Телевизијско људождерство

С.Б. Порутчиков

 

У последње време, духовно-морално стање човечанства се нагло изменило на горе. Ко је и шта је утицало на ту измену?

У читавом свету данас влада демократија, заснована на такозваним принципима „слободе, једнакости и братства“, а људски прогрес креће се захваљујући „слободоумљу и науци“.

Читав свет је, у својој ђаволској прелешћености, дошао до глобалне катастрофе. Међутим, уместо декларисаних слобода, наслеђе савременог човека постали су ропство, обесправљеност и мржња.

Разлог такве кризе је тај што човечанству недрстаје вера у Бога, иако савремени човек, у својој гордости, није тога свестан и не схвата овај разлог. Као последица тога, руковођена машина светског уништења све више убрзава свој ход. У том погибељном стању налази се и наш Православни народ.

Чињеница да он данас у свету извршава мисију онога који сад задржава (2. Сол, 2; 7) долазак антихриста у свет, двоструко отежава његов положај на духовном и материјалном плану, јер светске тајне јудео-масонске организације теже да га, као чувара истинске вере, поробе и духовно и материјално и да га најзад сасвим униште.

Ради спасења у условима страшних савремених прилика, неопходно је да се упознамо са средствима духовног поробљавања човека како бисмо, уз помоћ Божију, могли да им се супротставимо и да избегнемо погибељне замке. Главно оруђе духовног поробљавања људских душа у нашем апокалиптичком времену јесте телевизија. Све интелектуалне потребе друштва углавном се задовољавају уз помоћ телевизора.

Посредством телевизијских емисија, људи добијају различите информације, успевају да се „разоноде“ и развеселе. Може се рећи да већи део нашег друштва све своје слободно време проводи уз телевизијске екране. Сасвим је сигурно да не постоји породица у коју није продро тај психички људ-ждер, задовољавајући најниже људске потребе независно од узраста, пола, социјалног статуса, погледа на свет и духовног стања.

У наставку ће бити исцрпно разматрани механизми и начини утицаја телевизије на човекову свест, с циљем да измене његов живот. Међутим, најпре ћемо размотрити оне основне факторе телевизијског деловања на људску душу као што су сугестија и хипноза.

Устројство човековог живота одређује се његовом свешћу. Међутим, могуће је да се уз помоћ сугестије човекова свест измени и подстакне на одређене поступке. Према Бехтјереву, „сугестија није ништа друго до убацивање или калемљење туђе идеје на свест, калемљење које се одиграва без учешћа и воље лица које га прима, а често чак и без његове јасне свести о томе“ (цит. по Моја исцељујућа реч. М. 1985).

Другим речима, као резултат сугестије у човека без преирека ступају идеје и принципи, у складу са којима он почиње да дејствује. Потпуна сугестија постиже се уз помоћ хипнозе.

Реч „хипнос“ (сан) је грчког порекла. У процесу хипнозе бива укочен (до потпуног искључења) рад оних делова мозга који спречавају неконтролисан приступ информација у подсвест. Када се, дакле, достигне стање хипнозе, свест, која има улогу контролора, више не дејствује. То осигурава пуноћу сугестије.

Разуме се да хипнозу, као могуће средство насиља над човековом вољом и свешћу, Православна Црква забрањује.

Ево шта су о хипнози говорили преподобни старци Оптине пустиње, отаџбински подвижници побожности:

Схиархимандрит Варсануфије (Плиханков), 1913: „Хиппоза је зла, нехришћанска сила“ ((в. свешт. В. Шустин, Запис о оцу Јовану Кронштатском и о оптинским старцима, бела Црква, краљевина СХС, 1929).

Јеромонах Нектарије (Тихонов), 1928: „Ужасна је ствар та хипноза. Било је времена, кад су се људи плашили тог поступка, када су га се клонили, а сада их он привлачи. Сва несрећа је у томе што то знање улази у наше животе прикривајући се наводном могућношћу да човечанству донесе огромну корист“ (в. В. Биков, Тиха уточишта).

Протојереј Григорије Дјаченко: „У старини, у средњем веку, у прошлом столећу, хипнозу су користили магови и чаробњаци“ (в. свешт. Г. Дјаченко, Из области тајанственог. М, 1990, репринт).

Јеромонах Серафим (Роуз) у свом делу „Православље и религија будућности“ разобличује хипнозу и „исцељења“ која се врше њеним посредством.

„Журнал Московске патријаршије“ (бр. 12,1989) осудио је хипнозу као појаву која „руши човеков дух“ и назвао је „свесним служењем злу“, указујући да се у хипнози „користе мрачне силе духовног света“. На тај начин, хипноза се у православној терминологији може одредити као лаган сан, наведен од стране демонских сила, које хипнотизер призива користећи посебне методе и окултне поступке.

Хипнотизам је осуђен у савременом издању Тројице-Сергејеве Лавре, „Тројицки листићи“. У књизи Александро-Невске Лавре, „Покајање“, коју је издао Свето-Тројицки Сабор, хипноза се иазива једним видом „чаробњаштва и врачања“ и изједначује се са црном магијом, док се православним хришћанима најстроже забрањује обраћање хипнотизерима („Тајна покајања“, изд. Свето-Тројицког Сабора, СПб., с. 2). Човек који гледа телевизију бива изложен  хипнотичком дејству. Како се то одиграва?

Човек је након посла дошао кући. Ручао је и одлучио да се мало одмори гледајући телевизор. Сместивши се у удобну фотељу, уморно прати оно што се догађа на екрану. Тело, уморно и исцрпљено, почиње да се опушта. Опуштање је први захтев за наступање хипнотичког стања. Тишина и тама убрзавају погружавање у хипнотички сан, и оне су веома пожељни сапутници након бучне, хаотичне и мрачне улице. Разнобојни, блистави и непомични екран, за који је прикована човекова пажња, представља психолошки привлачан услов наступања хипнотичког сна. Човеков слух прима од телевизора звучне сигнале, који му не допуштају да заспи. И сваки звук привлачи његову пажњу ка телевизијској емисији. То је најважнији захтев за појаву хипнотичког стања.

Свест се постепено искључује јер нема потребе да се нешто ради, да се некуда жури, а није обавезно ни да се о нечему размишља. Одмор - то је главни циљ: одморити се, да би се прикупила снага за сутрашњи дан. Након 10-15 минута, човек се већ налази у хипнотичком сну. Кроз слух и вид дају се сугестије идеја и задатака за даљу животну активност. Тај метод хипнотичког деловања уз помоћ телевизије одавно се користи у медицини.

На пример, управник лабораторије хипнологије и психопрофилактике, В. Рајков, каже следеће: „Желео бих да говорим о својој телевизијској сеанси психотерапије, где сам покушао да искористим све могућности гледања телевизије: максимално су се укључили визуелно, звучно и вербално дејство.

Другим речима, мој задатак је подразумевао да се споји што је могуће више различиших форми сензорног (чулног) уишиаја психотерапеута са широким спектром чулних опажања телевизијских гледалаца. У том ииљу коришћени су најбољи обрасии класичне музике у изврсном извођењу, сликовито распоређене мрље боја, демонтрирани су посебни видео-сижеи.

Усмерено се спроводила вербална сугесшија лакшег типа, периодично су се у крупном плану приказивала тит и израз очију. Садржај вербалног програма био је повезан са сугестијом о добром субјективном стању и расположгњу, иако је главни напор био управљен ка развијању стваралачких способности, на “унушрашње прихватање“ осећања посебне хармоније у споју музике и сликарства. Елементи вербалне сугестије били су минимални и замагљени. Практично није било потребно ни увођење ни извођење из тог стања. Није било потребе ни да се пооштрава пажња током сеансе као такве.

Телевизијски гледалац је осећао ову сеансу као неки поток пријатне, опчињујуће хармоније, која као да је продирала „унутра“, мобилисала психичко начело и активирала сшање стваралаштва...

Добијени резултати били су неочекивани. Ево анализе 126 теле фонских позива: 70 људи је осетило побољшање здравственог стања. У нервно-психичкој сфери, у овом или оном степгну, то је осетило 42 људи; душевни и телесни ефекат осешило је 23 људи, код њих 32 повећана је радна способност и активирали су се стваралачки подухвати. Код 10 људи није се запажао никакав ефекат. Психотерапеутски ефекат тих сеанси као да је повезан са уласком на нови ниво управљања психом.“

На том извештају разматраћемо конкретније одређене моменте и факторе појачаног хипнотисања човека. У зависности од физичког стања, психа, тј. човекова душа се налази или у узбуђеном или у укоченом стању. Уколико се човек више исцрпљује током дана, утолико је већи степен заморености нервног система. Током процеса одмарања, истовремено са опуштањем тела опушта се и нервни систем шга, другачије речено, успорава се делатност оних центара који управљају психом.

У наше време човек много ради за мизерну плату и замара га пренатрпани градски превоз. Због тога он, када дође кући, несумњиво тежи да се опусти и одмори. Требало би да се подсетимо у каквом психичком стању човек седи испред телевизора. Утврђено је да највећи број злочина чине злочини извршени у кућним условима. Различите свађе, стресови и незадовољство животом изазивају потиштеност и хистерију.

Узнемирени човек, када се нађе код куће, искаљује своју озлојеђеност на ближњима. То се дешава управо у оно време када под дејством телевизора центри управљања психом бивају закочени, а човек, у складу с тим, у стању повишене пријемчивости за сугестије. Недовољна, неквалитетна исхрана потпомаже изоштравању чула. Због недостатка новчаних средстава, људи су почели да умањују своје оброке, како би на неки начин преживели у савременим условима.

На тај начин, када полугладан човек гледа телевизију, он дубље прихвата информацију и снажније доживљава осећање радости или страха. Његова психа способна је да у већој мери буде укочена или узбуђена.

Једна од многобројних последица цивилизације је и чињеница да су људи протерани у „бетонске кутије“, да су лишени дружења као природне потребе душе. Узајамна нетрпељивост удвостручила је тај положај. Огромна жеља за дружењем привлачи човека ка његовом пријатељу-вампиру. Слушајући га и гледајући, човек му „открива“ своју душу док он, заузврат, човеку који је у стању хипнозе сугерише одређене мисли и идеје. Немајући обратну везу, човек представља пријемник идеје.

Анонимност човека пред телевизором допушта му да у овој или оној мери задовољи своја ниска осећања: злобу, пожуду, итд. Наслађујући се у самоћи призорима убиства, насиља и баналности, он не осећа прекоре са стране, налазећи се у заносу страсти и пожуда. Несвесно и под хипнозом, човек добровољно препушта телевизији да управља његовим пси-хичким процесима. У атмосфери свеопштег очајања, зла и безумља, многи трагају за психолошком заштитом и утехом, али како их не добијају од људи, они прибегавају телевизору. Кроз њега налазе друштво и „утеху“ у недаћама.

То потврђује велика популарност маратонских телевизијских мелодрама: „И богати плачу“, „Дивља ружа“, „Санта Барбара“ и сл. Хероји тих „сапунских опера“ сусрећу своје увређене и ожалошћене тв-гледаоце, уводе их у своје бесконачне љубавне драме и, утешивши се у тим „трагедијама“, теше истовремено и свој огромни, ражалошћени аудиторијум. У људском друштву не постоје истоветне личности.

Сваки човек је индивидуалан и на свој начин постоји у друштву, породици и личном животу. Он има своје циљеве, идеје, принципе и симпатије. Општећи читавим светом посредством телевизора, он ту наводно налази нешто вредно, па између осталог и идеал свог постојања.

За неке су то супер-људи: одважни полицајци или гангстери из америчких детективских серија, за неке - политичари и друштвени радници, а за неке - чувени филмски глумци, манекени, спортисти. Човек у потпуности верује свом идеалу, беспоговорно верује његовим речима и делима и почиње да следи његове принцше. Такав утицај идеала са телевизијског екрана показује огромно сугестивно дејство. У нашој земљи данас живи велики број алкохоличара и наркомана.

Разлог је јасан: алкохол, а још више наркотици, поседују особину опуштања, еуфорије и смиривања. Већина људи због спољашњег и унутрашњег „растројства“ прибегава тим средствима утехе. Услед честог коришћења ствара се навика, а затим - болесна привлачност. Као резултат тога, нервни систем почиње да се нарушава а заједно с њим деградира се и личност, испољавајући снажно изражену бруталност, злобу, насиље или пак малаксалост, апатију, безуман смех и потпуну духовну слабост.

У циљу лечења тих болести, у медицини се широко користи хипноза. Када је у том стању, личност је најпријемчивија за сугестије и хипнозу од стране телевизора. У медицинској пракси примене хипнозе постоји следеће појава: услед честих сеанси, психа се навикне на њу и сваки пут постаје све пријемчивија.

Другим речима, уколико човек чешће гледа телевизор, утолико бива подложнији сугестији. То су основни фактори појачавања телехипнозе. Они су повезани с унутрашњим стањем личности.

1. Да би се човек заинтересовао и да би његова пажња била привезана за екран, користе се следећи ефекти:

а) стварање јаког видног поља, с циљем образовања одређеног осећања светлости, и уколико је оно јаче, утолико се за њега јаче везује пажња, а са пажњом и - човекова душа;

б) то треба треба повезати и са звучним ефектима;

в) новина и необичност такође привлачи човека ка екрану, јер по закону кретања и усмеравања психичких процеса монотонија изазива одбојност;

г) лекар - психотерапеут В. Фајнишевски је приметио да показивање човечијег лица у крупном плану представља посебно ефикасан фактор хипнозе јер, посматрајући човечије лице, телевизијски гледалац одмах бива прожет или симпатијом или антипатијом према њему (то примећујемо и у свакодневном општењу).  

Према томе, када човек гледа симпатично, пријатко лице, он ће и против своје воље зауставити своју пажњу на телевизијском екрану.

2. Ради брзог увођења у стање хипнозе, човекова пажња накратко бива заустављена на једној тачки, слици или непокретном објекту. На пример, часовник који се показује пре „Дневника“, различити пејсажи који се приказују у предаху између две емисије, непомични човек - коментатор, спикер или водитељ емисије.

3. У медицинској пракси хипнозе примењују се ефекти брзог „блеска“ или громогласног звука, после којих нагла раздраженост нервног система бива замењена „укоченошћу“. Тај метод се може уочити и у различитим рекламним и програмским спотовима, као и у телевизијским и биоскопским филмовима.

4. Прекидање филмова (серија) на најтрагичнијем месту побуђује телевизијске гледаоце да с нестрпљењем очекују следећу епизоду, што човека чини заинтересованим и, услед тога, отвореним за нову сеансу сугестија.

5. Видеокомпјутерски специјални ефекти привлаче непросвећеног малограђанина својом фантастичном хармонијом слика и звукова. Они моментално продиру у психу, изазивајући њено делимично разарање, с циљем сугестије или промене психичких процеса.

6. Током 70-тих година, у Совјетском Савезу је спровођен следећи експеримент: једној групи од шест људи приказан је телевизијски филм. Након његове пројекције била је организована расправа, током које су сви учесници изразили општу идеју. Она се, међутим, није подударала са идејом филма. Показало се да су, између кадрова овог филма, били умонтирани и други кадрови (везани за исказану идеју), и то толико ретко да посматрачи нису могли да их запазе, али који су се урезали у њихову свест. Тај изум су применили мултинационалне компаније ка америчкој телевизији с циљем увећања потражње њихових производа. Није искључено да се код нас вршило и још увек врши такво дејствовање на свест широких маса (в. Зомби на извору? „Техника омладини“. 1993, бр. 5). На том методу је изграђен извикани (и, узгред, веома недоследан у погледу фонда речи) систем учења енглеског језика Илоне Давидове.

7. Још почетком 20. века научник В. М. Бехтјерев открио је одређене групе сигнала и мелодија, који допуштају да се уђе у човекову подсвест. На радију се чује нека мелодија и човек је. не размишљајући, слуша. Она пак, продирући у његов мозак, искључује одређене центре свести. У наставку следи саопштење које се, независно од човека, урезује у његово сећање. После тога - опет следи мелодија, која сада нежељеној спољашњој информацији затвара улаз у подсвест. Након тог открића, у нашој земљи су вршени експерименти уз помоћ радија, и њихови резултати су у потпуности задовољили експериментаторе. То откриће су чували у тајности и користили за стварање култа Стаљинове личности. У наше време, телевизор је заменио радио. Несумљиво је да, захваљујући техничким могућностима, откриће Бехтјерева налази још већу примену. Различите музичке емисије и филмови уводе човека у овакво или онакво стање (в. Тајно оружје Бехтјерева, „Техника омладини“, 1993, бр. 4).

8. Несумњиву улогу у телевизијској сугестији има брижљиво планирање емисија. Наша душа не може стално да буде напрегнута или укочена; обавезно долази до промене стања. Тако ни емисије, које следе једна за другом, не могу бити исте по својим идејама и усмерењима. Једна ће обавезно бити озбиљна, а друга - лака и весела.

Увек се, на пример, пре емитовања за, на државном плану најважније емисије, „Дневника“, приказује лака, дечја емисија „Лаку ноћ, децо“. Могло би се навести мноштво таквих примера. Телевизијско снимање и вешта монтажа која затим следи могу да створе идеалан догађај, идеалног човека, идеалну државу и, обрнуто, могу да претворе истину у лаж и лаж у истину. Тако се догађа с емисијама о Америци: у годинама хладног рата она је била империја зла и насиља, а сада је то империја среће и материјалног благостања. Наведени методи хипнотичког деловања на човека широко се користе у целом свету. Приликом разматрања утицаја телевизије на масе, као врло важан проблем појављује се њен утицај на децу.

Према мишљењу доктора психолонжих наука, В. И. Лебедева, управо деца представљају групу која је најосетљивија за хипнотичка дејства, будући да њихова психа није заштићена самосвешћу. Ако су се некада васпитањем личности бавили родитељи и најближи рођаци, данас је ту функцију преузела телевизија. За разлику од родитеља, телевизор се никад не удаљује од младих гледалаца, задовољава њихове духовне потребе и поучава их током читавог живота.

Требало би да приметимо да деца, због одсуства пуне свести о границама реалности, све догађаје који се одигравају пред њиховим очима прихватају као стварне. Убиства и насиље не изазивају у њима осећања страха или одвратности. Наиме, као резултат навикавања на такве телевизијске емисије, оно што се види на екрану за децу не гшстаје само реално него и природно.

Пошто смо размотрили неке чиниоце унутрашњег духовног стања који потпомажу човекову пријемчивост за сугестије, а такође и специјалне методе појачаног хипнотичког дејства на психу, закључићемо речима психотерапеута А.М. Кашпирског да се, захваљујући телевизијској репродукцији, сугерисање са екрана вишеструко повећава" (в. А. Перевозчиков, Синдром, феномек или..? "Техника омладини", 1990, бр. 2-4).

Сад ћемо размотрити процес сугестије који се остварује путем вербачног деловања на човека.

Зависно од усклађености и стања нервног система, до сугестије долази или у првом стадијуму хипнозе - за који су карактеристичш осећање мировања, опуштање мишића, очување везе с околином и способност противљења вербалној сугестији - или у другом, дубљем стадијуму, за који су карактеристични поспаност, укоченост и пасивна потчињеност сугестији.

Као основа сугестије у хипнотичком стању појављује се могућност да се одржи веза телевизора са човеком и висока усредсређеност пажње т екран и телевизијско саопштење. То звучно дејство, као по правилу, не прекида хипнотичко стање и утиче на психу гледаоца у складу са садржајем саопштења. Карактер вербалне сугестије зависи од психичког сгања, особитости личности, а такође и од циља ка којем је управљена сугестија. Слична аналогија може се повући и у односу на многобројни аудиторијум.

„Уколико је специфичнији и тврђи аудиторијум, утолико промишљенији и савршенији морају бити методи вођења“ вербалне сугестије, пише Кашпировски. Имајући огромно искуство у погледу телевизијске сугестије, он указује да се за измену човековог понашања или понашања друштва морају изменити или монтажа или емисија (в. А. Перевозчи-ков, Синдром...). Познавајући силу телевизијске сугестије, он је говорио и о методу сугестије приликом рада са масама:

„Стварајући одређене поставке, ми оријентишемо друштво према неким моралним посшупцима.“

„Телевизијска сугестија је средство манипулисања друштвеном свешћу“, каже магистар медицинских наука Ј.Савенко и наставља: „Она је и средство телевизијске манииулаиије јавним мнењем.“

Довољно је да се сетимо како је милионски аудиторијум реаговао на смрт телевизијског љубимца В. Листјева. Читава земља била је погружена у дубоку жалост, каква се није могла приметити ни у време када су у Грозном гинуле стотине војника, младих дечака.

На тај начин, уз помоћ телевизије се огромне масе становништвз и поједине личности могу присилити да изврше одређене поступке.

Међутим, вратимо се монтажи. „Она је код људи беспрекорно деловала. Најважније је да су сви поверовали у силу деловања телевизијског екрана. Поверовали су, и шо сада може да се искористи“, каже Кашпировски (цит. ш А. Перевозчиков, Синдром, феномен или..? „Техника омладини“, 1990, бр. 2-4).

Плод коришћења телевизијске хипнозе је свесно разарање и поробљавање личности и друштва у читавом свету. Као што смо већ објаснили, човек који седи пред екраном долази у хипнотичко стање и, према томе, пише психолог А. Мори, он се налази у власти онога који оставља утисак на његова чула или машту.

Експериментатори тврде да је могуће не само да га опомену на неке мисли него и да га наведу на оне (мисли) какве и сами (експериментатори) имају, и да на тај начин изврше насиље над његовом вољом. У таквом стању, чула у тој мери бивају пасивна и пријемчива, разум у тој мери губи реактивну силу да је довољно да се особи изложеној сугестији само пренесе мисао или да се изазове осећање које ће је изазвати и да је особа прихвати, не приметивши да је она дошла споља. Та особа је посматра као своју сопствену, верује у све што јој се говори и осећа све што јој помињу“ (в. А. Мори, Сан и сновиђења, М., 1967).

Подсетивши се једног од фактора појачавања сугестије - хиперсугестивности изазване честим хипнотичким сеансама и узимајући у обзир да људи телевизију гледају свакога дана и да су, према томе, свакодневно изложени телевизијским сугестијама, можемо доћи до важног закључка, који је изрекао руководилац лабораторије стваралачке анализе, В. Рајков:

„Уколико је паиијент више изложен сугестијама, долази до квалитативног скока у његовој пријемчивости. Чак и обична сугестија, коју у то време спроводи хипнолог (у нашем случају - телевизор) даје изузетно снажан ефекат. Човек као да аутоматски ступа у надреактивни ниво управљања.“

Поставши играчка у рукама туђе воље, човек доживљава растројство нервног система и слабљење пажње и воље, а што отвара слободан приступ произвољним, наметнутим идејама. Разјаснили смо моћ и методе телевизијске сугестије, уз помоћ које се спроводи манипулација како појединцем, тако и друштвом у целини. Разуме се да таквим сазнањима располажу и ђаволом инспирисане светске организације, које припремају антихристово ступање на власт. Неко би могао да стави примедбу о томе да постоје и личности које нису подложне телевизијској хипнози. Слажем се да су, услед различитог душевног устројства и стања, телевизијској хипнози подложни управо слаби људи, људи слабе воље и меког срца.

То је истакао и В. М. Бехтјерев у својим истраживањима. Међутим, „приликом природног општења једног субјекта са другим долази до невољне сугестије, што и не примећује оно лице на које она дејствује, тако да обично и не изазива никакво противљење са његове стране“, тј. изводећи закључак из речи Бехтјерева, сваки човек снажне воље, ума и психе и несвесно бива изложен сугестији посредством оне масе људи која је подлегла дејствовању телевизијске хишозе.

У крајњем исходу видимо да се целокупна маса народа слепо подвргава сугестији. Психотерапијске сеансе Кашпировског одвијале су се на званичном, првом телевизијском каналу и имале су одређени циљ, који је јасно изразио кандидат медицинских наука, Ј. Савенко;

„Изазвани гфекат је индикатор нивоа ираиионалности друштва или, тачније речено, мистичности колективне свести, што одражава меру његове кризе. Категорично бих желео да нагласим да телевизијске сеансе немају никакве везе с психотерапијом. То је један од примера масовне сугестије.“

Важна и карактеристична црта масоане сугестије јесте и чињеница да се она, према речима Кашпировског, спроводи „на много планова, у много смерова и универзално, и да је способна да оствари унутрашњу контролу над великим масама становништва“.

Парафразирајући поставке В. Рајкова, дознајемо да је телевизија по својим могућностима и задацима позвана да на нов начин организује психичке функције личности и да читаво друштво уведе у стање новог виђења света. Разликују се следећи видови такве масовне сугестије:

1. Умирујуће дејство, управљено ка смиривању, слабљењу болних осећања или ублажавању емоцлоналне реакције на болесно стање (с циљем да умири друштво, телевизија смишљено прикрива статистичке податке о броју самоубистава, абортуса, криминалних преступа: ублажује се катастрофално стање економије, екологије и духовног морала народа).

2. Корелативно дејство, позвано да створи одређени однос према друштвеним кризама и да ослаби негативно значење узрочника кризе. Слепа хаотична маса (под утицајем тог вида сугестије) креће се у оном правцу који јој је дала брижљиво смишљена и претходно формулисана режија.

У вези с тим, посебну забринутост изазива распад некад моћне државе и узајамно непријатељство два православна, братска народа, Русије и Украјине, које је створено на тој основи. Свака непожељна информација, чија се основна идеја не подудара са званичном информативном доктрином (идеје Православља, патриотизма и разумних одлука на плану државе и економије) обавезно бива избрисана и затамњена тако што се после ње приказује филм или емисија чији садржај удаљује од те теме или јој је пак очигледно супротан.

3. Стииулативно дејство, које има за циљ да мобилише компензаторне механизме и да повећа социјалну активност болесног друштва. Као пример се може навести телевизијско укорењивање за нас новог система друштвеног живота - западне демократије. Као доказ привидног значаја њеног ваплоћења у животу, показују нам се репортаже о плодовима демократије у западним земљама, посебно у САД. Налазећи се под њиховим дејством, маса ту идеју убацује у живот.

Достојевски је о суштини демократије рекао: „Прогласили су слободу. Какву слободу? Подједнаку слободу свима да чине све што им се допада у гранишма закона. А када можеш да чинши све што ти се допада? Кад имаш милион. Да ли слобода свакоме даје по један милион? Човек без милиона није онај, који може да ради све што му се допада него онај с којим раде све што им се допада.“

Несумњиву веродостојност реченога потврђује и савремена стварност, јер са нашим осиромашеним народом, а ослањајући се на принципе западне демократије, господари овога света „раде оно што им се допада“.

Само 15 минута недељно, тј. четристоти део етарског времена додељен је на Руској телевизији Православној Цркви. После тога иде дечја емисија „Маратон“, која живописношћу, страственошћу и осећањем фантастичног, створеним компјутерским ефектима, брише из памћења телевизијског гледаоца све што је претходно речено. Често се приказују информативни програми о ширењу фашизма, и ту се одмах додаје да његове корене треба тражити у Православљу и патриотизму. Малограђанин почиње негативно да се односи према Православљу, које нема ништа заједничко са фашизмом.

Сви ти видови сугестија спроводе се уз строгу евиденцију и контролу психичког стања болесног друштва. Истинско познавање стања у друштву дсшушта да оно буде изложено планским и систематским сугестијама, не изазивајући у њему болесна, непожељна одступања од циља сугестије.

Важно је да приметимо да, уколико се личност и друштво више налазе у стању хистерије, гнева, отупелости и потиштености, утолико пре у њихову сферу продиру туђе идеје и задаци.

Људи се према свом душевном устројству могу поделити на две категорије.

„У прву категорију“, пише психолог И. П. Назарјев, „спадају људи који се критички односе према владајућим веровањима и убеђењима, непоколебиво чувајући силу свог ума и карактера.

Људи друге категорије слични су слабој и беспомоћној деци. Они слепо усвајају владајућа мишљења и предрасуде, у потпуности се потчињавајући ауторитативним представнииима опшших, једностраних ставова и веровања. Они представљају полуобразовану и неуку гомилу. Слаба и безвољна гомила склона је лењости и доколици, ии везана је за „хлеб и игре“. Ауторитативни руководиоци, који осећају њено расположење, развијају и идеализују њене омиљене мисли, склоности и привржености, подстичу њене страсти и доводе је до фанатизма, до потпуног умног и моралног слепила.. Неразумна и фанатична гомила, подстакнута од стране својих руководилаца, извршава одвратна насиља и злочине а својим гестовима, речима и поступцима  често повлпчи за собом чак и разборите и чисте људе“ (в. И. П. Назарјев, Психологија, М., 1991).

„Руковођена маса“, примећује социолог М. Вилцан, „разликује се од хаотичне гомиле људи ио томе, што поседује јединство идеје и расположења, воље и понашања. Када су у гомили присутне све те четири компоненте, она постаје маса - велика и застрашујућа сила“ (в. М. Виљцан, Психологија масе - култ хероја и култ гомиле. „Наука и живот“,1993,бр. 10).

У време свеопштег одушевљења гомиле, „понашање индивидуе се радикално мења“, приметио је француски социолог—психолог Г. Лебон. „Њу обузима осећање несавладиве силе, губи се осећање одговорности.“ Осим тога (у складу с поставкама овог научника), у психолошком стању маса „долази до таквих излива страсти и емоција и до општег одушевљења, који мобилишу вољу и понашање људи“. Створивши представу о утицају телевизије на понашање масе и појединачних личности, у стању смо да разоткријемо средства духовног поробљавања друштва. Као прво, такво средство је пропаганда лажи.

У књизи „У заробљеништву телевизијске хоботнице“ новинара-стручњака за међународно право, Р. Стрељникова, читамо о познатом професору и специјалисти за обраду јавног мнења, М. Чукасу.

Он је тврдио: „Пропаганда - то је контролисано ширење свесно искривљених представа да би се људи подстакли на дејства какеа одговарају унапред одређеним циљевима заинтересованих Група.“

Он је, „као и Хитлеров министар пропаганде Гебелс предлагао да се лаж понавља све дотле, док не остане у свести људи.“

О пропаганди лажи и о њеном утицају на поједине личности новинар Р. Баландин пише: „За омамљивање и духовно поробљавање човека, за формирање његових ставова и система вредности довољно је обично искривљавање информаиије, њено изношење с одређеним скривеним смислом.“

О последицама појачане пропаганде лажи социолог М. Вилцан је приметио да „неадекватно одражавање објективне реалности у свести гомиле може довести до масовних психоза, које паралишу вољу и понашање људи или их, напротив, може подстаћи на бесмислене поступке.

И на том плану су циљ и задатак телевизије, како је тврдио М. Чукас, следећи: стварање „човека, којије потпуно неспособан да расуђује о стању ствари, да критички размишља, човека који је доведен до најнижег емотивног стања, када може да дејствује само под утшшјем спољашњих и самим тим вештачких подстрекача и руководећих сила.“

Као друго, требало би истаћи пропаганду насиља, суровости, баналности и сл.

Новинар Р. Стрељников пише: „Ослобађање гледалаца од свих моралних забрана постало је смишљена и стална идеолошка позиција телевизијских корпорација у целом свету, намећући култ насиља, садизма и порнографије. Телевизија је постаала истинска школа насиља, а телевизијски филм - сеојеврсни уџбеник насиља.

Њихови хероји су увек лепи и заносни. Њих играју најпопуларније „звезде“ Холивуда. Многи од њих савршено владају вештинама каратеа, гађају без промашаја. Новац им једноставно тече у руке. Сасвим је природно што посматрачу пада на памет: ако хоћеш да живиш као овај херој, буди и ти, као и он, суров и немилосрдан. Долари и култ силе су одавно постали садржај живота америчког друштва, а сада већ и иелог света. Насиље и суровост, који су вештачки одгајени уз помоћ телевизије, претворили су се у историји САД у џиновски талас злочина.“

До истог таквог таласа преступништва дошло је и у бившем Совјетском Савезу, након што се свуда умножио број биоскопских сала. Свима је познато да су најгледанији филмови, као и хорор и порнографски филмови, америчког порекла. Према томе, за нас је веома важно да знамо какав је њихов утицај на америчко друштво.

О томе веома добро пише Р. Стрељников: „Лондонски ‘Times’ назива очигледним злом сцене насиља које се приказују у средствима масовног информисања, а посебно на телевизији. 'Ма колико психијатри дискутовали о томе да ли такви кадрови довољно снажно подстичу на подражавање', пише ‘Times’, 'здрав разум сугерише да непрестана демонсшрација убисшва на екрану отупљује критичко мишљење и рефлексе спутавања'.

“И док се воде расправе о корисности и штети од приказивања насиља, на екранима СВS -а наставља се са извршавањем хиљада убистава и са проливањем мора крви.

„Из дана у дан“, изјавио је професор университета у Њу Јорку, Н. Потсман, „наша телевизија пуни главе младих Американаца ужасним испољавањима насиља и садизма и велича дозвољеност свега“. Таква пропаганда зла се у пуној мери врши и у нашој земљи.

Преосталој маси људи, који се ипак противе живљењу на начелима сатанске сведозвољености, калеме потрошачки укус и моделе понашања, усађују култ егоизма, лаке зараде и индивидуализма.

Духовном поробљавању и деградацији личности доприносе два фактора.

Први фактор. Код људи који седе испред телевизора и, природно, бивају изложени хипнотичком дејству, појављује се стање хипно-наркоманије, тј. болесно повишене пријемчивости за сугестије. То, према речима заслужног уметника и хипнотизера Ј. Горнова, доводи до нарушавања структуре личности, умањује њену способност да анализира ситуаиије и стимулише спонтано немотивисано понашање.

Други фактор. Како пише психолог А. Мори, „продужена пажња, коју мора да одржи телевизијски гледалац мотрећи на екран, замара вид и ствара једну врсту укочености, што прати значајно слабљење воље и пажње. На тај начин човек долази дотле да у себи изазива растројство, готово слично ономе које ствљрају анестетичка средства као етар, алдехид, опијум или хашиш.“

Из свега тога, природно проистиче следећи закључак: телевизија разара личност, духовно поробљује, слаби пажњу и вољу и као да доводи у наркотично стање. То се може односити како на појединца, тако и на читаво друштво.

Према признању доктора психолошклх наука В. Лебедева, телевизија и „штампа могу довести до тога да читава земља падне у транс“. Познавајући начине и могућности управљања масама, природно се може претпоставити с каквом ће снагом и одушевљењем хаотична и потиштена гомила дочекати сатанског изасланика - антихриста. Сатана, противник Божији, жели да влада светом и човечанством.

Планира се да то постигне тако што ће над светом завладати антихрист. Он ће бити човек безакоња, син погибли, који се прошиви и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог (2. Сол. 2; 3-4).

Јевреји, масони и њихови штићеници страствено маштају да завладају светом и припремају долазак и владавину свог лажног месије - антихриста - путем уједињења средстава масовног информисања, структура манипулисања друштвеном свешћу, структура управљања различитим друштвеним групама, партијама и државама. Кораци, које су предузели у том правцу, већ су познати:

1. Стварање јединствене владе,

2. Стварање јединствене компјутерске мреже,

3. Стварање јединствене телефонске везе. Следећи корак је стварање јединствене европске телевизије. То ће се постићи путем сателитских веза. Телевизијске емисије ће на тај начин захватати растојање од обала Француске до Далеког Истока.

Средства масовног информисања (и готово целокупна штампа) већ се налазе у надлежности и контроли светске над-владе, и због тога наше претерано општење са телевизијом повлачи за собом постепено потпуно управљање човековом свешћу и његовим животом. Посебну узнемиреност изазивају стање и околности у којима се нашао наш православни народ.

Православна Русија - то је једино у свету што данас реално слречава антихристов долазак у свет, иако његове слуге свим средствима настоје да измене свест нашег народа, чије је срце - Православна Вера. Већина људи, коју обично називају „новим Русима“, не поседују православни поглед на свет и уистину хришћанску веру, тј. већ су припремљени за прихватање антихриста, захваљујући телевизији и осталим средствима масовног информисања.

Очигледно је да ће током краткотрајне антихристове владавине тим истим средствима постићи да саблажњено човечанство прими број имена зверињег (Откр. 13; 17) - антихристов жиг, компјутерски знак на руци или на че-лу. Припрема за то одвија се кроз појачану рекламу претходнице „жига“ - компјутерске кредитне картице.

Из свега изложеног о телевизији, људима који поседују духовни вид очигледно је дејствовање духова злобе. Једина сила, која може да кас одбрани и спасе од утицаја демонског света, јесте благодат Божија. Сва средства за одбрану од утицаја демонског света чувају се у Православној Цркви. Тамо, где постоји молитва и призивање имена Божијег, демон је немоћан. Тамо, где је исповедање истинске вере - Православља, ђаво нема власт. Савремени човек не може ни да замисли да не гледа телевизију.

Он се плаши да ће „заостати у животу“, да неће бити „у току“ свих догађаја, да ће смањити свој „хоризонт“... Међутим, без обзира на то што атеиста или нецрквени човек свакодневно гледа телевизију, тешко би се моглорећи да је он „у току“.

Иако сматра да има „широки хоризонт“,он не зна истинске узроке догађаја који се одигравају, не познаје суштину онога што се дешава, нити зна какав ће бити његов исход.

Ма колико то изгледало парадоксално, хришћанин који живи православним црквеним животом и не гледа телевизију, али зато добро познаје Свето Писмо и његово светоотачко тумачење, из дела Светих Отаца Цркве, из изрека подвижника благочешћа, зна за тајну безакоња (2. Сол. 2; 7) која већ дејствује и разуме истинске узроке догађаја који се одигравају, суштину онога што се дешава и његове последице.

Догодило се да живимо у страшним временима. Нећемо, браћо и сестре, драгоцено време које нам је дато за покајање и спасење, ради припреме за вечност и задобијања познања о Истини, расипати на ништавна и краткотрајна задовољства и разоноде, какве нам предлаже кнез овога света! Она не доносе никакву стварну, суштинску корист за душу, за њено духовно усавршавање и промену на боље.

Данас је, више него икад, потребно да свим силама чувамо Православље и себе у Православљу, да живимо будним духовним животом, да се привикнемо да непрестано обитавамо у молитви, да у трпљењу спасавамо својње душе и да, колико је то унашој моћи, спасоносну и исцељујућу реч пренесемо и својим ближњем, који су још увек у стању да чују ту реч.

 

са руског:

Антонина Павловић

 

 

 

^