Са скинхедсима и панкерима

 

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром у малој кући у шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни крвни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је сажаљење. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми размишљам о сажаљењу све док не заплачем.  

Када сам патио знао сам да сам жив. Патња ми је била драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу волео ме је зато што сам могао да заплачем на његов знак. На сваком месту нала-зио сам повода за плач. Оплакивао сам пад. Удаљеност од Бога.

Желео сам да ми се ругају, да будем прогањан и да ме свет мрзи. Свет није умео да прашта, а ја нисам марио да ли ће да ме муче длц обесе или оставе да умрем. Када ми је било деветнасет година покушао сам да приступим Методистичкој цркви. Одустао сам, збуњен. Изгледало је да је свет свуда. Једне недеље вратио сам се тамо носећи мајицу на којој је писало "Сачувајте веру - катакомбе" и са песницом на њој,. Нико није хтео да разговара са мном.

Растао сам надомак Њујорка. Сео бих у аутобус и возио се кроз град потпуно сам. Мајка је увек бринула, па сам је лагао. Дангубио сам са бескућницима и писао графите где сам стигао. Надимак ми је био "Монах". Дружио сам се са сваким ко "није имао циљ у овом свету", углавном са скинхедсима и панкерима. Месецима сам свакодневно носио исту одећу и ретко се купао.

Знао сам да припадам негде. Желео сам да будем сам и да се осећам усамљеним. Желео сам да све оде од мене да бих могао да слушам. Не могу заправо објаснити шта то значи. Када бих био у друштву људи који су причали, ћутао сам. Када бих отворио уста, сви су ме некако презриво гледали. Одувек сам имао осећај да немам "кључ". Био сам неприлагођен.

Слушао сам само мали број композиција за виолончело и Морисеја (The Smits). Мој бенд се звао Монах. Пријатељи су ме звали "Монах". Желео сам да знам шта та реч заправо значи. С времена на време сам покушавао да извршим самоубиство. Одлазио сам од једног до другог психолога у школи. Они су ме још више депримирали. Волео сам тежак физички рад, али нисам могао да нађем запослење. Једина личност која је оставила утисак на мене био је Христос. У Њега нисам сумњао. У трагању за Христом изучавао сам будизам, хиндуизам и таоизам.

Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; нити телом својим, у шта ћете се обући. (Мат. 6:25).

Био сам достављач у Њујорку. Јурио сам на бициклу улицама као манијак. Био сам очајан. Постојало је нешто важније за шта треба живети него што је храна, одећа и кров над главом. Свет је био налик на окрутну, бездушну, тешку машину која копа властити гроб.

Године 1994. прешао сам у храм Мунове унификационе цркве и ту живео девет месеци. Мислио сам да сам можда монах. Продавао сам цвеће возачима за време црвеног светла. Једне ноћи једна млада жена прелазила је улицу, враћајући се са колеџа. Поклонио сам јој цвет. Звала се Наталија и питала ме је шта радим. Рекао сам јој да трагам за Богом, да слушам. Чинило се да разуме. Одавно сам се помирио са тиме да ме нико не разуме. Разменили смо адресе. Храм је тражио да учиним нешто што никако нисам могао, па сам отишао.