О ДЕМОНУ БЛУДА И ТЕЛЕСНЕ ЖУДЊЕ

Св. Јован Касијан (Римљанин)

 

Наша друга борба је борба са демоном блуда и телесна жудње, жудње која почиње да узнемирава човека од саме његове младости. Ову тешку борбу ваља нам војевати како у души (= душом) тако и у телу (= телом), а не само у души како је случај са осталим манама. Због тога се морамо борити на два фронта. Сам телесни пост је недовољан да нас доведе до савр-шеног уздржања и истинске чистоте; њему морамо додати скрушеност срца, учестало мољење Богу, често молитвено - благодатно усредређивање над Светим Писмом, као и тежак физички рад. Све ово је у стању да контролише немирне ударе душе и да је призове од њених срамних маштања. Смиреност помаже више од било чега другог, и без ње нико не може да савлада блудну страст или било који други грех. На првом месту, тада, ми морамо уложити нај-већи могући напор да сачувамо срце од злих помисли, јер сходно речима Господњим "из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд...", итд. (Мт, 15,19)

Речено нам је да постимо не само да би-смо умртвили своје тело него и да би наш ум одржали будним, да га не би помрачила количина хране коју смо појели те да не буде у стању да стражи над помислима.

Не смемо зато све своје снаге усмерити на телесни пост; морамо исто тако поклонити пажњу и својим помис-лима и духовним размишљањима, иначе нећемо бити у стању да досегнемо висине истинске чистоте и чедности. Као што је наш Господ рекао, треба "очистити најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте". (Мт, 23, 26). Ако заиста желимо као што је то Апостол (Павле) истакао да се "боримо по правилу" и да "добијемо венац" (срв. 2. Тим, 2,5) за победу над нечистим духом блуда, не смемо се поуздати у своје сопствене снаге и подвижничку праксу, већ сву наду положити на Господа.

Никога неће престати да напада овај демон док истински не поверује да ће, бити излечен и да ће досећи висине чистоте не својим напором и трудом, већ помоћу и заштити Божјом. Јер је таква победа изнад природних људских снага. Јер онај који је згазио задовољства и телесна кушња, јесте на известан начин изван тела. Зато нико не може на својим сопственим крилима узлетети на ову висину, нити добити небеску награду светости и научити да опонаша ангеле, све док га Божија благост не узведе из ове земаљске иловаче у небеске висине. Ни једна врлина не чини човека сазданог од крви и меса толико сличним духовним ангелима као што га чини уздржавање, јер оно омогућује да они који још живе на земљи постану "грађани небески" (срв. Фил., 3,20) као што је и Апостол рекао.

Знак који нам казује да смо постигли савршенство у овој врлини је тај да наша душа игнорише оне слике које болесна машта производи током спавања; јер иако сама производња тих слика није грех, њихово прих-ватање казује да је душа болесна и да се још није ослободила од страсти. Зато ћемо болесна маштања која се у нама рађају током сна сматрати знаком (доказом) да претходни немар и слабости још увек постоје у нама, будући да истечења до којих долази док смо опуштени у сну казују постојање болести која лежи сакривена у нашим душама. Због свега овога, Лекар је исто тако и лек сместио у скривене регионе наше душе, знајући да узрок наше болести лежи тамо, рекавши" да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме". (Мт., 5,28).

Он настоји да исправи не толико наше радознале очи него душу која је смештена унутра у човеку, и која је одговорна за злоупотребу очију, јер ју је Бог устројио за добре намере. Зато и књига Прича Соломонових у својој мудрости не учи "сврх свега што се чува чувај очи своје" него - "Сврх свега што се чува чувај срце своје" (Приче 4,23) показујући нам тако да је то чување срца први корак који ће омогућити исправну употребу очију у све оне сврхе које душа пожели.

Начин на крји треба чувати срце је такав да морамо моментално одсећи свако сећање на жене које нам демони настоје да убаце у ум -чак и мајке, сесгре или неке друге побожне же-не - да не би задржавајући се на њој (= помислили) задуго, били од стране злога због наше несмотрености бачени у покварене и шкодљиве (по)мисли.

Заповест коју је Бог дао прво човеку Адаму, казивала му је да гази по глави змијиној (срв. Пост. 3,15), што као прво значи да змија покушава да угмиже у нашу душу. Ако не примимо главу змијину (= ако је згазимо) која је напад помисли, нећемо примити ни остатак тела, које је слагање (са помишљу) са чулним задовољством које помисао предлаже - и тако понизити ум који је склон да чини незаконита дела. Као што је написано, треба "јутром затрти све безбожнике на земљи" (Пс. 101,8) пре-познавајући у светлости Божанског знања наше грешне помисли и искорењујући их у потпуности са земље - из напгах срца - у складу с Господњим учењем. Док су деца Вавилонска - под којим подразумевам помисли - још мала, треба их треснути о земљу и разбити о стену која је Хрисгос - (срв. Пс. 137,9; I Кор. 10,4). Ако ове помисли ојачају услед нашег слагања са њима, нећемо бити у стању да их савладамо без много бола и напора.

Добро је сећати се речи Отаца исто тако као и делова из Светог Писма које смо горе навели. На пример Св. Василије (Велики), Епископ Кесарије Кападокијске, каже:"Нисам познао жену а ипак нисам девствен". Он увиђа да се дар девствености не (пројављује) толико кроз уздржавање од односа са женама, колико кроз светост и чистоту душе, која се пак на свој специфичан начин добија преко страха Божијега. Оци исто тако уче да не можемо, уколико претходно нисмо усвојили врлину смиреноумља, усвојити у потпуности врлину чистоте. А дар истинскога духовног знања неће нам се дати тако дуго док год страст блуда буде лежала сакривена у дубинама наше душе.

Приводећи овај део расправе крају, при-зовимо једну Апостолску мисао која лепо илуструје његово учење о томе као треба задобити врлину уздржања. Он каже: "Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа". (Јев. 12,14). Јасно је да Апостол овде говори о уздржању из следећег: "да ко не буде блудник, ни поганик као Исав" (Јев. 12,16). Што је небескији и ангелскији степен светости, тежи су и напади непријатеља. Зато морамо настојати да достигнемо не само умирање тела (које само по себи није довољно-прим. прев.), већ исто тако и скрушеност срца кроз учестало молитвословије и кајање, да би росом Духа Светога могли погасити телесна ис-кушења које свакодневно распаљује краљ Ва-випонски звонима жудње (срв. Дан. 3,14).

Додајмо још и ово - велико нам је оружје дато у бдењима; јер као што нам пажња којим чувамо свој ум током дна доноси светост ноћу, тако нам и ноћна бдења доносе чистоту душе по дану.

 

Напомена:

 

Говорећи о помислима, треба обратити пажњу да постоји шест степени од почетног напада демона на нашу душу па до стварања страсти. То су:

 

1)      Напад - је проста реч или слика предмета који се јавља у уму и улази у срце.

2)      Тренутачно узнемирење ума - је већ мало виши степен, где је уочљивија демонска делатност.

3)      Разговарање - или присајединење – на овом нивоу настаје права помисао, ту се јавља и човекова одговорност за то што ју је примио.

4)      Слагање - приклањање душе ка помисли и наслађивању њом. Овде се човек више не игра са помшпљу, он о њој више не размишља него је решен да учшш оно што му она налаже. Ако би га околности спречиле да и изврши, једнако би му се судило као да је грех извршио.

5)      Поробљење - стање на којем се један грех већ вшпе пута чини и човеку постаје све теже да му одоли. То је принудно дуговремено општење са сликом и идејом греха уз учестале реализације.

6)  Страст - јесте порок који је путем навике претворен у "природно"  својство душе.

7)  Када говоре о страстима Оци се унеколико разликују.  Св. Лествичник учи да страст није створио Бог и да су оне неприродне и стране људској души, а Св. Исихије Отшелник учи да их је створио Бог, али као добре, а да су оне сада болесне злом, те да их треба преобразити, а не уништити.

 

(Превод са руског и напомена:

свештеник Владимир Вукашиновић)

   

 

 

 

<  ^  >