Екранократија
О утицају телевизије на људско друштво исти аутор Експреса рекао је још и следеће: "Од телевизора се може направити најсавршеније оруђе глупости, безумља, мучења, затупљивања и огрубелости. Телевизор може постати идеално оруђе васпитања пасивности, оруђе за које су прекоокеански социолози измислили термин видиот који је састављен из речи видео и идиот... Никакве предострожности неће бити претеране против опасности од стандардизације умова... Поседујући моћ сугестије, привлачну снагу мноштва квалитетних емисија, може се изградити необична машина управљања људским душама, машина о каквој није могао да сања никакав доктор Фауст.
Телевизија постаје кључ за власт... Је ли могуће остављати овакво оруђе у рукама једног човека, једне заинтересоване скупине, једног министарског тима? И заиста, у условима 'непосредне' демократије неконтролисани монопол телевизије повезан је с ризиком стварања, мало по мало, ситуација које су у прошлости биле незамисливе. Постепено би се могао све више учвршћивати тоталитарни систем, иако би он настављао да се користи облицима и речником демократских установа... Или пак треба отворено припремити нови устав који би вредело назвати телекратијом" (Експрес, 1963)[1].
Данас, када имамо посла не само с телевизијским екраном, већ такође са видео и компјутерским екраном, може се понудити нешто другачији термин - екранократија. Али иза екранократије се скрива масонократија и јудеократија, а још дубље - демонократија која се лукаво назива демо-кратијом.
Генерални директор француске компаније "Европа-1, слике и звук" Луј Мерлен дао је у својој књизи Све чињенице о телевизији (Париз, 1964) овакво сликовито одређење моћи телевизије: "Упоредо с трима класичним облицима власти: извршном, законодавном и судском - сада се појавила, без револуције и без промене било каквог устава, нова власт која господари свима нама политички: телевизија... Поставља се забрињавајуће питање: у чије руке ће доспети та најмоћнија политичка полуга од свих које су икада постојале? Ако се она нађе у приватним рукама неће ли се оне претворити у моћне пипке власти новца?"
Екран је највеће средство убеђивања маса, средство формирања мишљења људи у правцу који је служитељима зла неопходан, као и најјаче средство ширења дегенеративне "масовне" културе. Зато је с духовног гледишта Екран ђаволска машина управљања људским душама.
Екран није само инструмент управљања свешћу људи, него и оруђе успостављања антихристове власти. Данас је очигледно да је Екран за савременог човека не толико информатор и извор изградње слике света, колико њен конструктор који агресивно програмира начин мишљења и понашања, који ствара "нови морал" и систем вредности. Јеромонах Серафим Роуз је називао телевизор "главним спроводником антихришћанских идеја и вредности".
"Телевизија је нанела људима огромну штету - каже атонски старац Пајсије - она нарочито разорно делује на малу децу. Једном ми је у колибу дошао седмогодишњи дечак са својим оцем. Видео сам како је устима детета говорио телевизијски демон, слично томе као што демон говори устима опседнутих. Као кад би се мало дете родило са зубима. Данас се не могу тако често видети нормална деца - деца су се претворила у чудовишта. Деца не раде главом, она једноставно понављају оно што су видела и чула. На тај начин, уз помоћ телевизије неки хоће да залуде свет. Односно, по њиховим замислима остали морају да верују ономе што су чули преко те-левизије и да поступају у складу с тим".
О истом том говори познати стручњак за обраду јавног мњења, професор М. Чукас: "Циљ телевизије је стварање човека који је потпуно лишен способности да се снађе и схвати стање ствари, да критички мисли, човека који је срозан на најниже емоционално стање, када може да делује под утицајем само спољашњих, те зато вештачких надраживача и сила које га усмеравају".[2]
[1] Наведено по: А.В. Кжукаркин, С оне стране процвата. Буржоаско друштво: култура и идеологија, Москва. 1981, стр. 185-186
