Претече и њихов дух

 

 Рокенрол није дошао ниоткуда. Као и све важно што се појављује у садашњости, и он је имао своје корене у прошлости. Они који у њему виде нешто "романтично" веома су у праву. Романтизам је, као уметнички правац, по први пут понудио садржаје који су у савременој подкултури само "демократизовани", постајући прихватљиви за масе.

Тако је енглески песник Шели, видевши слику митског чудовишта Медузе (жена са косом која је клупко змија, од чијег су се погледа људи каменили) у фирентинској галерији Уфици 1819, био одушевљен. "Њен ужас и њена лепота су божанствени... Дух гледаода не скамењује толико ужас колико драж"... Из модрог лица одсечене главе, клупка змија, хладноће смрти, чудног осветљења, гуштера и слепог миша - "извире нови смисао подмукле и затроване лепоте, нови дрхтај".

Барбе д' Орвили у причи "Леа" (1832) уживао је у болести своје драге: "Ја те не бих дао, твоје упале очи, твоје бледило, твоје болесно тело ни за лепоту ангела на небу." Од драге на самрти развио се култ мртве драге (Едгар Алан По, на пример), а писани су огледи и песме о лепоти леша. Бодлер је тврдио како за својом љубавницом, Црнкињом Жаном Дивал, јури "као за лешом црви". Према Виктору Игоу, Смрт и Лепота (истоимена песма, 1870) су "две сестре ужасне и плодне." Новалис је тврдио да је извор окрутности - уживање, а браћа Гонкур да "страст према стварима не долази од чисте доброте или лепоте тих ствари, него, пре свега, од изопачености".

На крају, Бодлер је признао да је за њега, позног романтичара и раног симболисту, "најсавршенији тип мушке лепоте - сатана на Милтонов начин". Зашто баш на Милтонов?

Зато што је Милтон у свом спеву "Изгубљени рај", сатану, ни сам не хотећи, приказао као смелог и узвишеног, "величанственог, мада срушеног". Због тога је Блејк говорио да је Милтон био на страни сатане , ни не знајући то. Ово је приметио и Шилер, који сматра да Милтон и "најкроткијег читаоца за тренутак претвара у палог ангела", уливајући му симпатије према "револуционарном" злом духу. Поменути Шели се диви сјају сатане у "Изгубљеном рају", тврдећи да је он приказан као изузетно "морално биће".