Докле смо стигли брате Србине!
Kада сам последњи пут, пре неколико година, свирао на Зајечарској рок-гитаријади, нисам могао да поверујем призорима које сам тамо видео. Лица омладине која се скупила на ову, не знам ни ја сам како то назовем манифестацију, била су празна, сва у грчу и страстима. Из свих тих младих људи зрачио је невероватни немир, као да су се кретали по ужареном камењу.
На гитаријади сам срео једног старог рокера, са којим сам се знао још из студентских дана. Изгледао је исто као некад. Дуга коса, рокерка, хард-хеви ознаке, каубојке, прстење итд. били су још увек његов имиџ. Пошто смо се испричали о свему и свачему, упитах га како он гледа на све ово око нас (гитаријаду).
М.С.: Од свих ових људи (огромна маса људи је била испред нас) нема десет људи који су овде дошли због музике, нити о музици ишта озбиљно знају. Сва ова маса људи дошла је овде да пије, да дува траву, да бесни, да се дрогира, да блудничи. Оне који се праве снажни чека милиција да им изломи кости и врати их одакле су и дошли. Од свега овога нико никакве користи неће имати. Никакве користи нема ни друштво. Нема је исто као што је нема ни од сабора у Гучи. Све је ово претворено у саборе разврата и масовног подстицања неморала. Музичари који овде свирају све то знају и долазе овде само да "дигну" лову, а мислицији је ово идеална прилика за прикупљање података о свима онима који јој стварају проблеме.
М.Р.: Па, зашто си онда овде?
М.С.: Ја припадам овом свету и пропадам са њим.
М. Р.: Шта причаш, човече, к'о од брега си одваљен, жени се, гаји децу, у најбољим си годинама, одлично изгледаш!
М.С.: Не, брате, ја сам пропао начисто! Низашта нисам! Која ће мене оваквог да прихвати за мужа? Смуцам се по местима Где се пије, пуши, дува трава и слуша рокенрол. Долазе неке нове генерације, а ја остајем исти...
За тренутак се окрену и рече: Погледај ове нове девојчице које су дошле на стадион. Могу отац да им будем. Све оне су већ спавале са ко зна колико мушкараца. Неке се шминкају, носе кратке сукње и шорцеве, неке су "дотеране" као даме, а неке иду скоро голе. Све се оне понашају као предмети, а умишљају да би мушкарци требало да их поштују, па чак и да их воле као такве. Страшно је то што не виде да су од себе створиле мртве ствари, да им је дух мртав и да их мушкарци и околина једино и могу доживљавати као мртве ствари. Жалим их јер су жршве наопаког друшшва, школе и родитељског (не)васпитања. Живе у свету без љубави...
М.Р.: Ја на то помислих: "Живе у свету без Бога. Зато им је тако како јесте", али не рекох то већ рекох следеће: "Добро, брате, има и других девојака!
М.С.: Има, али ја нисам за њих. Такве девојке не можеш овде срести, ни у дискотекама, ни у кафићима, а ни на улици у три по поноћи. Такве девојке се стиде, неће да разговарају са мушкарцима које не познају и са онима којима не могу веровати. То су девојке које хоће да имају верног мужа и примерног оца своје деце. Личим ли ти ја на таквог?
М.Р.: Па, што се не промениш? Млад си!
М.С.: Човече! У року сам од дечачких дана, а сад ми је скоро 30 година. Уз рок сам одрастао, проживео пуно година. Знам да постоји други свет ту, поред мене, знам да то није свет ни новокомпонованих народњака ни политике, већ чистоте живота и љубави, по коме су наиш стари живели, али то значи да све ово треба да напустим. Све ове године практично су биле заблуда, а ја то себи не могу да признам. Како да то учиним?
М.Р.: Крсти се! Знам да ниси крштен. Иди у цркву, моли се Богу, а онда ће ти се све само рећи како и шта треба. Онда је настала кратка пауза у разговору
М.С.: То су ми рекли и неки други људи. Али како ћу ја то да урадим, кад не знам ништа о вери? Срамота ме да уђем у цркву.
М.Р. Брате, док год осећаш срамоту и стид добро је. Ближи си ти Богу и својим прецима него многи што се крстише, а сада их нема нигде у цркви, чак ни да прецима свећу запале! С тим речима смо се растали, обојица носећи у себи горчину истине.
Докле смо стигли, брате Србине!
