Музика и дух блуда

 

Чедородни уди су најсветији уди људског тела, говорио је Свети Григорије Нисијски. Зашто? Зато што свим органима и чулима човек служи самом себи, а чедородни уди отварају пут новом животу. У Богом благословеном браку људска полност, као тајна љубави човека и човечице, добија освештање, и није случајно да је Апостол Павле односу мужа и жене задао да буде сличан односу Христа и Цркве: супруг да воли супругу као Христос Цркву, жртвујући се, ако треба, за њу и до смрти, а да супруга свог животног друга поштује као Црква Христа.

Из хришћанског брака, заједнице узајамне љубави супружника укрепљене љубављу према Богу, исцветавају најлепши цветови: деца, која кр-штењем и светотајинском благодаћу постају наследници вечнога живота. Рађањем деце човек се бори против смрти; деца су икона васкрсења. Зато је једна од најбожанскијих особина чове-кових чедност, духовна и телесна чистота којом се постаје и остаје чедо Небеског Оца. Као свештена област постојања, полност је код православних Хришћана, обасјаних Истином, увек била област чедности. Поштујући значај родног начела, људи Божији су свагда настојали да се заштите од бестидног обнаживања и блудног понашања, знајући да бестидност и блуд убијају живот.

Уверен да је полност једна од најранивијих тачки човекових, демон је уложио сва средства да опогани ум и чула оних који су од Бога одступили и да их потчини себи. Пре доласка Спаситеља у свет, ђаво је пагане готово сасвим потчинио: довољно је загледати се у митологију древне Грчке, па се уверити да је тако (Зевс је, на пример, убио оца, у браку је са сестром Хером, а непрестано чини прељубу, па и муже-ложничку (случај са Ганимедом)). На Олимпу је све врвело од полне разузданости. Нови, савремени паганизам, пропагиран преко медија и упражњаван од највећег дела савременог човечанства, у том смислу није ништа различит од своје прве верзије. Слободно се може рећи да је седмоструко ужаснији, јер некад човечанство није знало за Христа, а сад Га је упознало и одбацило, па је потоње горе од првог.

У тексту "Изглед као оружје" ("Рок" 101/87) Ивана Дамјановић примећује: "Сада друштво има филмске и рок - звезде које су за нас, на нешто различит начин, оно што су богови и богиње били за старе Грке и Римљане. С једне стране, ми обожавамо те људе и дивимо им се. Они су предмет нашег маштања. С друге стране, ми се у потаји љутимо на њих и желимо да будемо као они. Као и у давној прошлосги, оби-чни смртници се надају да ће доживети бесмртност тиме што ће их богови позвати да им се придруже макар једном на Олимпу. Зато часопис "Реорlе" има толико читалаца: читајући о животу тих "богова и богиња" многи сматрају да би под неким срећним околностима могли да почну да живе њихове животе. Многи исто тако сматрају да богатство и слава доносе срећу. То изгледа сасвим природно, јер, на крају крајева, недостатак славе и богатства спречава нас у нашим приватним животима да будемо срећни". А "богови и богиње" су увек сматрали да су "секс, дроге и рокенрол оно што треба мом мо-згу и телу" (Јан Дјури).

Још су Платон и Конфучије, најумнији Јелин и најумнији Кинез древности, у петом веку пре Христа знали да музика настаје у додиру срца са светом. Зато су и један и други говорили да од сгања музике у једном друштву зависи стање тог друштва: ако је музика мелодична, блага и складна, развијаће се племенити и узвишени карактери; ако је варварски ритмична, бучна и какофонична васпитавају се грубијани и простачке душе.

Црква Божја, и Старозаветна и Новозаветна, увек је пазила на музику коју њени верници слушају: пророк Давид је, рецимо, појањем одгонио зле духове од цара Саула; а Свети Василије Велики, хиљаду година након њега, говорио је да се благослов душевног мира стиче појањем химни Богу. Преко музике се, дакле, могу преносити и позитивни и негативни садржаји; то зна и модерна психијатрија, која у лечењу душевно оболелих користи и тзв. музикотерапију.

Рокенрол је, од самог почетка, био више идеологија него музика; вшпе поглед на свет, него уметност. Грубих, сурових ритмова, једноставних, лако памтљивих, рефрена, он се одмах окренуо експлоатацији сексуалности младих конзумената: његове звезде су постале проститутке за масу. Проституисани су глас, изглед, понашање, све у циљу привлачења потрошача. Полносг је, као и у порнографији, комерцијализована: приче о "љубави" и "нежносги" биле су пука "жвака" за бољу продају плоча. Дебора Хари, певачица групе "Блонди", открила је зашто је то тако: "Верујем да је највиша спознаја ствари сексуалне природе. Секс је најкомерцијалнији шлагер. Помоћу њега се боље продају часописи, одећа и пракгично сва друга роба. Секс је основа свега".

И тако даље. Изјаве познатих рокера, кад је полност у питању, сличне су као јаје јајету. Џон Оутс вели "RNR. је 99% секс"; Глен Фрај из "Иглса": "Бавим се музичким бизнисом због секса и наркотика". Амерички соул-певач Џефри Озборн тврди:" Сваки певач би радо да буде секс - симбол. Ко то не признаје, лаже или је фрустриран: следи законе који могу бити сексуалне или музичке природе, али у сваком случају у његовом корену је еротика. Певање је најнепосреднији акусгички преображај спободног тела и налази се на самом крају секса".

Рокенрол је, треба то истаћи, свој корен имао у црначкој религиозној музици, блузу и џезу, као и у кантри - вестерну белаца. Црначка протестантска богослужења су се, на пример, увек одликовала нездравом, екстатичком чулношћу што је типичан знак прелести (духовне самообмане), кад се телесно доживљава као духовно, и обратно. Служба у црначком храму почиње седењем у клупама, док глас проповедника допуњује умирујући звук оргуља. Затим проповедник говори све гласније, и речи се из-вијају у мелодију. Тражећи од верних да се предају "Христу", он је скоро хистеричан.

Одједном, чује се женски глас који одговара на овај захтев. Солисткињи се придружује хор црнаца, а затим окупљени певају и играју. Чују се крвци задовољства и бола: "Hallelujah, yes Lord, yes Lord!" Неке жене падају у несвест, де-војке уздишу и стењу у трансу, неки човек хоће да се попење на кров цркве и да скочи одозго "за Исуса". Ток оваквог "богослужења" нема ничег заједничког са трезвеноумним и смиреним богослужењем Православне Цркве; код црних протестаната реч је о чулној прелести, за коју је неко приметио да личи на "колективну стимулацију метафизичког оргазма".

Музика је еротика и религија - тако су је доживљавали црни протестанти, чије су соул-песме дале један од темеља рокенролу. Блуз је, као музика "десперадоса", очајника, од почетка описивао сексуалност лшпену сваке тајанственосги, сирову и бруталну. Кантри - вестерн, "каубојска" музика белаца, по темама се није разликовала од блуза (све је, додуше, било мало "заслађеније"). Наслови тих песама су, рецимо, овакви:"Пригушена светла и лагана секси-музика", "Волим ту жену као ђаво грех"...

Јасно је да рокенрол није могао бити друкчији: храст се зачиње у клици која пробија из жира. Уосталом, рокенрол није ни хтео да буде другачији. То се младима свиђало, зар не?

Већ више од два века (од Француске револуција, која је у име "слободе, једнакости и братства" однела око милион људских живота) антихришћанске силе на Западу, јавно и тајно, раде на стварању "новог светског поретка", јединствене светске државе која ће своје поданике потчинити у сваком смислу, од економског до верског, претворивши их у бесловесно сре-ћне грешнике какве Достојевски описује у "Легенди о Великом Инквизитору" (роман "Браћа Карамазови").

Чим се рокенрол зачео, творци "новог светског поредка", мајстори за испирање мозга, све су схватили. Развратити омладину и то на неупадљив начин, преко музике, значило је ту омладину учинити пасивном и тупом, спре-чити је да мисли на нешто што није задовољство чула. У "Тајмсу" за децембар 1975. откривен је један од механизама за деловање на свест потрошача и њихово увођење у тор бесловесних овчица којим су замке поставили вукови-душеубице, маскирани јагњећим кожама шоу -бизниса.

У Лос Анђелесу су, открива "Тајмс", постојале специјалне установе чији је циљ био проверавање реакције слушалаца: седшпта у сали у којој се "добровољцима" пуштају нове плоче била су опремљене "сензорима за реак-цију коже" који су мерили несвесне грчеве и степен надражености нерава.Истраживачи, пла-ћеници музичких кућа, настојали су да утврде која плоча изазива највшпе оргазмичких ефе-ката код присутних. (У песми "Love to love you Baby" Дона Самер је снимила 22 гроктаја телесног односа).

Сама свирка схваћена је као полно раздраживање свирача и публике: "Повезујемо ри-там бит-музике са откуцајима срца човека који је у телесном односу с другом особом", изјавио је Ерик Бардон; "Мислим да је хеви-метал врху-нац који доживим кад водим љубав са својом гитаром"(Ангус Јанг, АС/DС); "Ако помешаш мирис улице са лепотом женског тела и борбом за опстанак, добићеш хеви-метал" (Блеки Лоуелс, "WАSР").

Менаџер "Ролингстоунса"је био најотворенији: "Поп-музика је секс и то треба да саспете тинејџерима у фацу". (Његов штићеник, Мик Џегер, доследно је спроводио ову идеју у живот, нарочито на концертима; није случајно што је једна од најпознатијих песама "Стоунса" - "Симпатија за ђавола".) Маријана Фејтфул, која је Џегером провела пуно врeмена, каже: "Мој однос са Џегером био је великим делом једна нездрава зависност о дроги, сексу и рокенролу. Мислим да је имиџ "нев-љалости" увек био везан за рок, или музику уопште. То се превасходно односи на секс".

У почетку, само су мушкарци пропагирали "слободну љубав". Али, женска прив-лачност увек је била битнија онима који су рок желели да учине најефектнијим оруђем "испирања".

Оснивач часописа "Плејбој", Хју Хефнер, у првом броју је штампао фотографију наге Мерилин Монро, а од следећег броја је на "дуплерицама" објављивао слике "девојака из суседства", свакодневних особа које су пристајале да се пред камерама свуку за новац и покажу своју бестидност. Хефнер је замислио да дуплерице буду "катапулт за лансирање непо-знатих лепотица у свет успеха и познатих".

Машту читалаца раздраживао је причом како су цуре с дуплерица "свуда око нас", а жеља читатељки је била да се, јавним бестиђем, пробију у свет гламура и успеха. Скоро свака глумица и рок - певачица прошла је кроз фазу позирања пред фото - апаратом или играња у порнографским филмовима. Индустрија Сатанине забаве их је тако проверавала - да ли су на све спремне. Тек ако се утврди да јесу, и да су образ бациле под ноге, изгазивши га, постајале су погодни медијуми за даље деловање у шоу-бизнису.

Изглед је постао оружје. Лита Форд из групе "Бегунице" ("Тhе Runnaways") сведочи како је њоме манипулисано: "Бегунице" смо чиниле ми, младе девојке, и слушали смо оно што су нам други говорили. Ако би нам неко рекао да треба то и то да обучемо, то бисмо и урадиле. "Бегунице" су постојале зато да би се допале младићима". Мало по мало, машта слушалаца се распаљивала: плоче нису биле битне због музике, него због атрактивности извођачица.

Али, није се осгало само на "нормалној" полности. Веома брзо почеле су да се пропагирају изопачености. Тако су "Кинкс" у песми "Лола" описивали мужеложника који се понаша као женско, а има мушки глас. "Долс" и "Стоунси" су облачили женску одећу. Дејвид Боуви и његова жена су били изопаченици.

Боуви је на концертима, нарочито у "Зиги Стардаст" фази, носио женску одећу, шминкао се и певао песме попут "Queen Bitch" у којим се о хомосексуализму отворено говори. У томе га је следио суманути Лу Рид из "Велвет Ундерграунда" ( песма "Vicous" ).

Алекс Харви је изјавио: "Хомосексуалност је добра ствар. Зауставља раст популације". Том Робинсон, револуционар - изопаченик, певао је: "Срећан што сам мужеложник" ("Glad to be gay")

Брајан Епштајн, менаџер "Битлса" (умро од дроге), био је привучен Леноновим изгледом. Елтон Џон и Бој Џорџ: први бисексуалан, други изгледао и по-нашао се као жена...

Елис Купер у једној песми ("I love the dead”) велича некрофилију. На концертима коље пилад и уништава лутке беба, а став му је: "Све што публика жели је секс и насиље. Знам то пошто по цео дан гледам ТВ". Принсов идеал је:"Људи ме зову суровим. Ја бих желео да смо сви голи, да нема поделе на беле и црне и да нема никаквих правила". Ринго Стар, бивши "Биглс": "Пили смо много. Не може се одолети. Имали смо пуно цура. Брзо смо схватили да није тешко имати их".

Једну од најопаснијих врста музике донео је диско-клуб. Ритам те музике био је 125 удараца у минуту. Циљ нове музике је био - осетити, а не чути ритам. Све је кренуло од клубова полних изопаченика у Њујорку. Они су диско корисгапи за опуштање и ловљење жртава. Из латиноамеричке музике узета је силовита рит-мичка подлога, а од афро-кубанске музике прости стихови слични враџбинским инкантацијама. 75% првих диско-хлубова надзирали су изо-паченици, који су тако формирали јавни укус.

Улога диск - џокеја постала је огромна: он је стварао атмосферу пуштењем одговарајућих песама, појачавањем и смањивањем рвтма, при-чом, лајт-шоу ефектима. У диско-клубу све је било намештено тако да човеку умртви ум и чула, претворивши га у оруђе стихије. То је било "дрогирање без дроге": лајт-шоу и плесни ритам мењали су сгање свести. Циљ? "Сва игра је замена за секс" (Џегер). Синкопирани ритмови, нарочито извођени на електронским инструментима, изазивали су телесну реакцију ми-шићног дисајног и аутономног нервног система. Дроге су помагале опијању ума и предавање хаосу лајт-шоуа и буке.

Метастазе су све дубље освајале организам западног човечанства. Више није било речн ни о чулном задовољству, него о пукој борби за моћ. Сексуалност је моћ. Грејс Џонс каже: "Користећи своју сексуалност жене сада преузимају власт у свету". Лујза Чиконе, анти-мадона:"Прича се да се овако облачим и шминкам да задовољим мушкарце. Ја све то чиним само због саме себе". Све се завршава у самодовољности"

ДејлиЊуз" од 19. марта 1978. пише: "Изоловани једни од других прегласном музиком, изложени заслепљујућој светлости, играчи могу да учине све што им падне на памет, да се чак ни не гледају, нити да једни другима упуте крју реч, као да се свако од њих налази пред огледалом вичући непрестано: "Ја! Ја! Ја!" Тај очити нарцизам је само одраз једне филозофије којим је наше друштво опасно захваћено, сходно којој свака наша жеља постаје оправдана, без обзира на то какве су последице по друге. Такво стање духа потпомаже расгући број развода, разара породице и увећава број социјалних покрета заснованих на индивидуализму  и самозадовољењу. Филозофија диско клуба не оставља места за љубав".

Накрају, долазиседо отвореног сатанизма:"испирачи мозга" су Лујзу Чиконе произве-ли да би се наругали највећој светињи Хришћанства. Зато јој је дат псеудоним "Мадона" (тако римокатолици називају Богородицу). Њене плоче, књиге, фипмови и концерти посвећени су представљању најгнуснијих видова изопа-чености...

Зло само себе прождире и кажњава. Усред највеће халабуке и пропагавде изопачености појавила се СИДА. Једна од њених жртава је и Фреди Меркјури, певач групе "Квин" ("Краљица" - израз из сленга који означава первертираног мушкарца). Тако окончава бунт против Живота, Светлости, Истине.

Рокенрол је, преко полности, био маљ којим су гњечена срца и мозгови младих поколења. У САД према подацима из 1982, 10 милиона девојака губило је чедност у предбрачним везама између 15 и 19 године. Кад се у брак уђе, породица је нестабилна, јер брачници, знајући једино за чула, не знају за љубав.

Поставши идеологија младих, рокенрол је од њих створио чулне машине; деградирао је љубав, полност, породицу; исмејао чедност, пропагирајући прељубу и перверзије; наругао се Христу и Светом Писму, нудећи паганизам, окултизам, сатанизам.

Др Џ. Д. Анвин тврди да "што је друштво сексуално пермисивније, мање креативне енергије показује и спорије се креће напред". Зашто? Зато што мрљави женскароши и нафракане луткице нису у стању да мисле, живе и стварају, јер су блудом утрошили енергију потребну за мишљење, живљење и стварање. Кингсбери Смит, издавач Херсгове новинске куће, пита се: "Шта родитељи могу да очекују у току овог десетлећа кад рокенрол заступа садизам, мазохизам, инцест, некрофилију, хомосексуализам, зверства, силовање и насиље уз свагда присутну побуну, дрогирање и промискуитет?"

У књизи "Велики рнтам" Френк Герлок је одбрусио свима онима који веле да рок-музи-ка помаже младима да се испразне и постану "нормални": "У земљама где је најраширенији рокенрол, САД и Великој Британији, конста-тујемо не само постотак малолетничког преступништва који је највећи на свету и најбржи пораст криминалитета код младих, него и ванбрачна рођења, насиље свих врста, убиства, самоубиства."

"Изопачите омладину - победили сте нацију", церекају се идеолози и творци "новог светског поретка". Формула је проста: Еротизам + сатанизам = масе искорењених и отуђених утвара.

Неко ће рећи: да не претерујете? Ипак, у питању је само музика: нико не мора да је слуша ако неће. У рокенролу је, кажемо ми, све претеривање. Ко једном стане у врзино коло, тешко из њега излази. Нема никог да се изложи паљби, а да не буде рањен или да не погине.

Ево шта признаје Џон Кугар Меленкамп : "Рокенрол је као вожња суманутом брзином. Све је у изгреду. Не можете попити само пет пива - морате петнаест. Не можете употребити ЛСД једном - морате 12 пута. Не можете имати једну цуру, него једну седмично". Литл Ричард, кад год привремено напусти рокенрол, каже: "Заиста верујем да је рокенрол демонска музика... Велики број ритмова у данашњој музици потиче из вуду-магаје /.../ Користио сам доуп, марихуану, "анђеоски прах", кокаин и хероин уз пилуле и пиће. Желео сам само да оргијам, падам у екстазу и певам своје старе хитове/.../ Рокенрол не слави Бога. Не можете пити из чаше Божје и чаше демонске у исти мах. Био сам један од пионира те музике, један од њених гра-дитеља. Знам од каквих се цигала састоји, јер сам је сам градио".

А што се тиче друге примедбе да онај ко-ји неће да слуша популарну музику - не мора, она је само делим,ично тачна: пошто је то музика младог поколења, ко год је не слуша скупа са својим друговима и другарицама изла-зи из њиховог круга и осуђује себе на страшну самоћу, коју многи нису у стању да поднесу (зар да будеш "чудак"?)

На србском терену "испирачи мозга" су дуго тражили кључ за коначно разбијање омладине преко музике. Рокенрол јесте био погодан, али само донекле: ипак, текстове страних изођача није свако разумео, а домаћи бендови се нису увек уклапали у кретенизујуће стандарде западне поп-идолатрије. Коначно решење, међутим, нађено је под називом "турбо -фолк": најсуровији диско-ритмови, највулгарније турске мелодије, најпровокативнији концерти и ТВ-наступи, речи песама пуне духовне лажи и смрти...

Новокомпонована народна музика је била једна од начина за обезбожавање српског народа. Ова твредња би се могла многима учинити чудном, необичном, претераном, кад не бисмо знали да у системима који су и Источној Европи дошли после атеистичких револуција није било ничег случајног у борби против Бога и закона Божијег.

Наравно, свему су помогли медији, којима је, да парафразирамо нацис-тичког зликовца, пропагандисту Гебелса, сто пута поновљена лаж постајала - "истина". Читави ТВ-пројекти су прављени да би се у народу уништили  трагови патријархалног,  хришћанског морала прошлости (једине прошлости с којом је Србима могућа будућност).

Тако су се, у "Љубави на сеоски начин", изругивали чедности младића Милорада, намећући му посгулате тзв. "сексуалне раволуције". Све је било веома суптилно: потписник ових редова се сећа како је на зиду у једној од сеоских кућа стајала "куварица“ са извезеном прасећом главуџом и натписом "У Србији се не пости".

Фалсификовани су народни обичаји: знаменити Драгачевски сабор трубача, вашар крканлука и трубљења до бесвести, стављен је усред великогоспојинског поста, којег се наш народ некад веома усрдно држао. Текстови новокомпонованих "народних песама", створених ради манипулације бесловесним масама (јер кад остане без Логоса, Слова Божјег, Христа, човек обесловеси), пропагирали су нови поглед на свет, нови, још страшнији  од  идеолошког,  хедонистички  атеизам: "Узми све што ти живот пружа/ данас си цвет, сутра увела ружа", "Мој колега, демократија је/ љуби цуру не питај чија је".

Турбо-фолк је метастаза "новокомпонованог духа", коначно разрођење са матерњом мелодијом. Дивљи, сурови ритмови, бестидно поношање на концертима, још бестиднији ТВ - спотови и, као врхунац пропасти, речи и рефре-ни, типа: "Кока-кола, малборо, сузуки/ дискотеке, гитара, бузуки/ то је живот, то није реклама/ ником није лепше него нама" (за то време, Срби у својим Западним Земљама гину, Србија материјално и морално пропада); "Превара, прељуба, то је живот мој"; "Због тебе би вила изгубила крила/ и светица свака постала би лака/ па како не бих ја?"; "Ми смо вештице, најбоље другарице"... Скоро да нема песме у којој се име Божје не користи у најцрњем могућем контексту, а стихови стихоклепаца турбо-фолка исказују честе симпатије према ђаволу.

Тактика "заглупљуј, па владај" функционише боље ного икад; сви ТВ и радио-програми пуни су духовног отрова. Најопакији учинак хедонистички атеизам турбо-фолка има на душе малишана, деце од пет, шест, десет година, који и не знајући шта све то значи, певуше текстове "естрадних звезда".

Наравно, музика није једини, али јесте један од битнијих проблема с којима Православна Црква треба да се суочи, посвећујући Богом јој поверени народ и водећи га ка путу спасења. Она мора да тај народ извуче из духовног блата и пропасти у коме се сада налази, и да га поведе ка Сунцу Правде, ка Христу, да би, да парафразирамо Светог Владику Николаја, историја мангупарије поново постала историја Србадије. Са матерњом мелодијом србског искона данашње, раслабљене и збуњене Србе може повезати једино Света Мајка Црква.

Љубав, љубав, љубав...

Та реч, најчешће понављана у рок-песмама, младима више не доноси благ и светао укус Смисла као негда. Млади више не знају шта је љубав. Они се држе за руке, љубе, грле на јавним местима, имају телесне односе: али љубави ту нема. Све је посгало пука себичност и испарило у бљутаву навику. "Не могу без ње / њега" као што не могу без омиљене фотеље или омиљеног ТВ програма... Драга више није "душа", "сунце" "злато", него "риба" буљава, хладна, месо без душе

Уз блуд увек иде убиство. У Србији, "сексуално ослобођеној" земљи потомака Светог Саве 150.000 деце годишње (по званичним подацима) буде заклано у утробама мајки по до-говору оних који су "водили љубав", а одбили да буду родитељи. За двадесет година то је три милиона убистава: три милиона Срба је изгинуло у I и II светском рату заједно. Аутогеноцид има кобне духовне последице: народ убица не може имати срећну будућност. Творци "новог поретка" су, уз то, либерализацијом чедоубиства, решили да читаво човечанство (30 милиона абортуса годишње у свету!) начине учесником у злочину, нудећи "рај на земљи".

Свака је љубав плодна, ако је љубав: Свети Сава, отац србског народа, најчедннди Србин Христов, иако је био монах, родио је, Духом Светим, читав народ србски; наши свети и честити преци рађали су децу с радошћу и зато им је све било благословено: и кућа, и њива, и живот и упокојење

У то време певало се лепом, чистом, како би песник Настасијевић рекао, "матерњом мелодијом". Треба јој се вратити - кроз душу обасјану Христом.

 

 

 

< ^ >