А ако ме замрзи?

 

Ево шта заправо зауставља многе родитеље чак и у случају да су "превентивне мере" савршено неопходне. Часописи, скројени по западним узорима, и прожети духом либерализма психологије, упадајући у реч један другом, уверавају тате и маме да деца неће опростити "сурово поступање", да ће целог живота памтити, заметнути зло... А ко би желео да важи за садисту? Тим  пре, у очима рођеног сина или кћерке.

Али зашто онда код претходних генерација није било масовне мржње према родитељима? На појединачне случајеве се, наравно, увек наилазило - у животу се уопште на свашта може наићи - али таква законитост ("ако будеш казнио - замрзеће те") се уопште није приметила. Напротив, деца су се према родитељима понашала са далеко већим поштовањем. До скора је у неким селима био сачуван обичај да се родитељима каже "Ви". И то не преко девет гора, преко девет мора, скоро у бестрагији, већ не ни тако далеко од Москве. У мојој студентској групи студирао је младић из околине Владимира, који је, нашавши се у Москви, био шокиран тиме, што смо ми родитељима говорили "ти", били с њима на "ти". За њега и његове вршњаке из истог села то је била недопустива слобода. А тако искрене стихове о мајци, пуне страхопоштовања, какве је писао Василије, међу мојим московским вршњацима нико није писао...

Вековима, из генерације у генерацију, сачувало се поштовање према родитељима тамо где се васпитање деце ослањало на традиционалне ре-лигиозне принципе. "Деца поштују старије, чак их се плаше", саопштава етнограф из XVIII века, описујући живот сељака Пошехонског среза. "У овдашњем сељаштву родитељи су веома чедољубиви, а деца су послушна и пуна поштовања. Није се још видело да деца запоставе остарелог оца или мајку", писао је други посматрач о Туљској губернији на граници између XVIII и XIX века (цитат из књиге аутора М. М. Громико, А. В. Буганов  "О гледиштима руског народа", стр. 355). "Однос пун поштовања према родитељима и старијој генерацији у целини се проучава из извора на целој територији руског становништва, иако се већ у XVIII веку, а посебно у XIX веку (према степену продора и јачања либералних погледа на живот - прим. аут.) примећивало извесно слабљење ауторитета стараца. Али јавно мнење је као и пре оштро осуђивало лица, која су се дрзнула да се према старијима односе без поштовања" (исто, стр. 355).

А, ето, казне су биле неодвојиви део традиционалног система васпитања! Штавише, оне су се сматрале не само правом, већ и обавезом роди-теља, пошто су имале у себи дубоку религиозну основу. Дозвољавајући детету да греши без казне, родитељи му повлађују при кршењу заповести и упропашћују дечју душу, због чега ће пре или касније дати одговор пред Богом. Веома одређено и чак претећи се изразио на ову тему Јован Златоусти: А они очеви, који се не брину о пристојности и скромности деце, постају детоубице и окрутнији од детоубица (истакла сам ја - аут.) уколико је овде реч о пропасти и смрти душе.

А казне свети Јован назива "мајком спасења", говорећи "...слично, као кад видиш коња, који јури према провалији, онда набацујеш на уста његову узду, са силом га пропињеш, неретко га и тучеш, што истина представља казну, али та казна је мати спасења. Исто тако поступај и са децом својом, ако она греше; везуј грешника док не умилостивиш Бога; не остављај га одрешеног да не би још везанији био од Божјег гнева. Ако вежеш, Бог затим неће везати, а ако не вежеш, онда га очекују неизрециви ланци".

Карај сина својеш докле има надања, и на погибао његову да не прашта душа твоја (Пр. Сол., 19, 18) - дуго пре св. Јована Златоустог је Јевреје поучавао премудри Соломон, који је сасвим ставио знак једнакости између казне и... родитељске љубави: "Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена" (Пр. Сол., 13,24).

Веома слично звуче и поуке из "Домостроја": "Казни сина својега у његовој младости - и смириће те у старости твојој, и даће лепоту души твојој; и не жалећи, туци дете: ако га шибом окрзнеш, неће умрети, већ ће бити здравије, јер ти, кажњавајући тело, душу његову избављаш од смрти".

Може се, наравно, презриво хмкнути и промрмљати нешто о "тешкој заосталости" - стални клише, који као да чак и многим православним људима сам по себи пада на памет, треба само у њиховом присуству изговорити бунтовничку реч "Домострој".

Али није ли боље замислити се над тим што се ови "заостали погледи" налазе у потпуном складу са јеванђељским принципима? "Јер кога љуби Господ онога и кара", читамо у Посланици Апостола Павла Јеврејима, "и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови" (Јевр, 12, 6-8).

А ево речи Самог Господа: "Ја оне које љубим карам и поправљам" (Отк, 3,19).

Тако да дискусије о недопустивости казни, као и многе друге либералне сентенце, наизглед хумане и добронамерне, заправо подривају животна начела, која је поставио Бог. Што значи да су у својој суштини богоборство.

И као упозорење људима за све векове дат је у Библији пример тога како је сурово Господ казнио човека, који није како ваља казнио своје рђаве синове. При чему је овај човек, свештеник Илија, сам живео пристојно и није повлађивао деци у њиховим безакоњима, већ је чак покушавао да их саветује. Та ни деца нису била више мала, већ одрасла. Рекло би се, шта ће ту сад отац? Али "ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за којеје знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио", - рекао је Господ (1. Сам, 3,13). И Илија је морао да доживи страшне догађаје: разарање храма и погибију оба сина. А међу његовим потомцима нико, по речи Божјој, није доживео старост. {...Одсјећи ћу теби руку и руку дому оца твојеш, да не буде старца у дому твојем (1. Сам, 2, 31); сав подмладак дома твојеш умираће у најбољим годинама (1. Сам, 2,33).

Наравно, кривица Илије се повећавала тиме што његова деца, будући свештеници, нису како треба извршавали своје обавезе, развраћали су народ и, како се говори у Библији, "срамотили" су Бога. Зато је и казна била толико тешка. Али чини ми се, и ми имамо над чим да се замислимо. Посебно они родитељи, који се труде да следе препоруке, које се данас наводе у мноштву књига и часописа из педагогије и психологије. На при-мер, следеће: "Ако кажете да у задатакродитеља улази гушење... напада агресије (дечје - аут.), онда ћете хиљаду пута погрешити. Испоставља се да је циљ родитеља морао да буде потпуно другачији: научити дете да призна свој гнев, што значи и своја осећања уопште, и да га изражава у форми, прихватљивој за околину".

"Често се може чути како маме као одговор на реченицу свог детета "Мрзим те" и као одговор на физичку агресију говоре отприлике следеће: "Знам да ти заправо волиш своју мамицу и да уопште ниси хтео да ме повредиш". Овај нојев покушај да ублажи ситуацију, можда ће малчице умирити маму, али ће детету нанети само штету. У ствари у том тренутку оно вас баш мрзи и заправо жели да вам нанесе бол, а ви изјављујете да је све то неистина, поткопавајући на тај начин веру малог човека у законитост својих осећања и емоција".

"Али не смеју се такви поступци оставити без пажње", тако сматра већина родитеља. И они су, наравно, у праву. Сва тешкоћа је у томе да се изабере правилна стратегија. За почетак свака мама мора да одреди где је граница дозвољеног, то јест треба да сама одлучи за себе, које речи и поступке детета може да трпи, или да покуша да их окрене на шалу. Мене, на пример, уопште не вређа кад син каже: "Немаш мозга, глупа си". Најчешће ја саосећајно уздишем: "Значи, баш ниси имао среће, имаш тако глупу маму". Он се, наравно, озбиљно замисли, и, по правилу, забо-равља, зашто ме је, заправо, увредио. Али мој син не иде у вртић, а тамо деца сазнају далеко мање конкретне погрде, него што су оне које сам навела. Које од њих сматрати безазленим, мораћете сами да одлучите". (В. Малигина "Деца туку родитеље. Шта да радимо?", "Улица Сезам за родитеље", октобар 1998. г.).

Даље нећу цитирати, правац мисли је, вероватно, јасан. Рећи ћу само да бих се на месту неких тата и мама далеко више бојала не да "изгубим везу са дететом" (још један клише, којим се данас прикрива попуштање дечјем безобразлуку), већ да одгајим моралну наказу и да после плаћам за тај "Мичуринов експеримент", како у овом привременом животу, тако и у вечном. Пракса показује да људи, одрастајући, преиспитују многа своја мишљења.

У крајњој линији, имала сам прилику да од одраслих мушкараца не једном-двапут чујем речи захвалности својим очевима зато што у критичким тренуцима они нису одређивали границе "дозвољених увреда", већ су се ћутке и одлучно латили каиша. "Иначе би затвор плакао за мном", признао је недавно још један опамећени син. "Тад сам се на оца љутио, а сад, кад сам и сам постао отац, разумем: васпитање дечака-враголана не може да прође без казни, понекад и окрутних".

 

 

Назад