Хијерархија забрана

 

Забране морају да постоје. Па и одрасли такође, макар волели да поразговарају о томе да је забрањено воће најслађе, ипак разумеју да би без закона (тј. правно утврђених прописа, чије кршење је забрањено под претњом одређене казне) свет био до гуше у хаосу. И без обзира на своја либерална размишљања, сами никад нису прекршили многе забране и немају намеру да их крше. На пример, не пљачкају туђе станове, не убијају у јеку свађе увредиоца, не учествују у терористичким нападима. А многи поштују чак и неписане законе, моралне забране: не варају своје супружнике (иако због тога не следи никаква правна казна), не препуштају болесну децу или веома старе родитеље судбини на милост и немилост, не туку се, не псују, не пијанче, не узимају дрогу. Ако би слаткоћа забрањеног воћа била тако неизрециво примамљива, као што је то уобичајено да се каже, сви би до једног постали злочинци.

Тако да је и дечји нагон за непослушношћу јако преувеличан. Али да би забране важиле, мора да их има мало. Ако се корак десно, корак лево оцени као бекство, дете ће пре или касније почети да се буни. Дете не сме да се притисне тако да не може да дише. Кад човека гуше, он се грчевито трза, покушавајући да се извуче. Тако и дете, које је сувише прикљештено у стеге родитељске строгости, почиње да се јогуни без разлога, да испољава агресивност, да демонстративно не слуша.

Поред тога, неопходно је успоставити хијерархију забрана.

Данас се у овој области најчешће види следећа папазјанија: дете са истом строгошћу (или снисходљивошћу) прекоревају због хирова при
умивању, због одбијања да учи слова и због безобразног понашања са баком. А дешава се да се због  безобразлука и грубости уопште и не казни, потпуно се усредсредивши на питања поштовања домаће хигијенехи на правила понашања за столом. А двојка из енглеског сматра се безмало
као злочин против човечности! Због ње и у либералној породици дете може да добије прекор.

А у ствари неопрани зуби или непоједена до краја супа су ситнице у поређењу са узвицима: "Мама је лоша! Бежи од мене!" (Па чак и оштрије, типа: "Мама је ђубре! Убићу је! Мрзим је!" Последњих година деца чак и из интелектуалних породица повремено имају сличне "бисере"). Грубост у односу према одраслима није само непоштовање свакодневне дисциплине.

То је груб прекршај заповести ("Поштуј оца твојега и матер твоју"). Па мало дете не крши скоро ниједну другу заповест.

Оно не убија, не чини прељубе, не краде, не жели жену ближњега свога. Тако да је непоштовање родитеља сигурно најтежи грех, за који су крива деца.

И кад се овај тежак грех изједначи са ситном кривицом, дете губи вредносне оријентире. Оно расте у изопаченом, па чак и потпуно преокренутом систему вредности. Његове представе о црном и белом (и према томе, понашању) се изопачавају. Савест шапуће да ту нешто није како треба, али дете не може да се снађе само у толико сложеним питањима. Настају хронична раздраженост, узнемиреност, страх, који се истресају ипак пре свега на најближим људима. Односи у породици се кваре.

Због тога, ако желите да ваше речи имају за дете тежину, пре свега саставите за себе (најбоље писмено) списак забрана, распоредивши их по хијерархијском поретку.

По мом мишљењу, главне дечје кривице, због којих мора да следи строга казна, су безобразлук у односу на одрасле људе, лаж и демонстративна непослушност.

У последњем случају обавезно треба разумети да ли је то заиста демонстративност или нешто друго. Па дете може да вас не послуша из различитих разлога. Можда је уморно, претерано узбуђено или просто неспособно да поштује одређена правила. На пример, бесмислено је казнити хиперактивног дечака због тога што се врти на часу и смета друговима. Због специфичности свог нервног система он није у стању да четрдесет минута седи на једном месту. Овде се казнама постиже управо супротан ефекат.

Али ако мама брани сину да сатима гледа телевизор, а он крши њену забрану, то је већ демонстративна непослушност, која ни у ком случају не сме да остане без казне.

Наравно, у ред најтежих кривица треба сврстати и покушаје лоповлука. Хвала Богу, у овоме ни издалека не греше сва деца, пошто се нормални родитељи обично веома рано труде да усаде детету поштовање према туђој својини. Било који малишан од годину и по-две, играјући се у песку, практично може да зграби туђу играчку. Али мама (ако је она макар мало забринута за проблем његовог васпитања) ће је одузети и рећи да се туђе не сме узимати без питања. Пре или касније већина предшколске деце научи ове простодушне лекције и не попушта пред саблазни да нешто украде.

Не треба сврстати у ништавне грешке и безобразне испаде. Само ипак дефинишите оно што ћете назвати безобразлуком. Била сам не једном у ситуацији да наиђем на родитеље, који су сматрали да је дечја енуреза... безобразлук. И грдили су (па чак и казнили!) дете због влажне постеље (говорила сам ти: "Не пиј ноћу, а ти..."). Неки не баш пажљиви одрасли људи сматрају да су тикови, који изобличавају лице детета, - кревељење, казне га због неуротичних испољавања немира, као што су то навика да се грицкају нокти и сиса оковратник кошуље (наводно, оно то у инат).

Али ако се дете плази одраслим људима, кревељи уместо одговора на примедбу, пљује на под, прави непристојне гестове, кукуриче на часу и сл., према таквим "несташлуцима" не треба испољавати снисходљивост. Чак ни веома нервозна, али нормално васпитана деца не дозвољавају себи сличне испаде.