Хришћански Брак према учењу Светог Јована Златоустог
Наталија Семјанко

 

За срећан брачни живот, није довољно да младожења направи обазрив избор младе, и млада избор у вези младожење и да добију Божији благослов за заједницу. Много више се мора бити учинити. Морају да се понашају, да успоставе своје односе на начин, достојан благослова Божијег и да не навлаче несрећу на себе; тако да тај брак, тај извор чисте среће, не постане извор безбројних невоља, њиховог сопственог делања.

„Брак може бити уточиште“, говори Златоусти, „али такође и бродолом, не због своје суштине, већ пре због дела оних који га злоупотребљавају. Јер ко се придржава правила, у њима ће наћи, у свом дому и супрузи, утеху и олакшање од свих невоља које га сусрећу на другим местима. Ипак, онај који прилази браку пренагљено и неопрезно, чак и ако може да ужива задовољство у својим светским тркама, пронаћи ће незадовољство и жалост у свом дому“.

"Сви благослови брака, засновани су на међусобној љубави, на међусобном поверењу и поштовању и последичном складу између супружника. „Не постоји ништа вредније него бити вољен од стране твоје жене, и волети је. Мудар човек схвата да договор између човека и жене јесте један од највећих благослова.“

„Где ово постоји, ту је свака срећа и свака награда, али где је то одсутно, онда ништа не може помоћи, све остало пропада, а живот је пун непријатности и несреће. Према томе, требали би да то тражимо пре свега осталог“.

Међусобна љубав између супружника не треба да зависи од њихове особите лепоте, и не треба да нестане ако неко од њих, из неког разлога постане мање леп, или чак ружан.

Златоусти је усмерио ово учење посебно према мужевима, јер у неким случајевима, њихова љубав нестаје у сразмери са опадањем лепоте код жена, које су их раније заводиле, или почињу да примећују њихове физичке недостатке.

„Не окрећи се од своје жене због њене ружноће“, поучава Свети Јован. „Послушај шта је записано у Писму: „Пчела је мала међу мувама, али је њен плод први од слатких ствари“ (Сирах 11:3) Жена је створење Божије. Када је вређаш, вређаш и њеног Творца. Па како онда треба неко да се влада према жени? Немој је хвалити за њен изглед; похвала, мржња и љубав ове природе јесу одлике нечасних душа. Уместо тога трагај за лепотом душе; опонашај Женика Цркве.“

Љубав између човека и жене треба да буде постојана и снажна, тако да би могла да преживи сваку несрећу, разочарење и искушење.

Златоусти учи мужеве: „Води бригу о својој супрузи, као што Христос брине за Цркву. Чак и ако мораш дати свој живот за њу, да подносиш понављане губитке и трпиш нешто страшно, не смеш је напустити, јер патњом, нећеш ништа урадити у поређењу са оним, што је Христос учинио за Цркву.“

 

***

 

Схватање узајемне потребе коју имају човек и жена један за другим, може послужити у решавању и јачању љубави и склада између супружника.

„Бог је поделио активности наших живота у два поља, јавном и домаћем. Женама је поверено да остану кући, људима су дате друштвене дужности; у трговини, на судовима, на саветима, у ратовима и друго. Жена не може бити у стању да баца копља или да гађа стрелом, али она може радити за вретеном, ткати одећу, успешно учествовати у домаћим дужностима. Не може давати мишљења на саветима, али ипак може саветовати код куће и често се, када муж предложи нешто у вези са кућом, дешава да је женин предлог далеко надмоћнији. Она се не може снаћи са државним благом, али може подизати децу, приметити рђаве намере слушкиња, пазити на часно понашање слугу, ослобађајући супруга од свих ових невоља, лично се бринући за оставу, ручни рад, кување, чување одеће доступном, и све остало што није достојно да муж ради, што је чак и тешко њему, без обзира колико времена он покушавао."

„Јер је ово такође последица мудрости и бриге Божије, што је учинио да су мушкарци најспособнији у најважнијим пословима, а мање способни у мање важним стварима, тако да би постојала стварна потреба за женом. Да је Бог створио човека, способним у оба поља, онда би женски пол лако могао пасти у презир пред очима мушкараца. Опет, да је поверио најважније ствари жени, онда би жене постале претерано горде.“

Неће бити ни договора ни љубави међу супружницима, када свако од њих, захтева љубав и оданост од другог, док не чини никакав напор да испуни своје дужности. Ово неће донети мир и договор, већ пре раздор, јер изражава не љубав и попустљивост, већ пре тврдоглавост и охолост. Према томе, најбољи начин за чување мира између супружника је да имају међусобно поштовање, за њихове дужности и да се свако од њих строго држи својих и да их испуњава.

„Чак и ако други не ради оно што треба“, говори Златоусти, „ми треба да учинимо шта се очекује од нас... јер ће свако примити шта је заслужио. Такав је брак у Христу, духовни брак. Нека онда жена не чека на врлину од мужа, него нека пре увежба своје, јер ће то бити неважно. Слично, нека муж не чека на добро понашање жене, пре него почне да брине за њу, јер онда врлина неће бити више на његовој страни. Нека свако, као што сам рекао, испуњава своје дужности унапред“.

 

***

 

Ако се супружници строго држе својих одговорности, тада ће мир и споразум неизоставно следити. „Ако се обоје супружника труде да испуњавају своје одговорности, онда ће међусобна корист брзо уследити. Ако је, на пример, жена спремна да поднесе чак и љутитог мужа, а муж не раздражује мрзовољну жену, тада ће потпуни мир бити успостављен међу њима, а њихови животи ће бити налик луци, удаљеној од таласа“.

Захваљујући њиховој међусобној љубави  у интересу њиховог општег благостања, свако би требао да разуме и буде попустљив према манама другог. Морају се наоружати стрпљењем у сусрет са најгоркијим незадовољствима, увредама и разочарењима.

Златоусти говори: „Шта се може урадити ако је муж кротак, а жена нервозна, оштрог језика, брбљива, расипница (заједничка мана међу женама) и има многе друге мане? Како може он, јадни човек, издржати свакодневне непријатности, гордост и бестидност? Или шта ако је она умерена и тиха, а он је груб, сумњичав, напрасит, ужива у охолости богатства и моћи, поступа рђаво са њом, слободном женом као са робом и не мисли о њој више него о слуги? Како ће она моћи да издржи овакво понижавање и угњетавање? Апостол говори: „Носи све то ропство, јер ћеш бити слободна када он умре, али докле год он живи, мораш ревносно покушавати да расуђујеш са њим и да га поправљаш, или, ако је ово немогуће, да храбро издржиш бзбројне нападе и немилосрдна вербалназлостављања.“

На другом месту, Златоусти саветује мужеве да се наоружају попустљивим стрпљењем и жене са потпуном покорношћу, да би зауставили све неслоге. „Неко би могао рећи: „Моје жена је безумна, расипна и има мноштво других недостатака“. Сноси све то стрпљиво. Из тог разлога ти заузимаш место главе, да исцелиш тело. Написано је: „тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја телеса“ (Еф. 5:28). Жене су такође потчињене овом закону“.

 

***

 

Ако би човек имао жену лоше нарави, његова је обавеза да се не раздражи, већ да пре смирено сматра ту несрећу делом Божјијм, Који га кажњава за његове грехе.

„Твоја жена можда води рат против тебе“, говори Златоусти, „можда те сусреће када се враћаш у гневу, рукујући својим језиком као мачем. Тужно је када ти твој помоћник постане непријатељ! Али испитај себе. Зар ниси нанео штету жени у својој младости? И тако та рана, нанета од тебе некој другој жени, сада се исцељује твојом женом, а рана те друге жене, бива исцељена твојом сопственом женом. Да је мучна жена казна грешнику, написано је у Писму. Жена рђаве природе ће бити дана грешном мужу, дана као горки противотров, који ће исушити зле сокове грешника.“

Ако, као што Златоусти учи, жена рђаве нарави представља божанско кажњавање, онда је јасно, да муж мора издржати са потпуним стрпљењем, па према томе, ништа не може оправдати физичко насиље над женом. Ово нарушава учење Хришћанског стрпљења и попустљивости и схватања љубави, којег се муж мора увек држати. Златоусти недвосмислено осуђује нељудско понашање према женама, са којим се човек често сусреће, посебно у нижим слојевима, као највећи степен суровости и дивљаштва.

За исправљање неодстатака жене, Златоусти препоручује стрпљиво расуђивање, не прекоравање, и сигурно не насиље.

„Ако човек туче своју жену“, говори он, „то је велико бешчашће, не само за њу, већ такође и за њега. Говорим вам, жене и мужеви, нека вас Бог сачува од таквог греха, који би одвео мужа у ударање своје жене. Говорим овде о жени, али требало би да буде одвратно човеку племенитог карактера, да удари или подигне руку чак и на роба... Још више је онда нечасно подизати руку на слободног човека. Свако ово схвата, чак и према закону незнабожаца, где жена, која је тучена од стране свог мужа, више није у обавези да живи са њим, а он више није достојан живљења са њом. Зар није висина безакоња, да тако бешчастиш, као роба, свог животног друга, који ти је толико дуго помагао у животу? Такав муж, ако неко може уопште назвати такву особу мужем је, на истом нивоу као онај који убија свог оца или мајку. Јер, ако нам је заповеђено да напустимо своје мајке и очеве ради својих жена, онда то није ради вређања њих, већ ради испуњавања закона Божијег, као што се наши родитељи већ дуго слажу са великом ревношћу да буду напуштени, па чак и захваљују Богу за то. Зар онда није врхунац бешчашћа злостављати њу, ради које је Господ заповедио да напустимо чак наше родитеље? Зар то није безумље?“

„А шта са срамотом која следи? Којим речима чак и описати урлике и стењања жене на улици, када се комшије и пролазници суоче са домом човека који је починио такво бешчашће, слично дивљој звери, која растрже плен у својој јами? Боље би било да земља прогута таквог подлаца, него да се покаже поново у друштву."

„Али моја жена, говориш ти, је безобразна. Нека је и тако. Не заборављај да је она твоја жена, слабији суд, а ти њен муж. Из овог разлога си одговоран и начињен главом, са циљем да издржиш слабости своје жене, која треба да ти буде послушна.

Према томе, делуј на начин да твоја власт буде поштована, што ће се десити само ако се будеш уздржавао од понижавања свог потчињеног. Исто је и са Царем, који што се више поштује, часније се опходи према својим министрима и подређенима. Ако он понижава и омаловажава њихове врлине, његова сопствена слава знатно трпи. Тако ћеш и ти знатно смањивати веродостојност и достојанство сопственог вођства, ако будеш срамотио своју жену, чија је воља потчињена твојој."

 

***

 

Најбољи начин да се исправи рђав карактер твоје жене је разумна благост и пажљиви труд да се отклоне њени недостаци.

„Ако се нешто непријатно деси у кућу, због грешке твоје жене, онда“, саветује Златоусти мужевима, „треба да је утешиш, а не да повећаваш несрећу. Чак и ако си изгубио све. Али не постоји ништа жалосније, него имати жену кући, која није наклоњена свом супругу. Не постоји никаква мана твоје жене на коју би могао указати, ништа што би чак могао замислити, што ће изазвати више жалости од неслоге са твојом женом. Из овог разлога, твоја љубав према њој, требала би да буде вреднија од било чега.

Ако смо сви обавезни да носимо бреме другога, онда би још више, супруг требао да то ради за своју жену. Ако је сиромашна, не понижавај је због тога. Ако је неразумна, не нападај је, већ је пре исправљај. Она је део тебе и, ти заједно са њом, чиниш једно тело.

„Али она је свадљива, пијаница, лако губи живце?“ – Ако је тако, треба да тугујеш због тога, а ме да се гневиш; моли се Богу, да је промени; приговори јој, покушај да је убедиш и користи сва средства да је ослободиш њених мана.

„Ако почнеш да је удараш и гониш, онда се та болест ће исцелити, јер се насиље преовладава кротошћу, а не суровошћу. Такође, памти да ћеш бити награђен од Бога за твоје кротко опхођење са твојом женом.

Речено је да је један од незнабожачких философа имао свадљиву, жучну и дрску жену. Када су га питали зашто је још са њом, мудрац је одговорио да са њом, има сопствену школу философије у свом дому. „Бићу стрпљивији од других“ рекао је он, „ако учим у овој школи сваки дан.“

Да ли те ово задивљује? Дубоко уздишем када видим незнабошце, који су мудрији од нас, нас којима је заповеђено да опонашамо Анђеле, или чак још боље, којима је заповеђено да се угледамо на Самог Бога у нашој анализи кротости. Речено је да је женин рђав карактер био разлог зашто философ није напустио жену, а неки чак говоре да је управо због овог разлога, он изабрао њу. Ако направиш грешку у избору жене и доведеш лошу, неподношљиву жену у кућу, онда бар покушај да следиш незнабожачког философа, и чини све да је поправиш и немој јој наносити штету. А једном када будеш успео у ношењу брачног јарма у складу са њом, стећи ћеш друге предности и духовни напори ће ти бити прилично лаки.“

 

***

 

Златоусти учи да љубав мужа према жени, у целини, треба да буде разумно осећање. Треба да буде заснована на духовним квалитетима жене и треба да буде усмерена на исправљање и њено побољшање. Према томе, муж је крив у сопственим очима, пре своје жене, и пре суда Божијег ако остане равнодушан према њеним слабостима и грешкама и не обраћа пажњу на њих. Али, са друге стране, не треба да дозволи да га њени недостаци раздражују и да сурово гони своју жену због њих. Кротост заједно са разумном благошћу и љубављу, најпоузданији су методи уа њено побољшање."

„Чак и ако је твоја жена много грешила против тебе“, говори Златоусти, „све јој опрости. Ако узмеш неку са лошим моралом, учи је доброти и кротости. Ако твоја жена има мане, отерај ману, а не жену.

Ако након много искуства нађеш да је твоја жена непоправљива и тврдоглаво се држи својих навика, ни тада је немој отерати, јер је она део твог тела, као што је написано: „и биће једно тело“ (Пост. 2:24) Нека мане твоје жене буду неисцељене, и поред тога ћеш бити веома награђен за размишљање и расуђивање са њом... Ради страха Божијега, треба да патиш толико непријатности и да сносиш лошу жену, као да је она део твог сопственог тела“.

Говорећи о одговорности мужа да поучава супругу, Златоусти предлаже сам прилаз теми.

„Твоја жена“, говори он, „воли површан накит, скупу, модну одећу, прича превише, арогантна је. Тешко је и замислити да једна особа може имати све те мане, али замислимо такву особу и нека муж покуша да је поправи како год може. Како ће је поравити? Он ово може постићи, не забрањујући јој све ово одједном, већ ако почне са најлакшом ствари, оном за коју је најмања везана. Ако си нестрпљив и покушаш да је исправиш одједном, мало ћеш постићи. Зато, немој јој одузимати накит у почетку, пре јој допусти да га носи неко време. Уместо тога почни са обесхрабривањем њеног коришћења шминке. Међутим, немој користити застрашивања и претње, већ пре убеђивање и миловање. Објасни јој да други лоше мисле о њој због тога, реци јој своје мишљење и одлуке, и често је подсећај да ниси само ти тај, који не волиш када јој  је лице нашминкано и да сматраш да је то изузетно непријатно. Реци јој да те то веома разочарава, а да чак и најбоље жене губе своју привлачност на тај начин."

„Расуђуј о њој, на такав начин да би отклонио њену страст, али јој немој говорити о Паклу, или Царству, (јер ће то бити губљење времена), већ је увери да те она много више привлачи када је онаква, каквом ју је Бог створио, а и да је остали људи неће сматрати лепом и привлачном, када јој је лице нашминкано и премазано... Ако јој будеш рекао много пута и не послуша те, онда опет немој престати да јој говориш. Реци јој не у супротстављању, него пре са љубављу. Понекад јој покажи израз да ти се не свиђа, а у друго време је милуј и наговарај. Ускоро је више нећеш видети са унакаженим лицем крвавих (црвено намазаних) усана, ни обрве зацрњене угљем, као да је из огњишта, нити образима који изгледају као окречени гробови гробнице, јер све ово – угаљ, прашина и пепео – смрад. Треба да сносимо све мане наших супруга, са циљем да поправимо оно што желимо. Једном када исправиш ову ману, онда ће и друге бити лаке за исправљање. Онда се можеш окренути ка златном накиту и говорити јој о њему на сличан начин, а на овај начин ћеш мало по мало, расуђујући о својој жени, бити упоређен са вештим, оданим робом и стрпљивим господарем и сељаком“.

 

***

 

Са циљем да ојачаш о сачуваш морални утицај над својом женом трајно, муж би требао да почне са њеним поучавањем од првог њиховог дана заједно и да настави учење у свакој могућој прилици. У свим ситуацијама, он може обраћати пажњу на њено понашање, указујући јој не њене одговорности и дајући јој задатке за испуњавање.  Испуњавање ових задатака је пут ка моралном побољшању.

Златоусти у додатку општим упутствима, предлаже да се следи посебан пример: он предлаже да муж искључи из брачне прославе све што би могло увредити част девице. Он наставља, „Избегавањем свега овога, чинићеш праву ствар, поштујући њену скромност дуго, не нарушавајући је одмах. Чак и ако млада није часна, биће повучена дуго, покренута поштовањем према супругу и племенитошћу тих ствари, на које није навикнута.“

„Које је боље време за подучавање жене, од оног када она још увек поштује мужа, када га се још боји, и када се још уздржава скромношћу? Постави закон у то време и она ће му се покорити, добровољно и недобровољно. Прво говори из љубави, јер у наговарању ништа не олакшава прихатање поуке, као веровање да се оно даје из љубави и благовољења. Како јој можеш показати своју љубав?

Реци јој: „имао сам прилику да се оженим богатом и племенитом женом, али је нисам изабрао, пре сам сам се заљубио у твој начин живота, твоје поштење, твоју скромност и твоју част.“ Из љубави, пређи на речи Хришћанске мудрости. Говори о искушењима богатих, али само у пролазу, индиректно, јер ако усмериш сву енергију на критиковање богатих, испашћеш туробан и досадан. Али ако то доведеш у везу са ситуацију, која се доректно тиче ње, она ће онда бити пријемчива“.

„И тако, говори: Када сам имао прилике да оженим богату жену, одбио сам. Зашто? Не пренагљено или због мањка размишљања, него знајући да поседовање богатства не значи ништа и добро је презрети га. Уместо тога, ја сам био наклоњен ка врлинама твоје душе, које ценим више него било какво злато. Јер мудра млада, благонаклона и ревносна у части вреднија је него цео свет. Из тог разлога сам ја био привучен тобом и заљубио се у тебе, и унео те у своју душу. Овај свет не значи ништа. Зато се молим и чиним све тако да би могли да часно прођемо ово време на земљи, тако да би могли остати сједињени у свету који долази. Живот у овом свету је кратак, променљив и непостојан. Ако, угађајући Богу, учинимо себе достојнима да пређемо у следећи живот, онда ћемо увек бити срећни, заједно и неодвојиви од Христа. Ценим твоју љубав више од свега. Не налазим ништа непријатније него неспоразум са тобом. Чак и када бих изгубио све, постао сиромашнији од осталих, био потчињен ужасним несрећама и претрпео сваку несрећу, носићу и трпећу све, само ако ме будеш волела. И деца ће ми бити драга, ако су плод наше љубави. Али ти би требала да осећаш на исти начин.“

Онда додај речи Апостола, да се угађа Богу, када љубав постоји међу вама. Слушај Писмо: „зато оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се к жени својој и биће двоје једно тело“ (Матеј 19:5). Нека не буде међу нама повода за неслогу. Мени је то важније од богатства, масе слугу и јавних почасти. Зар неће ове речи бити боље за твоју жену од злата и богатства? Немој се бојати да ће тако вољена, она постати горда, него је пре смело увери у своју љубав према њој, а она ће те још више волети. Ако уради нешто добро, похвали је, и диви јој се, а ако уради нешто уради, што је често случај са младим женама, саветуј је и убеђуј. Презри новац и велике трошкове. Учи је да се улепшава оним што извире из благонаклоности, умерености и поштења. Постојано је подучавај неопходном. Твоје молитве неће бити мећусобне; нека свако иде у цркву, онда повратак кући, нека муж пита жену, и жена мужа о ономе што се читало и чуло тамо.“

„Ако си притиснут сиромаштвом, наводи Свете Оце Петра и Павла, који су држани у већем поштовању од краљева и богаташа. Покажи јој како су они живели у глади и жеђи. Учи је да у овом животу треба бојати само једног – вређања Бога. Ако желиш да имаш вечеру или гозбу, позови оне који су чувени по својој побожности, који ће благословити твој дом и својом посетом донети благослов Божији на твој дом. Искорени из њеног ума мисли о „мом“ и „твом“.

Ако каже, „Ово је моје“, реци јој „шта значи реч „твоје“? Ја не знам ту реч. Ја немам ништа своје. Како можеш рећи „моје“ када је све „твоје“. Ово нису само нежне речи, оне су велика мудрост. На овај начин, можеш утишати њен гнев и ишчупати горчину из њеног срца. Немој говорити са њом непажљиво, већ са нежношћу, поштовањеми љубављу. Поштуј је и неће јој бити потребно поштовање других. Неће јој бити потребне хвале других, ако је поштована од тебе. Учи је да се боји Бога и све ће доћи на своје место  итвој дом ће бити изобилан са благословима.“

 

***

 

Они који су сједињени у браку, немају право да одбију испуњавање оних захтева, који су нераздвојиви од његовог смисла и циљева.

Објашњавајући речи Апостола: „муж да чини жени дужну љубав, тако и жена мужу“ (1 Кор. 7:3), Златоусти говори, „Апостол користи реч „дужну“ јер нико од њих није сопствени господар, већ су пре робови један другог. Тако, када се сусретнеш са раскалашном женом, која те мами на грех, реци јој: „Моје тело не припада мени, већ мојој жени“. Нека жена каже исто онима, који покушавају да јој упрљају част: „мојењ тело није моје, већ мог супруга“.

„У другим деловима Старог и Новог Завета, мужу је дана велика власт над женом, на пример: „воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар“ (Пост. 3:16). Павле такође прави разлику: „Али и ви сваки... да љуби своју жену...а жена да се боји свога мужа“ (Еф. 5:33); а овде се ништа мање или више, мисли да треба да постоји једна власт. Зашто? Јер је ретходно говорио о чедности.

У другим пољима, говори Павле, муж има прерогатив, али не када се ради о чедности. Супруг не поседује сопствено тело, већ је то пре жена. Овде постоји потпуна једнакост и нема прерогатива. „Не забрањујте се једно од другог, већ ако у договору за време“ (1 Кор. 7:5). Шта значи ово?

„Нека жена не одбија да испуни вољу мужа“, он говори, „и нека муж не одбија испуни вољу своје жене.“ Зашто? Јер ужасне несреће бивају последица овакве врсте уздржавања – прељубе, блудничења и уништавање домова.“

„А он правилно говори, „не забрањујте се“, користећи реч „забрањујте“ насупрот ранијој дужности, јер уздржавати се по својој вољи, без сагласности своје жене, било би уствари проневера. Сада, када си ме убедио, и узмеш нешто што мени припада, онда то није проневера, већ ако неко узима нешто против воље другога и силом, онда је то проневера. Многе жене чине ово. Оне онда постају криве за похоту својих мужева, и све је бачено у неред, јер договор треба да се поштује изнад свега“.

„А, уствари, посгледајмо шта треба да се цени изнад свега. Узмимо човека и жену. Претпоставимо да се жена уздржава од свог мужа, насупрот његове воље. Шта онда? Зар он неће блудничити? А чак и да то не чини, зар неће постати тужан, раздражен, упаљен, бесан, и изазвати мноштво невоља својој жени? Каква је корист од поста и уздржања, ако је љубав нарушена? Никаква, јер је толико осећања повређено, толико много бриге, толико много принудних последица из тога!

Христос је кроз Павла заповедио да се жене не одвајају од својих мужева, и да се не лишавају један другог, осим уз сагласност. Али неке жене су занемариле своје мужеве ради уздржања, као да је то неко дело врлине, и тако били доведени до прељубе“.

 

***

 

Човек и жена су обавезни да једно другом остану верни. Нарушавање брачне постеље је један од најтежих злочина. Из тог разлога Златоусти осућује тај грех највећом снагом. Његова осуда је исто тако вредна данас, у савременом друштву, где је овај грех најуобичајенијии међу мушкарцима и женама. Осуђујући мужа, који је неверан својој жени, Свети Златоусти говори:

„Какав изговор има он? Немој ми говорити о природним страстима. Зато је брак и заснован, да ти не би прелазио црту. Јер Бог, у интересу твог задовољства у части, дао ти је жену из тог разлога, тако да би могао задовољити тежње природе кроз своју жену и ослободио се похоте. Али ти, са незахвалном душом, обешчастио си Га, одбацио све неприлике, прекршио правила која су ти дана, каљајући своје добро име.“

„Зашто усмераваш свој поглед на нечију лепоту? Зашто размишљаш о лицу које ти не припада? Зашто нарушаваш брак – каљаш своју брачну постељу?“

„Није ти се због тога твоја жена придружила, остављајући свог оца и мајку и цео њен дом, да трпи бешчашће из твојих руку, тако да би ти могао да претпоставиш одвратног роба њој, узрокујући велику неслогу. Ти узимаш партнера за живот, једнаког теби у части и слободног. Да ли има смисла узети њен мираз, сачувати га и не проћердати, а онда покварити и упрљати оно што је драгоценије од мираза – чистоту и чедност твог тела, које припада твојој жени?“

Са циљем да одврати неког од неверства у браку, Златоусти често и са великим снагом и речитошћу показује колико је несрећан и измучен прељубник.

„Погледај на прељубника и можеш видети да је он хиљаду пута несрећнији од оних који су у ланцима. Он је уплашен и сумњичав према сваком: својој жени, мужу прељубнице, самој прељубници, слугама, пријатељима, познаницима, браћи, самим зидовима, сопственој сенци и чак самоме себи. А што је најгоре, савест му вапије и мучи га свакодневно. Ако замишља Суд Божији, онда једва да може да стоји од страха. Задовољство је кратко, али несрећа је продужена, данима и ноћима, у граду или у пустињи – његов тужилац га прати свуда, претећи му не мачем, већ неподношљивим мучењем, поразом и убијањем са страхом“.

Узроци који искушавају мужеве да буду неверни, нису избегли пред брижним оком Златоустог. Први међу њима јесу позоришта, у којима се певају неморалне песме и заводљиве представе се дају, често приказујући наге жене. Златоусти упозорава мужеве против оваквих забава. Наше доба такође има мноштво сличних искушења за чедност и верност мужева. Не овако буквално, али у својој суштини, осуде Светог Јована Златоустог се односе и на савремено друштво“.

„Морам вам рећи“, говори он мужевима, „они од вас који троше цео дан на такве забаве, чине од часног брака смешно позориште, и прекривају велику тајну срамом. Реци ми, шта ћеш мислити о својој жени, након гледања жена, које су толико осрамоћене у позоришту? Како ћеш моћи да гледаш у њу без црвењења, када си гледао цео њен пол, обешчашћен?

Немој ми говорити да је позориште само глума, јер је та глума створила прељубнике од много њих, и узнемирила домове. Шта ће твоја жена мислити о теби, када се вратиш са такве срамотне представе? Не мисли да си ти без греха, јер се ниси упрљао са блудницом, јер си у мислима учинио све... Ја нисам против весеља, али оно не треба да се одвија на рачун чедности и не са срамотним и бројним гресима.“

Да избегне свако завођење и искушење, ожењени човек не треба да гледа у лица лепих жена и да им се са жудњим уживањем дивите.

„Спаситељ није забранио гледање жена“, говори Златоусти, „већ је забранио гледање у њих са похотом. Да није ово мислио, Он би само рекао, „ко год погледа у жену“. Али, Он је рекао, „Ко год погледа у жену са жељом“ (Матеј 5:28), другим речима, ко год погледа на њу са циљем да задовољи похотно задовољство. Када гледаш на другу лепоту са жељом, вређаш сопствену жену, јер окрећеш свој поглед од ње и вређаш ону у коју гледаш, јер се мешаш са њом насупрот закона. Иако је ниси дотакао рукама, јеси очима. Из тог разлога се то назива „прељуба“.“

Златоусти даје следећи савет мужевима да се одупру, када се жеља подигне за нечијом другом женом. „Ако приметиш да је страст потпаљена према другој жени, а као последица тога, твоја жена те више не привлачи, иди у своју собу, отвори посланицу Павла и угаси огањ, постојано понављајући речи Апостола, „Али због курварства сваки да има своју жену“ (1 Кор. 7:2).

Уопште, у свом понашању према свим женама, муж би требало да се понаша на начин да избегне сваку сумњу о неверју.

„Избегавај“, говори Свети, „не само прељубу, већ и најмању сумњу. Ако је твоја жена непотребно сумњичава, смири је и убеди. Немој јој прилазити са гневом и охолошћу, она се само веома брине за тебе. Она је забринута због свог права поседовања. Та имовина је твоје тело, и њој је драгоценије од било чега“.

„И муж не би требало да се понаша на начин, који ће изазивати сумњу. Реци ми, зашто трошиш цео дан са пријатељима, а само вечери са женом? Ово ће неминовно довести до сумње. А ако те жена оптужи, немој се вређати. Она то ради из љубави, не зато што је дрска. Ова оптужба долази из ватрене љубави, усијаног расположења и бриге. Забринута је да јој нико не украде брачну постељу, да јој нико не одузме највеће благо, да је лиши њене главе.“

Свети Јован непопустљиво саветује мужеве и жене, да не треба да буду сумњичави једно на друго на основу речи и гласина, или из било ког другог безначајног разлога, и да не треба да, или сами или преко других људи, пазе једно на друго, да не би тако кроз подозривост или параноју уништили срећу свог брака“.

 

***

 

Свети Јован описује дужности жене, њене одговорности, следећим речима: „Жена је дана мужу да му прави друштво у животу, да рађа децу, а није за изопаченост; да брине за кућу, да га учи поштењу, а не да буде предмет нечистих задовољстава.“

„Дужности жене су да штити оно што је добијено, да пажљиво користи зараду супруга и да брине о дому. Из тог разлога је Бог човеку дао жену, тако да му у томе, као и умного чему другом, буде помоћница.“

Прва обавеза жене је да буде покорна своме мужу. Објашњавајући речи Апостола, „Жене! Слушајте своје мужеве као Господа.“ (Еф. 5:22), он говори, „Истинска жена треба да буде послушна свом мужу као Господу. Јер као што онај ко не слуша грађанске власти, нарушава заповест Божију, тако да много више то чини она, која се не покорава свом мужу. Ово је била Божија жеља од почетка. Даље, Апостол показује да је муж глава жени, као што је Христос глава Цркви, то јест, мужеви и жене, су заједно потчињени Христу, тако је и жена потчињена свом мужу, као Богу.“

Јер она живи у тишем окружењу дома и јер је кроткија и нежнија у природи, жена има пуну могућност и суштинску обавезу да смирује мужа, узнемиреног теретом и бригама друштвеног живота. Својим нежним учешћем у његовим пословима, она може гајити у њему, обновљену енергију, бриге о послу о нову жељу за послом. Супруга треба да се влада тако, да муж види свој дом као безбедну луку, место где увек може пронаћи љубав, мир, смирење и бројне друге радости, тако да завршивши своје послове, он хита кући њој и не тражи забаве на другим местима.

„Ништа не може бити више неразумније и штетније за срећу породице, од тога када жена сусреће мужа након његових послова и задатака, не љубављу, већ пре са каприциозним захтевима или прекорима, раздражењима, незадовољствима, па чак и грдњом. Ако се ово деси, она треба само себе да криви, ако муж бежи од куће, а срећа њене породице тада бива уништена. Муж, који троши време у трговини или на суду, ударан је светским бригама, као таласима.

Али жена, остајући кући, као у некој школи мудрости, фокусирајући своје мисли дубоко у себе саму, има могућност да се моли или да чита и да се бави другим побожним делатностима. И као што може гајити те врлине у себи, она може такође, сусрести свог бригама обремењеног мужа, утешити га, охрабрити, одвратити га од сурових мисли које су штетне за душу, и пустити га поново у свет, обновљеног позитивним мислима и осећћањима.“

„Заиста, нико не може лако и брзо довести мужа у смирено стање ума и усмерити његову душу ка свему ономе што је добро, као побожна и мудра жена. Он неће слушати ни пријатеље, ни учитеље, ни своје надређене, као што ће слушати своју жену, када га охрабрује и саветује, јер је њено охрабривање помешано са извесним задовољством, што је последица ватрене љубави премањој.

"Познајем мноштво тврдих и тврдоглавих мужева који су омекшани на овај начин. Јер је жена неодвојива од мужа за време оброка, када се одмара, у друштву и када је сам, потпно му је посвећена и тако блиско повезана као тело са главом. Док год је мудра и пажљива, нико се не може такмичити са њом у бризи за свог мужа.“

 

***

 

Мудра љубав према свом мужу служи као подупирач за све врлине жене. У осветљавању речи Апостола, да би жене требале да буду скромне, чисте, уредне, да воде бригу о дому, да буду нежне, Златоусти говори,

„Све то ствара љубав. Жена може бити нежна и пажљива са бригом о домаћинству. Јер скромност је рођена из љубави, а љубав ће зауставити све приговоре. Ако је њен муж незнабожац, ускоро ће поверовати у истину (Хришћанску веру); ако је он такође Хришћанин, постаће још бољи. Ако је породични живот срећно сређен, онда ће и духовни живот постати такође сређен, а ако није, онда он неће бити снажан. Јер ће жена, која се брине за дом, бити скромна, и добра домаћица. Она неће јурити за раскошем, неразумним трошковима и сличним стварима.“

Али, да би заслужила љубав свог мужа и, кроз то, добила морални утицај на њега, жена не треба да само на речима, већ такође и у својим делима показује да воли све што је добро и праведно и да се труди да буде побожна.

„Не толико речима“, говоро Свети Златоусти, „већ пре делима, жена може поправити супруга. Како? Када види да си озбиљна, корисна, равнодушна према накиту, да му није потребна велика зарада, већ да може да се радује у садашњости, када га не будеш питала за злато, бисере, ни скупу одећу; када будеш љубила скромност, поштење, нежност, онда можеш захтевати исто и од свог мужа. Онда ће слушати твој савет са стрпљењем, чак и са задовољством.“

Златоусти посебно омаловажава екстраваганцију и љубав према одећи код жена, праведно увиђајући ове мане као узрок невоља и раздора у мноштву домова. Тако да он објашњава жени:

„Ако желиш да задовољиш свог мужа, онда теба да улепшаваш и украшаваш своју душу, не твоје тело. Јер није накит тај, који ће те учинити угодном и привлачном, већ пре скромност, пажљивост према њему, вољу да чак умреш за њега. Ово је оно што највише осваја мужеве, док их накит повређује, јер им доноси мањак на рачуну у банци, изазива велики трошак и невоље...

На овај начин породични послови и зараде су најбоље обликовани, када се злато не користи не за ношење на телу и око чланака, већ пре за неопходности, као плаћање слугу, образовање деце и другим потребама. Ако, са друге тране, оно светли пред његовим очима и мучи му срце, онда каква је  корист?“

„Сјај злата не може утешити тужно срце. Знај и буди сигурна да, иако си можда најлепша међу женама, нећеш никада бити привлачна њему, кога си ожалостила; за ово ти треба смирени и весео дух. Али када се сво злато троши на накит жене и када то изазива мањкове у кући, нема задовољства за твог супруга. Тако, ако желиш да будеш вољена од мужа, буди му угодна, што ћеш постићи ако престанеш да придајеш превише пажње на одећу и шминку.“

„Сав тај накит и мода садрже извесно задовољство у првим данима брака, али време умањује ове вредности. Јер ако понекад не гледамо на сунце које је тако блиставо, небо које је толико прелепо, са једнаким чуђењем, јер смо се навикли на њих, да ли ћемо се дивити телу, дотераном уметнички?

Говорим вам ово да би могле волети лепоту која никада не пропада, са којом нам Апостол Павле заповеда да украшавамо себе, не са златом и бисерима, ни скупе украсе, „већ (чиме жене исповедају доброту) добрим делима“.

„Желите да будете вољене од људи и тежите за њиховим комплиментима? Не, побожна жена неће гајити такву жељу. И нико обазрив и скроман неће је хвалити због такве жеље, осим хедониста и недисциплинованих, а чак ни они неће лепо говорити о њој, већ ће је уместо тога осуђивати за храњење неморалних мисли о себи код других људи. А скромна жена ће бити хваљена од свих, јер гледајући у њу, неће видет опасност, већ ће се користити њеним примером врлине. Велика ће бити хвала њена, међу људима и велика ће бити њена награда од Бога.“

Мане жене су погубне за мужа, као што су и врлине корисне за њега. Ово је обично зато што муж почиње да трага за забавом и утехом ван породице, и да ли је чудо што он, огорчен својом женом и милован неком другом, брзо пада у замке намештене њему?“

Златоусти омаловажава жене, које инсистирају на раскоши, говорећи:

„Љубомора и прељуба настају када га не побуђујеш ка поштењу, већ га уместо тога присиљаваш да тражи задовољство у томе што велича прељубу. Из овог разлога, они брзо постају уплетени, јер да си га научила да то презире и да налази утеху само у поштењу, побожности и смирењу, онда се не би лако предавао прељуби. Блудница може украсити себе још боље него што ти можеш, али она није способна да се обуче у врлину. Тако, научи га да проналази задовољство у ономе, што неће пронаћи код блуднице... Онда ће твој муж бити смирен, ти ћеш бити поштована, а Бог ће бити милостив према теби. Онда ће ти се сви дивити и ти ћеш примити будуће благослове.“

 

 

Шта нас спречава да живимо према учењу

Светог Јована Златоустог?

 

 

 

^