органа, као и свесност човекових сексуалних покрета.

Две стране сексуалности су интимно повезане, али сексуална свесност може бити нејасна и нечиста. Захваљујући одређеним физиолошким и анатомским јединственостима мушког тела, дечаци обично имају живљи и очигледнију сексуалну свесност. Из тог разлога је машта код дечака много развијенија и живља у области секса.

Ако такође размотрајући разговоре, које дечаци често воде, онда опасност од „прљања“ њихове маште постаје још више објашњива. Али без обзира колико неодређена или управо насупрот, одређеније сексуално замишљање може бити, сексуално сазревање само по себи, изазива дубоке промене у младим организмима.

Духовна страна ове промене лежи у чињеници да дечаци који су до скора били веома посвећени различитим друштвеним активностима (имитирању старијих људи, напуштања породица ради друштва дечака или девојака, расположење да се укључи у авантуре, заљубљеност у „хероје“, итд.) сада се повлаче у себе, почињу да стоје далеко од друштва.

Област подсвести која заробљава младу душу, сада постаје средишња тачка његових менталних активности. Свест није способна да се носи са игром подсвести, силе која снажно расте у младој особи. Ово постаје извор непрестаних противречности: уображености, сањарења, раздражљивости, одушевљеношчу у научној фантастици. Врло често пубертетлије не знају шта хоће...

 

 Једно посматрање:

 

 Дечаци у прелазном периоду су често узнемирени, опуштени, мада ипак „растурени“. Са девојчицама то није тако. Оне инстинктивно знају да ће оне створити породицу и носити децу. Њима није допуштено да се опусте.

Момци су „растурени, расејани“. Девојке су „само-дисциплиноване.“

Како ћемо знати да је прелазни период почео код девојке? Можемо судити чак и по погледу на њу када се враћа кући. Претпоставимо да ју је позвала школска другарица. Она граби њен капут и истрчава напоље – она је још увек дете. А овде имамо младу девојку, која је позвана да изађе у „друштво“...

Стварно „друштво“, није ту, али она би волела да изађе (на журку или у биоскоп). Да ли заиста мислите да ће она једноставно устати и изаћи? – Не, она се мора припремити, урадити озбиљно дела на себи. Пре свега, она седа, проучава себе темељно и... ставља на себе „војничку“ шминку. Као и свко симболичко бојење, ова шминка има значење које се може изразити у следећим речима.

Девојке, молим вас, немојте се вређати, али ја ћу ипак рећи ове речи које су записане на вашим лицима, када се нашминкате за овакве прилике. Неко вам ионако мора рећи. Значење такве шминке је : „Тражим... Тражим партнера...“

Док се девојчица шминка тако, одређене промене се дешавају у њеној души. Душа има моћ пажње (моћ концентрације), који се може помертаи са телом... Можемо га померати и вољно, али највећи део времена он лута. Док се девојка спрема за „излазак“, ова моћ концентрације се полако помера из главе (ако је уопште била тамо) ниже... још ниже... чак још ниже...

Израз очију се мења, посебна светлост излази из њих (слично светлости из очију грабљивице ноћу). Моћ концентације силази ниже и ниже, и силази испод дијафрагме. Одатле, из дубина, долази облак, који се назива „женски шарм“. Девојка је фиксирала овај облак... И само након тога, она устаје и излази.

Она иде као булдожер. Среће га – опуштеног, расејаног, без „гарда“. Шта ће се десити? Да, она ће га „саставити са земљом.“ Дечаци, имајте ово на уму, да вас девојке често „патосирају“ не зато што им се свиђате: њима је једноставно интересантно како се то ради.

Видите, спољашња слика психичких промена у прелазном добу код дечака и девојчица се разликује. Али суштина је иста: пожуда заробљава ум и чини га својим слугом.

Например, човек се заљубио. Не треба рећи да он стварно воли, јер човек воли целом својом душом. Не, он је занесен; само стрсни део његове душе је побуђен, део који ствара у свом ум слику љубљеног. Ли ова слика је обмањива. Ако занесени човек дође у интимни додир са љубљеном особом и страст се задовољи, његовум почиње да замишља другу слику недавно вољеног. Да ли ће и ова друга бити истинска и ли обмањујућа? Истинита?

Не, она је опет обмањујућа: клатно се заљуљало на другу страну, са једне илузије на другу.

 

Потреба за љубављу

 

Развој сексуалности иде даље у горе описаној моди током прве три-четири године. Онда поприма смиренији карактер и није више извор противречних покрета. Али у току ових година, потреба за љубављу расте и Ерос сазрева. Понекад, две области (сексуалност и Ерос) нису много различите једна од друге (иако су њихови путеи различити). Али понекад, оне су знатно различите и чак узнемиравају једна другу. Заједно са чистим сексуалним маштањем, у области Ероса, нахрањеним музиком, филмовима, уметношћу или причама, машта постаје веома снажна сила. Ерос се тада открива кроз младалачку замишљеност или меланхолично сањарење.

Девојке желе да су „примећене“, почињу да брину о њиховом изгледу, траже мушко друштво, уопштено говорећи, постају „мале жене“, које се заљубљују, падају у љубомору, итд. Дечаци силно желе да изгледају старији, опонашају различите „хероје“ и такоће се заљубљују.

Уопштено, покрети Ероса у овом почетном периоду су застрашујући, или пак стидљиви, као да траже препреке, да би се сакрили иза њих, да сакрију своја најдубља осећања од странаца; они могу да изгледају смешни, али у исто време врло дирљиви у својој свежини и идеализму.

Ова романтична осећања поседују велику стваралачку моћ. Они представљају моћна крила, која подижу душе у идеални свет.

Вредност полова се углавном садржи у потрази за љубављу која постаје извор „ватре“ која испуњава нечије срце. Сексуалност је само израз тих унутрашњих покрета који се огледају у покретима тела.

Пошто је тело само инструмент душе, сексуалност само преноси и изражава љубав која гори у души; тело је као инструмент, који кроз своје звуке преноси мелодију, свирану од стране музичара. 
 

Закон дуплог израза

 

Да би стекли боље разумевање односа између сексуалности и Ероса – њиховог разилажења у времену и њиховог дубоког унтрашњег јединства – требали би да упознамо закон  „дуплог израза осећања“. Овај се закон садржи у чињеници да сви покрети, сва осећања и целокупна, дубока узбурканост која долази из самих дубина људског бића, трага за дуплим изразом – телесним и психичким.

Свако осећање, сваки страх, може служити као пример овог дуплог изражавања. Страх је изражен бројним телесним променама (лупање срца, синкопа, бледило, клецање колена, дрхтање гласа, итд.) У исто време ту се подиже и психички талас, који доноси извесна осећања страха (напетост, паника, депресија која узрокује слабост воље и памћења, стање безосећајности). Овај психички „талас“ трага за изразом у делу маште (који је добро примећен изреком „у страху су велике очи“) и кроз машту, утиче на духовну грађу човека.

Суштина горепоменутог закона није само да констатује дупли израз осећања. Такође показује да један израз (нпр. телесни) не замењује други (ментално-духовни) и не може бити замењен. Закон долази до пуноће када је један израз (нпр. психичко осећање) ограничен или потиснут. У том случају енергија не прелази у други облик изражавања (нпр. ментално-духовни); и потискивање једног, одрђује потискивање другог. Фројд је имао част открића, да је наша подсвест сакривена у одређеном броју сличних комплекса – жеља и осећања, које су једном биле потиснуте у дубине нашег бића.

Гледајући на област полова у светлу овог закона, можемо лако схватити да под нормалним околностима Ерос и сексуалност, морају бити развијани упоредо, обогаћујући један другог, пре него да врше насиље један над другим.

„Цепање“ или дељење сексуалности и Ероса, о коме смо говорили горе, а који се може приписати болешљивом   добу сазревања, укорењен је у њиховој међусобној неопходности и немогућности да помере једна другог у изразима, у току живота полова. Поред свега тога, разилажење сексуалности и Ероса, тако природно за младе, повлачи се у себе, пошто само у породичном и брачном животу целина у овом пољу може бити поново успотављена.

 

Племенита моћ љубави

 

Када је људско срце запаљено љубављу, цело људско биће сија светлошћу. Све ирелевантне ствари се повлаче назад и душа може у потпуности, понекад чак и екстатички, да зарони у размишљање о љубљеном. Чак се и најсувопарнијим и најдосаднијим  људима када се заљубе, душа омекша и постане светла, као да има крила. За друге људе особа која је предмет љубави, не изгледа ништа боље или привлачније од других, али за љубећег је оно или она једина особа, неупоредива и незамењива. Ово је идеализација која је толико често описана у литератури.

Значи да ми кроз спољашњи покров, у светлу љубави, видимо иделану страну љубљеног која је сакривен од осатлих. То је присутно у сваком људском бићу, као слици Божијој, једва уочљиво и врло често потиснуто спољашњим омотачем, појавом „карактера“ који је увек нешто секундарно, и не представља „суштину“.

Сва моћ љубаи састоји се у чињеници, да ми кроз љубав као да додирујемо унутрашњу лепоту људског бића. Ми не можемо напустити особу – желели би да је никада не напустимо. Душа која је бар једном осетила оваква осећања,  чуваће сећања о њиховој стваралачкој и преображујућој сили до краја живота.

Управо у тим налетима љубави, када душа искушава дубоку потребу да изађе из граница своје личности да би се сјединио са својим љубљеним. Потеба за љубави сведочи да је немогуће да се човек повуче у себе – све природне границе индивидуалности су превазиђени у љубави, и његова шкољка се распада.

Зато у налетима љубави људско биће почиње да се оптерећује самим собом: повлачење у себе, у светлу љубави, значи осуђивање себе на усамљеност, налажење себе у метафизичкој празнини. Зато наша душа неуморно трага за неким кога ће волети, да би пронашли место покоја и смисао постојања.

Моћ поетске маште која је толико карактеристична за младалачку љубав, кроз коју  идеализујемо љубљеног није игра фантазије. Напротив, она открива дубоку жеђ за духовним и апсолутним животом.

Љубав према мајци, сестри и жени – колико год различите ове љубави могу бити – представљају један вид духовног живота. Људско биће је створено према закону „сексуалног диморфизма“, то јест, неко припада лили мушком или женском полу. Овај диморфизам позајмљује природну потребу за љубављу из дубина духа. Управо у овој области полова – зависна љубав у којој Ерос има најважније значење, сексуалност само бива последње телесно преписивање.

 

Смисао породице

 

Неслагање између сексуалности и Ероса, које је толико карактеристично за период сазревања је само прелазно стање. Полност у људском бићу лежи дубље од његовог/њеног психичког покрова; то је неотуђив квалитет његове/њене природе. Сексуално сазревање само привремено поларизује психичке и менталне жеље. Ова поларизација и разилажење сексуалности и Ероса припада прелазном стању и захтева поновно успостављање почетне целине. Према томе полност може наћи свој прави израз, само у брачном животу. Ван брака, нормално испољавање полова, није могуће.

 

Брак или девственост?

 

Три вида брачног живота

 

Брачни живот, који почиње након венчања, обезбеђује нормално решење за потребе и тежње повезане са полом. Истинаје да је у наше време брак постао сложен и изложен многим искушењима – делимично због економских проблема, али и забог грозничавог ритма живота у савременом друштву, али пре свега због моралног пропдања.

Али само у браку, живот полова проналази здрав исход. Ако је из неких разлога брак немогућ или сложен, не може бити здравог сексуалног живота ва њега – све ће бити уставри изопачење од начела, прљање душе и изопачење, поткопавајући основе људске личности.

Живот у браку има три стране: биолошку, друштвену и духовну, и свака од ових се не развија просто, упоредо са осталим, већ под нормалним условима оне стварају јединство. Неслагање између сексуалности и Ероса који означава поремећај код младих, не појављује се овде, већ пре постаје извор нове енергије и ослобађа нови начин животс.

Апостол Павле говори прелепе речи о браку: погледајмо само на њихов почетни део: „Ова тајна, (то јест, тајна брака)“ говори Апостол, „је велика!“

Ова „велика тајна“ брака,  појављује се само тамо где је неслога између сексуалности и Ероса потпуно превазиђена. Где је из неког разлога ово неслагање активно, или где само једна страна преовладава, например, сексуална, „велика тајна“ се не открива сама, већ је њено значење изопачено, и онда је оно што је најсветије и најдубље у људима одвучено у блато.

На тај начин, није исправно  иденитификовати чисту сексуалност са „животињском“ страном у људском бићу: животиње немају неслагање сексуалности и Ероса. Њихова природа је много примитивнија. 
 

Брак као испуњење јединства

 

Они који улазе у брак, будући чедни и непорочни пре тога, уче тајне телесног сједињавања по први пут у браку. Због тога се ново и пажљиво опхођење према телу партнера рађа у души. Животно искуство то неминовно и показује, да се захваљујући телесној интими у браку, рађа дубоко, светло и радосно осећање љубави јеног према другом партнеру, нешно осећање јединства цвета у те две душе. Овде, кроз ову заједницу благословну од Бога, човек може научити кроз искуство истину моногамије (брак са једном особом у једно време) и све лажи „слободне љубави“.

Сексуална интима не може бити одвојена од осталих путева јединства, али оно такође ствара потпуну целину свих међусобних односа. Када љубав цвета између супружника, то се одражава не њихов целокупан живот и она поседује све. Најмањи несклад може донети узнемиреност и негодовање. Хришћаснтво помаже људима у браку да пронађу начин да се изборе са нескладом у њиховом односу. Кроз делатни хришћаснки живот, под новим условима брака, двоје сазревају духовно и усавршавају се. Породица је велика школа побожности.

Када се први знаци трудноће појаве, односи између мужа и жене постану ојачани кроз њихову љубав према очекиваној беби – телу од њиховог тела. Чистоћа међусобне љубави не повећава само течесну интиму, већ она исхрањује и касније, и не постоји ништа топлије од дубоке нежности која цвета у браку; њех унутрашњи смисао је снажно осећање испуњености другом особом. Осећање сопственог „ЈА“ као одвојене јединке нестаје. Муж и жена доживљавају себе као део целине – један не жели да осети ништа без другога, постоји жеља да се све види заједно, ради све заједно, буде заједно у свему. То је идеал ка коме  брачни пар треба да тежи.

Не би требале да постоје различите „области деловања“ у породици, нити било које врсте психичке или духовне неповезаности: овде један предмет одзвања у другоме, све је унутрашње и тесно повезано. Према плану Творца, породица је једини пут да тајна полова у нама делује. Не сме бити сексуалног живота ван брака; такав живот неће бити исправан, он ће само изопачити природу и сломити склад живота. Из овог разлога је пут чистоте пре брака није само захтев моралности, већ је такође наложен и од саме природе људског бића. Предбрачни сексуални живот је увек једносмеран. Он је према томе изопачено изражавање полова, које прети да уништи душу и искриви њену унутрашњу грађу.

 

Смисао добровољне девствености

 

Да пружимо одговор полова кроз разматрање, неопходно је поменути и добровољну девственост. Хришћанство учи да добровољно девство значи свесно уздржање од сексуалног живота, ради моралне чистоте и духовног савршенства. Да ли то значи да породица представља нижи облик живота? Да ли би они који траже духовно савршенство треба да остану у девствености до краја живота?

Непорочност девица и монаха не унижава вредност њиховог пола, већ пре показује каснију могућну светост, која остаје затворена ка моралном изопачењу људске природе. Значење добровољне девствености није борба против полова, већ борба против греха који је присутан у нашем телу. Непорочност и уздржање од сексуалног живота није сврха, већ средство у овој борби. У добровољном уздржању људи трагају за најбољим начином да надвладају своје страсти.

Овај задатак који је важећи за све људе, решен је овде одбијањем свега оног што је од овог света, не из презира према њему, већ из разлога што грех најлакше проналази пут до нас, кроз наше тело и свет. Онај ко тежи духовном савршенству мора, у својој подвижничкој борби, води јаку борбу са светом у себи. Он ће опазити нескладну похоту тела, као препреку на путу ка Богу.

Да приметимо да остајање у браку такође поставља задатак борбе са грехом, само су овде употребљена различита средства. Смисао добровољног девства садржи се у подвигу распињања свог тела – не из разлога презира према браку, већ ради задобијања победе људског духа над телом. Исти задатак остаје и у браку, само на другачији начин.

Брак није само сексуални живот; то је дуг и сложен духовни пут, у коме постоји место за чедношћу и уздржањем. Ако сексуални односи буду заузели главно место, та породица је у опасности да западне у неумерену, прекомерну сексуалност.

Према томе, породични пут води ка поновном успостављању здравог живота, даног човеку од Бога у време стварања. Док пут добровољне девствености води ка победи над грехом, кроз потискивање телесних страсти.

Из тог разлога монашки пут није отворен за сваког, већ само за оне који не осећају привлачност ка породичном животу, са његовим бригама и проблемима, или за оне који су, покушавши у породичном животу, након његовог губитка, трагају за више духовности у својим животима.

 

Опасност сексуалне похоте

 

Огреховљеност људске природе као разлог одступања од нормалног стања

 

Не би требало да постоји сексуални живот ван брака. Он мора умрети ван породице – било у добровољном уздржању или у животу у усамљености, под дејством околности. Захтеви здравља овде се подударају са захтевима Хришћанства. Било какав сексуални живот ван брака, пружајући само привремено задовољење, неизостаавно гура човека ако не на пут лажи, онда увек на пут греха; јер ова врста сексуалног живота је победа чисте сексуалности по цену духовне стране.

Овде је неопходно да се дотакне тамна страна секса, која представља прекршај над природним стањем. Већ је речено раније, да међу различитим нагонима или нагињањима, сексуално је најснажније и најтеже за контролу. Ако није зауздано, може се изопачити у сурову, похотљиву пожуду, која може обогаљити особу и телесно и духовно. Разлог ове ненормалне промене лежи у огреховљености наше природе. Животиње су слободне од ове несреће. Са падом првог човека, равнотежа између његових телесних и духовних снага је изгубљена. Према томе, прилично природне потребе крећу да се дегенеришу у убитачне страсти, например, потреба за храном и пићем – у прождрљивост и пијанство, нагон за множењем – у неконтролисану похоту.

Ово је наша несрећа, да се будући постављени од Творца за надгледаоце фауне и њене „владаре“, често бивамо много гори од неразумних створења. (Псалм 49:13)

 

Извори искушења

 

Извор различитих исзопачења није само нша огреховљеност, већ су то такође и демони – ови невидљиви пали духови који играју највећу улогу у нашим гресима. И Свето Писмо и Отачка дела говоре до детаља о њиховој разарајућој активности у животу људи. Демони утичу на људи кроз мисли и осећања. Током хиљада година проведених у уништилачкој делатности усавршили су себе у „уметности“ искушавања.

Њихов утицај на људе је сличан хипнози, интоксикацији или дрогирању, када особа види ствари, не онаквим какве јесу, већ на искривљен начин: оно што је штетно и опасно прихвата као врхунас среће, а оно што му стварно може пружити срећу, он види као нешто досадно и неопходно.

Због ревности „демона пожуде“, како Оци Цркве називају демона који побуђује пожуду у људима, ова похотљива стрст временом заузима најчудовишније и најодвратније облике. Свети Оци потврђују да „демон блуда“ је један од најјачих духова. Очигледно је да његова моћ долази од наше сексуалне нергије, која леши у самим темељима наше природе. Ко није упозната са ситуацијом када изгледа да вска од наших ћелија захтева сексуално задовољење?

У сагласности са предсказањима Светих Отаца, један од карактеристичних знакова приближавајућег краја света, биће свеопшта и ужасна владавина разврата, одвратне телесне распуштености и незауздане похоптљивости. Схватајући да им је крај близу, демони ће сву своју енергију бацити на подизање похоте у људима, јер је кроз страст лакше да се неко отуђи од Бога, јер управо кроз телесне страсти ми губимо нашу Богосличну слику.

 

Култ блуда

 

Предвиђања Светих Отаца о последњим данима почињу да се остварују пред нашим очима. Изгледа да никада у историји људског рода, није било оваквог свеопштег притиска сексуалности у свим областима живота као што је то данас.Сва достигнућа културе и технике користе се у ове сврхе: књижевност, уметност, часописи, новине, телевизија, филмови, музика, рекламе, мода, Интернет, компјутерске игре, сексуално образовање у школама...

У исто време, бесмислено мишљење да е уздржање штетно а да је задовољење похоте добро, намеће се све више и више посројано. Савремени услови широко распрострањеног „секс култа“, који позива да се отарасимо јарма Средњег Века и обожавамо „слободну љубав“ је нарочито тежак за јадне младе људе.

Моногамни брак изгледа као „остатак прошлости“; обичајени породични живот и породичне обавезе – као „предрасуде“; неопходност зауздавања телесних похота – као „опасна ствар“ која повређује нечију психу; скромност и стидљивост као „комплекс ниже вредности“. „ушли смо у ново доба слободног човечанства,“ према томе : „без предрасуда!“, „ближе природи!“, „Даље са стидом!“

Велика индустрија порнографије и полу-порнографије (еротике) је израсла око сексуалности. Наставља да расте загађујући срца младих и тинејеџера прљавштином и приморавајући их на помамно понашање.

Човек је стално изложен вирусу сексуалног узбуђења. Претпоставимо да се Хришћанин пробудио укутру, молио и чиато Свето Писмо. Он је светлог расположења, његова душа чезне за Богом. Али кад упали музику ули ТВ и у тренутку се његове очи и уши запљуснуте сексом пуних мелодија и слика. Он напушта дом и са свих страна га окружују  рекламе са полуголим женама које га гледају, или види девојке обучене изазовно... Једном речју, где год погледаш свуда су подстицаји који побуђују телесну похот. Кроз прозоре душе – очи и уши – неконтролисана поплава искушења упадају. То га поставља пред дилему: да ли да се преда његовим ниским жељама, или да се супротставља у најзаморнијем и дугом рату.

Супротстављајући се овом кварењу теал и духа, Свето Писсмо нас позива да се боримо са телесним похотама и да чувамо себе чистим од похотљивих дела.

 „Писао сам вам у писму – обраћа се Апостол Павле Хришћанима – да се не дружите са сексуално неморалним људима... не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни хомосексуалци... неће наследити Царство Божије... Тело није за сексуалну изопаченост, већ за Господа... Зар не знате да су ваша тела удови Самог Христа? Да ли ћу узети чланове Христа и спојитии их са телом блуднице? Да не буде! Зар не знате да је онај ко се уједини са блудницом, једно тело са њом? Јер је речено: постаће двоје једно тело. А ко се Господа држи један је дух са Господом... Бежите од блуда. Сви други греси које човек почини су ван тела, али који се курва греши свом телу. Или не знате да су ваша телеса црква Духа Светога Који живи у вама, Кога имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у телесима својим и у душама својим, што је Божије.“ (1. Кор. 5:9-11;6:9-20)

 

Греси тела и њихове последице

 

Немогуће је игносрисати тајни грех само-задовољења (мастурбације), од кога неки људи пате од раног доба. Са свим његовим неприродностима, не би био толико опасан, са није чињенице да не постоје спољашња ограничења која би га контролисала. Из тог разлога, након што је постао навика, он вуче ка понављању чак и када више не постоји физичка потреба. Када ова навика постане снажна, најтеже је што се та особа осећа као да је у власти неке смртоносне силе, којој се не може супротставити. Он изазива осећај несигурности, наклоност ка меланхолији и апатији, опадању енергије, са негативним ефектом на нечије здравље. 

Зашто нас Писмо тако стално позива да се боримо са телесном похотом? Из разлога, што са једне стране, грех блуда исцрпљује физичко снагу и здравље особе. „...који се курва греши свом телу,“ пише Свети Апостол. У сексуалном животу ван брака тело се изнурује брже, јер сексуални живот, који није повезан са љубављу, захтева много више снаге него нормални брачни односи унутар брака.

Требало би овоме додати чињеницу да се дође у додир са било којом од ужаснихполних болести или – што је још смртоносније – AIDS-ом, која се не може излечити.

Али главна ствар је да су људи који су себе предали похотној страсти, снизили су идеал живота. Снови о самопожртвованом делу ради користи друштва и срећан живот са љубљеним постепено слаби; идеали младости испаравају. Особа постаје цинична и амбициозна. Свест те особе се све више и више пуни прљавим сликама похотљивости. Он гледа на сваку жену као играчку. Прљаве мисли му упадају у његов помрачени мозак и постоји само једна жеља у срцу – да задовољи своју пожуду.

Благодат Божија одступа од човека који је себе предао похотљивости и због тога вера у Бога слаби и духовне тежње тог човека се спуштају соле. Он престаје да слуша глас асвести кроз који га Бог зове на пут покајања. Хладноћа, туробност и бес расту у његовој души. Ово стање се назива духовном смрћу, након чега нема више где да се падне.

Због неспособности окорелих грешника да се окрену на пут исправљања, Бог их кажњава Својим светим судом. „Неће се Дух Мој прети са овим људима до века, јер су плот,“ – рекао је Бог за древно човечанство и истребио га водама Потопа (Пост. 6:1-5)

Касније се иста ужасна ствар догодила и градовима Содому и Гомору због грехова блудничења, који је влада међу његвим становницима: „Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња. И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.“ (Пост. 19:24-25)

Свети Апостол Павле је изразио непромењиви закон живота: „Бог ће судити прељубницима и прељубочинцима“ (Јеврејима 13:4) Колико је много великих империја и цивилизација нестало; колико је много људи који су се давили у похоти, нестало без икаквог трага!

У вези са стварањем нормалних сексуалних односа између супруга, неопходно је рећи да греси сексуалних односа пре брака или ван њега, могу утицати на те односе веома снажно. Промискуитет уништава људе, ако не физички, онда увек духовно. То нас доводи до питања преусмеравања наших моралних снага, са циљем избегавања греха и морално усавршавања.

 

Савети у борби са сексуалном похотом

 

Најважнији чинилац у борби против сваке страсти јесте духовна усредсређеност према Богу. Када наше срце гори љубављу гори љубављу према Богу, онда нам телесна задовољства изгледају безначајно и досадно. Према томе, неопходно је да загрејемо нашу душу љубављу према Богу, на сваки начин. Ово може бити учињено кроз читање духовних дела, помоћу искрене молитве, размишљања о Богу, присуству служби Божијој, честе исповести и Причешћу, добрих дела... Ако смо духовно јаки, све пламене стреле од демона ће одскочити од нас као од стене.

Али чим се опустимо, непријатељ нас одмах напада. Ето зато: „Будите трезни и пазите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.“ (1. Пет. 5:8)

Овде дајемо неке савете о борби са сексуалном похотом:

 1.          Увек је неопходно да чувамо ум заокупљен побожним и корисним мислима: о Богу, молитви, мисаоним делима, добрим делима која треба да се учине. Свако искушење се укорењује у уму. Искушења осваја особу на следећи начин: прво, наилази нечиста мисао (понекад изазвана кроз поглед или слушање), онда наилази очаравање (заробљавање) које преовладава вољу, и коначно долази до пада. Лакше је зауставити искушење у првом степену, када заводљива идеја још није постала похотна жеља. Празно лутање идеје може лако да се претвори у грешну. Према томе: „мисли о добру, да не би мислио о злу“ – Свети Јефрем Сирин саветује.

2.          Заштита од искушења. Очи и уши су врата душе. Према томе неопходно је контролисати их да нешто заводљиво не може продрети у душу кроз њих. Не гледајте заводљиве фотографије или филмове, не слушајте похотљиву и насилну музику, не размишљајте о лепоти супротног пола... будите врло пажљиви шта читате.

3.          Грех је заразан. Људи са којим смо у додиру, имају велики утицај на нас. „Зли разговори кваре добре обичаје“ (1.Кор.15:33) Према томе, избегавајте искварено друштво где можете бити одвучени неким лошим примером; не слушајте циничне шале; храбро зауставите беседника, молећи га да буде пристојан, или напустите друштво без оклевања, ако неко почне да прича такве ствари; најбоље је избегавати одласке на места где можете чути сличне ствари.

4.          Здраво тело доприноси здрављу душе. Према томе неопходно је водити делатни живот  и живот уздржања. Неко би требао да држи постове – нарочито средом и петком; једите једноставну и умерену храну, без алкохола или нечег стимулирајућег; носите просту у скромну одећу; спавајте на чврстом кревету; спавајте умерено и устајте рано; купајте се и умивајте хладном водом; ходајте и радите физички. Ова правила основне хигијене и вођења смисленог живота, помаже у умиривању хаотичних телесних страсти.

5.          Не играјте се никада са искушењима, јер ово већ значи, делимично отпадање. Заводљиви плесови, игре са пољупцима, тајни састанци, флертовање „ради спорта“, опасне игре кроз које је лако оклизнути се и искусити стварни пад.

6.          Не допуштајте никакве компромисе или уступке у борби са страстима. Будите строги и немилосрдни према себи. Када особа не успе да отера заводљиву идеју на време, почиње да је негује у својој машти и онда она брзо осваја његово срце и поробљава његову вољу. Након тога, пад је скоро неминован.

7.          Међутим, немојте се предавати, чак и ако осетите да вас ваше моћи издају и да грех почиње да побеђује. Овде је још увек велики инструмент као ваша помоћ – молитва из свег срца. Када не постоји довољно људске моћи, онда Благодат Божија долази да помогне. Бог је довољно снажан да те спаси, чак и на ивици понора. Позови Бога из дубине свог срца: „Боже.смилуј се на мене!“, или „Мој Боже, спаси ме, грешног и не дај ме да грешим!“

 Значај покајања и исповести

Хришћанска вера даје особи снажна средства за борбу са грехом и опоравка од похоте. Та средства су покајање и исповест пред својим духовним оцем. (Откривање својих духовних проблема искусном терапеуту или чак блиској особи је потврђено као корисним чак и од стране савремене психологије.)

Ово је једна веома важна чињеница са тачке гледишта духовне хигијене и моралног развоја особе. Није исправно мислити да је губитак чистоте непоправљив. Греси, без обзира колико тешки, не морају постати зла судбина, кроз коју смо осуђени да клизимо све даље и даље. Постоје многи млади људи који очајавају и престају са борбом са лошим нагињањима, јер су изгубили наду на побољшање.

Свети Оци  су примедили следећи закон: пре пада, демони убеђују особу да је Бог веома благ и Он ће опростити тај „мали“ грех, да би након почињеног греха, демони почели да убеђују човека да је његов грех ужасан и да је бескорисно да се човек супротстави својој  похоти или страсти. Међутим, неопходно је сетити се да благодат Христова може излечити чак и најокорелијим грешним навикама. Једино је неопходно да се отворим Богу тајна места своје  болесне душе и да молиш за опроштај и помоћ.

Следећи греси су повезани са похотом: прихватање нечистих представа, уживање у похотним сновима, гледање друге особе са похотом, бестидно излагање тела, заводљиво и изазивно понашање, нескромни разговори, мане шале и приче, похотни пољупци, заводљиво и нескромно плесање, уживање у изазовној музици, гледање заводљивих емисија, фотографија, или порнографије, само-задовољавања, блудничења, прељубе, разврата, различитих сексуалних искривљења и хомосексуалности. Овај последњи грех је најтежи и најодвратнији од свих.

Морамо подсетити овде оне који кушају грех, чак и чешће од оних који се покоравају искушењу. Према томе, девојке и жене би требало да се понашају скромно и са осећањем стида. Требало би да избегавају излагање тела као и сваку врсту нескромног понашања. „Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан“, говори наш Господ. (Мат. 18:7)

 

Крст уздржања

 

Свака особа има свој крст и његовим ношењем он достиже Небеса. Крст укључује различите патње, које су створене неравнотежом наше природе, узрокованом првим грехом. Нико не може избећи патње узроковане полношћу, већ их свако може и мора преусмерити у нежност и међусобно поштовање. Чак и унајстабилнијим породицама неопходно је прилагодити и зауздати хаотичне сексуалне жеље.

Патње узроковане неспособношћу да се задовоље сексуалне жеље су најјаче у принудној девствености, т.ј. односно када није могуће створити породицу, без обзира колико би неко желео. У односу на друштвене услове, мушкарац има предности: ако девојка одбије просидбу, он може покушати да пронађе другу девојку којом ће се оженити. Девојка је лишена овог права првог корака (она не може да запроси човека!) Према томе, вероватније је да ће девојка остати сама, било да не воли оног који је запросио, било да човек који јој се допада, није заинтересован за њу, или из неког другог разлога.

Девственост изазвана жељом моралног усавршења је слична лествици којим се неко успиње ка највишем степену. Потискивање сексуалне енергије која је неизбежно накупљена у телу, иако то није баш лако урадити, може бити постигнуто само кроз овај пут, који води директно навише. Онда стварно „преображење Ероса“ се дешава, када Ксрт супротстављања сексуалним жељама, постаје борба са „старим човеком“ у самој особи. Сав нагласак овде је стављен у слободно усмеравање нечије воље према Небесима, што онда привлачи Божију благодат тој особи.

Али невољно девство у којем душа неспремно учествује водиће само ка новим патњама. То не слаби притисак полова, напротив, јача га јер душа осећа жеђ за интимном блискошћу и пати због недостатка тога. Зар ова врсте девствености не приморава неког да трага за ванбрачним везама на нов начин, или зар не оправдава уобичајене, „опуштене“ везе?

Али неопходно је запамтити да само у браку задовољење сексуалних жеља, не уноси никакву врсту лажи или несклада. Напротив, ванбрачне везе су неизоставно повезане са лажју и уништавају духовно здравље особе.

 

Закључак

 

Полност представља креативну силу у особи. Као телесна и духовна функција, она није идентична са сексуалношћу. Сексуално уздржање уопште не убија енергију олова, већ је преобраћа у више духовне облике. Али уздржање (слободно или принудно) претпоставља да су предузети духовни напори, који онда постају извор нове снаге, постављајући темељ за цветање стваралачких сила у човеку. Из тог разлога се пут до духовног савршенства отвара у девствености.

Расцеп у сексуалном нагону, који води до раздвајања између сексуалности и емоционалног искуства Ероса (жеђ за љубављу) је потпуно природан током пубертета. Међутим захваљујући нашој огреховљености, она често постаје узрок унутрашњег сукоба, који је често врло тешко решити без правилног духовног вођства.

У младим годинам полност бесни и узнемирава душу, понекад доносећи сексуалне импулсе у први план са горућом силом, понекад се претварајући у „удаљени“ Ерос и романтику. Ова младалачка „нестабилност“ полова, која ствара нестабилност и противречности у трагајућој души, моше бити ужасна. Мећутим важно је знати да су „грешке младости“ поправљиве, ако су оне опране сузама покајања.

Полност може узроковати емоционалну и телесну болестили да постане узрок несрећа у нечијем животу. Међутим уз добровољну девственост, она може бити узрок виших задовољстава, омогућујући велики развој могућности за душу. Она може постати почетак спасења и преображаја нечијих стваралачких сила.

У садашњем времемну проблем полова је истурен, толико много онога што је било „тајно“ сада је бестидно изложено. О најинтимнијим стварима расправља се отворено чак и пред децом, без присуства стида при коришћењу речи као што су секс, кондом, оргазам, итд.

Популарни појам „слободна љубав“ уопште не подразумева љубав, већ само блудничење. Човечанство почињући да решава проблем полности и љубави ван Хришћанског учења, чини кобне грешке. Заједно са вулгаризацијом интимних односа, зло и разврат су умножени, породице бивају уништене, што заузврат доводи до разарања друштва.

Црква учи да и девственост и уздрање на јендој страни, а и брак на друго, служе нашем спасењу, отварајући и на један и други начин отварајући простор стваралачким силама. Ми само треба да држимо кормило чвршће и усмеримо барку нашег живота ка Богу. Треба само да схватимо Истину и неизбежност ношења крста сваке особе.

Стрпљивим ношењем овог крста, било путем девственоти или путем брака, особа расте морално и ово је главни задатк овог привременог живота.

 

Размишљања о браку и девствености
 

Брак

 

Почетак Хришћанског брака иде уназад до првих дана људског живота, као што читамо на првим странама Светог Писма. Након стварања првог човека – Адама, Бог му је онда створио помоћника – жену. Он ју је Сам довео њему, благосливио их и рекао: „рађајте се и множите, и напуните земљу, и владајте њом.“ (Пост. 1:28). Овако је брак почео.

Висока вредност брака произилази директно из овог стиха Светог Писма. Прво установљење брка од стране Самог Бога, директно указује на његове моралне основе, јер Господ није могао дати заповест човку која не би служила ни једној другој сврси, сем најузвишенијем и највишем моралу.

Нглашавамо, према речима једног Светог Оца, „односи и рађање деце у складу са законом, је слободно од греха и осуде.“ Друго, установљење брака, одмах након стварања првих људи, јасно указује његову директну повезаност са сврхом његовог стварања. Имајући такво порекло, сврха брака никако није могла бити установљена са циљем да спречава било какав ненормални процес у склопу људксе природе. У свом првобитном стању, пре Пада, човекова природе није имала ништа што би захтевало исправљање. Према томе, иницијална сврха брака је била да помогне особи да схвати задатке, које је човеку дао Творац.

Смисао давања Еве Адаму, није значило побољшање било каквих несавршености у његовој природи: Бог није у почетку одобрио постојање у самоћи за првог човека, не из разлога што је он садржао нешто несавршено у својој природи, већ што је био једини у својој врсти. „није добро за човека да је сам“, говори Господ. Очигледно није било добро у погледу што многе од његових сила и способности нису нашли сврху и примену, и ако би биле чуване у њему могле би пропасти, или у најмању руке не усавршити се и развити. Према томе, први човек је требао „подесног“ помоћника т.ј. исту такву људску особу какав је био и он, неко ко би могао имати исте моћи и способности које би одговарале онима које је он имао, са циљем да постигне складну целину људских делатности и живота уопште, кроз односе мужа и његовог помоћника – жене.

 Према томе, суштина брака се садржи у саставној и пуној вези између два биђа. Свети Јован Златоуст је такође рекао да је жена неопходна као утеха човеку: „Иако без речи, оне су веома корисне својом службом, помоћи дане Адаму од његове жене, била је друге врсте и још сјајнија... Жена је цело, савршено и потпуно биђе, које може разговарати и пружити велику утеху човеку, у њиховој јединствености природе. Заиста ово биђе (жена) створена је ради његове утехе.“

Питање рађања деце. Брак се схвата као потпуна и блиска повезаност двоје људи, и брак би сигурно требао да укључи и физички део. Божанском одредбом, размножавање је директно повезано са браком. Али чак и у овом погледу, задатак брака је висок.Као одређен директно од Бога, размножавање људи има моралну сврху – то јест, владавина људи над земљом и свим њеним стоврењима, т.ј. тријумф разумног и моралног извора над земљом.

Особа је круна стварања, она је носилац слике Божије и славе Божије откривене у њему, пошто је он свесно и слободно биће, и зато умножавање људи представља умножење славе Божије. Бог преноси стваралачку функцију човеку кроз брак: „Бог је завршио стварње; али човек је назначен да је настави.“

Брак да је живот новим бићима, која су намењена за вечност. Кроз ово неограничена доброта и љубав Божија је откривена. Према томе, тајна брака је такође и тајна ширења Царства Божијег на земљи.

Овако видимо, почетну вредност брака од његовог самог почетка. Он се једном гледао као најповезанија и неодвојива.Из тог разлога се не дозвољава полигамија и захтева верност у заједници двоје људи, јер „за целину, могу постојати само две половине и последично потпуно моногамија, која нија само Хришћански идеал, већ обухватно мерило брака.“

Кроз схватање и остварење ове заједнице, људи су позвани да пронађу надлични савршени живот у љубави, налик на Свету Тројицу. Кроз значење брака, људи треба да испуне сврху коју им је Творац дао. Узимајући у обзир ове сврхе и сећајући се моралних основа брачних односа, неопходно је указати да љубав између супружника не би требало да има само интимну близину.

Требала би да буде висока морална љубав, у којој особа расте и долази до савршенства. У условима грешног света висока мерила љубави, захтевају самопожртвовање и самоодрицање. Муж и жена би требало да имају „љубав која је свеза савршенства.“ (Кол. 3:14)

Видимо из Светог Писма да под је велом брака, нешто тајанствено, небеско и вечно смештено. Видимо да је слика брака слика нечег божанственог и над људског, које почиње овде на земљи и има свој крај на Небесима, и вечности. Стога, Апостол говори: „биће двоје једно тело. Тајне је ово велика; а ја говорим за Христа и за Цркву.“ (Еф. 5:31-32)

Ова паралела је заснована не на вечној сличности, већ на унутрашњој заједници. Блиска повезаност између мужа и жене је слична јединству Христаи Цркве. „Хришћанска брачна љубав се схвата прво као потпуно и неодвојиво морално општење живота, имајући дубоку природну основу за узајамну допуњење и помоћ. Међусобним допуњавањем, у браку супружници временом, постају све ближи и ближи једно другом.

Мисао и осећања једног постају јасни за другог и без њиховог изговарања, када један партнер посматра другог, као део себе. Под таквим условима, Хришћанска идеја спајања два живота у једну неодвојиву целину, изражена речима Апостола: „Али нити је муж без жене ни жена без мужа у Господу.“ (1. Кор. 11:11) - постаје стварност.

Сваки од супружника, воли другог као део себе, или чак и више, будући спреман да жртвује све за другог у било ком тренутку. Ова брчна љубав, постаје стваран одраз неограничене љубави Христове према Цркви, љубави због које се Он жртвовао за њу. Човек напушта свог оца и мајку да буде једно тело са женом, као што је Син Божији „оставио“ Оца Свога на Небесима, дошао на земљу и кроз Оваполоћење постао једно тело са Црквом.

Духовно јединство Христа и Цркве је настављање и остварење тајне брака. Ова заједница има карактер жртве, јер је за Христа „било неопходно“ да Се жртвује (на други начин слобода избора, не би била сачувана!) са циљем да нас посвети, данас предстaви Себи без мрље или мане. И зато и брачни односи такође носе карактер жртве. Кроз своју жртвујућу љубав, кроз превладавање својих грехова и мана, посвећивањем једно другог, они понављају спасоносни подвиг Христов. Изгледа да је тајна брака директно повезана и схваћена унутар тајне искупљења.

Тајна искупљења је схваћена унутар тајне Цркве, и зато Апостол пореди тајну брака са Црквом Христовом. „Ова тајна јесте и биће стварно велика и више него велика, јер општење и заједница, благонаклоност и односи које имају муиж и жена измез себе... су исти као односи које има Господ и Творац свега према целој Цркви, као према невести.“

 

 Тертулијан: „Како да представимо срећу брака, коју завршва сама Црква, која је ојачана молитвом, која је учвршћена благословом, која је објављена Анђелима и коначно одобрена од Оца? Како је пријатан јарам два срца повезаних једном надом, једним учењем и једним законом. Они као деца једног Оца, као робови једног Господара; не постоји препирка између њих, ни у души ни у телу. Они су двоје у једном телу. Где је једно тело, ту је и један дух.

Они се моле заједно, они преклањају колена заједно, посте заједно, међусобно саветују и подстичу један другог. Заједно присуствују у цркви на Литургији Божијој, трпе прогоне заједно, уживају у миру заједно. Ништа не крију једно од другог, никада нису бреме једно другоме. Слободно посећују болесне, дају милостињу без снебивања, остају на скуповима цркве не ради забаве; певају псалме и химне заједно и међусобо подстичу један другог да славе Бога.“

 

Свети Григорије Богослов: „Будући повезани везама брака замењујемо једни другима и обе руке и ноге. Брак чини слабог, два пута јачим, пружа велику радост добро – желатељима и тугу људима са ложим жељама. Заједничка брига супружника чини њихове туге лакшим; заједничке радости су јаче за обоје. За једнодушне супружнике блага су пријатнија, а у оскудици једносушност је пријатнија за њих, него за богате. Везе брака им служе као кључ чедности и жеље, као печат неопходне љубави. Они пију из једног извора њиховог дома, из кога странци не пију и који тече нигде и ни од куда. Будући једно тело они такође имају и једну душу и узајамном љубављу они једнако подстичу један другог да буду марљиви у прослављању Бога. Јер брак не одваја од Бога, већ напротив више везује за Њега, јер има више подстицаја за то.“

 

 Брак и девственост – два пута

 Свети Атанасије Велики: „Постоје два пута у животу. Један је обичан и световни, односно брак; други је анђелски и виши, то јест девственост. Ако неко изабира световни пут – брак – неће бити осуђен, али неће примити исте дарове. Међутим примиће неке од њих, јер доноси плод од тридесет. Али ако неко изабере славнији пут, који је високо изнад света, примиће чудесније дарове, иако је овај пут жалоснији и тежи од првог: јер он је донео савршени и плод у мери од сто.

 Свети Григорије Богослов: „Постоје два могућа пута у животу – брак и девственост, други је виши и сличнији божанском, али је и тежи и опаснији, а први је нижи, али и безбеднији... Ни девственост, ни брак нити нас повезују, нити нас одвајају од Бога или од целог света, тако да би неко био достојан гнушања, а други безусловне хвале.

Напротив, ум мора бити добар управљач и у браку и у девствености, а да створи врлину у њима, сличан уметнику...“

„Иако брак имапочетак на земљи и девственост нас чини невестама Цару Христу, дешава се међутим, да девственост обара на земљу, да нас брак уздиже не Небеса. Из тог разлога, ако неко почне да криви брак, а други девственост, обоје греше...“

„Девствени живот је бољи, стварно бољи; али ако служи свету и земљи, гори је од брака.“

 

Монаштво

 

Свети Доротеј говори: „Остале врлине, пошто се чине као дужност, имају значење само као данак, који мора свако да плати, слично грађанима земље своме владару.

Монаштво, непоседовање новца и девствености, као врлине уздижу нечију вољу, имају занчење као драгоцени дарови принесени Богу ради љубави, баш као што у земљи, познати људи, поред данка, доносе дарове владару, а заузврат добијају богате награде, велике почасти и одликовања.“

 

 

 

 

http://www.fatheralexander.org/booklets/english/celibacy.htm

 

 

 

 

^