Градација казни: од пљуске до каиша

 

Стицајем околности многи савремени родитељи сматрају да су телесне казне недопустиве. Очигледно су своју улогу одиграле ТВ и ра-дио-емисије, у којима се преувеличавала тема насиља над децом, при чему се тако страшном речју називала чак и лака пљуска. А други сматрају да је пљуска допуштена, али као крајња мера и у недоумици су зашто она на дете не делује.

А у ствари је тешко наћи нешкодљивију казну од пљуске. Не само да она пада на дебело месо, које је од раног детињства навикло на ударце (кад дете учи да хода и пада на тур, оно се понекад удари далеко јаче - па ипак не плаче!), тако да тај поступак може још да има други, управо супротан смисао. Играјући се са дететом, ми га потапшемо по туру, као по бубњу; можемо у шали да га "лупимо" кад оно протрчава поред нас или кад постане мало немирно.

Тако да коришћење казне у облику пљуске има смисла само до четврте-пете године и обавезно у комбинацији са претећом маском намрштеним обрвама, наглашено строгим лицем.  Иначе ће дете закључити да је то нека игра, и провоцираће вас својим понашањем. Нарочито често на сличан начин поступају раздражљива деца, која би само да се забављају, рву, туку. Она имају појачану потребу за, с тачке гледишта мирног човека, чудним телесним контактима, и пљуске их само раздражују.

А ако се дете од годину и по-две, кад већ активно истражује свет који га окружује, интуитивно покушавајући да одреди границе дозвољеног, али још недовољно реагује на речи (иако се одраслима неретко чини да оно све одлично схвата, пошто уме да говори), тако, дакле, ако се у овом узрасту оно пљусне, видећи да се тврдоглаво бори за нешто што је забрањено, онда му је већ са четири-пет година довољно само питање: "Шта ти је? Зар ћу морати да те тако одраслог и паметног тучем, као неразумног малишана?" И дете, код кога се укључује, како кажу глумци, "сећање на физичка деловања", се обично смирује и не тражи понављање горе поменутих деловања.

Сасвим друга ствар је казна каишем. То је заиста болно и отрежњава чак и најплаховитије. Зато она треба да се примени само због тешких грешака. Иначе неке посебно нервозне маме се лате каиша из било ког разлога. Одбија да опере зубе - каиш, неће да шета - каиш, пре спавања лудује - опет опробано средство... На тај начин дете се може, наравно, само уплашити и озлоједити.

Још једна крајња мера је бојкот. Али њу управо обично не сматрају за такву и прибегавају јој претерано често. Као резултат казна се обезвређује и чак претвара у облик пријатељске, равноправне комуникације: "А, ти, значи, тако?! Е па, онда ја нећу да се бакћем с тобом..." Природно, васпитни ефекат притом се своди на нулу. Дете брзо усваја овај модел понашања и почиње да се понаша с мамом као са другарицом: посвађали су се помирили су се, опет се посвађали, опет помирили... Заједно им је тесно, а одвојено досадно.

А кад се прибегава крајњој мери у крајњим случајевима, казна је веома ефикасна. Одрасли - и они веома тешко доживљавају ако неко од ближњих престане с њима да разговара. А дете то уопште не подноси, па за њега су мама и тата - најважнији људи на свету. Без њих оно има осећај као да је само у васиони. Обично се деца одмах кају и моле за опроштај.

Тврдоглаво дете, наравно, још ће мало да тера по своме, али ни оно неће дуго издржати.

 

 

Назад