Фројдизам

 

Савремена психоаналитичка теорија веоома је допринела ширењу сексуалног промискуитета и свођењу човека на подљудски ниво досгојања на коме је све дозвољено".

Отац психоанализе, аустријски Јеврејин (иначе анти-теиста по убеђењу) Сигмунд Фројд, сматрао је себе последњим револуционаром у историји човечанства. Први, Коперник, показао је да Земља ни физички, ни метафизички, није у средишту свемира; други, Дарвин, тврдио је да човеково порекло није боголико, него мајмунолико; он, трећи, узео је човеку слободу, уверавајући га да је сламка у слепој стихији нагона. Отровна река фројдизма загадила је не само разуме модерних интелектуалаца, него је постала једна од кључних метода "лечења" умно и осећајно поремећених људи.

 

Основне тезе "лекара" Фројда су:

 

  1. Човек је распет између два темељне нагона: сексуалног и деструктивног, Ероса и Танатоса.

2.   Сексуални нагон је тако јак да он подразумева жељу за родоскрвним односима (сина и мајке, оца и ћерке) што се касније потискује, али је у подсвести латентао присугао.

3. Чим се роди, дете осећа сексуални нагон, који пролази кроз неколико фаза - оралну, аналну   (чак и "анално-садистичку"), фалусну гениталну.

4.      Човек у својој подсвести има жељу за свим могућим  настраностима  (мужеложништвом и женоложништвом, између осталог). Он је "полиморфно перверзно" биће.

5.      Човек се од испољавања својих нагона уздржава само под притиском спољашњих околности... Што се, пак, нагони више гуше, то је човек изнутра "конфликтнији", склонији неурози, итд. У овој тврдњи налази се корен тзв. "сексуалне револуције" као ослобађања. Нагона које ће нас учинити "здравим и срећним".

 

 

 

< ^ >