О наркоманији

Архимандрит Лазар Абашидзе

 

У наше ужасно време открио се још један широки пут у пакао – наркоманија. О ужасним последицама те болести за психичко, морално и физичко стање човека, излишно је овде говорити, јер је данас све довољно доступно о томе. Али, ево како са хришћанске тачке гледишта можемо видети то зло.

Прво, наркоманија стоји веома близу страшном греху – самоубиства. Осим тога, та појава зла је веома блиска врачању, црној магији, спиритизму, то јест, то је општење са „подземним светим“, са духовима таме, потчињење њиховом утицају. Скоро сва покољења врачара су се користила сличним „напитцима“ за достизање одговарајућих стања „утанчаности“, за слободнији контакт са својим „боговима“, у стварности – демонима.

Сама намера човека да прими такву природу, жеља да се испитују веома необична, недостижна стања, или да се кроз то дотакне непознати, тајанствени свет – то је већ добровољно присаједињење духовима таме, који овладавају над његовом душом, а све само да би то било нешто „интересантно“, пријатно, необично.  

Ми, хришћани, знамо, како демони увек желе и старају се да нас прелесте (обману), то јест, да нас увуку у своју лаж; сваком човеку, који је неискусан у духовном животу, почињу да предлажу под видом укусних јела, смртоносне напитке, и свако добро дело наше, старају се да окрену на страну лажног добра.

Све своје замке, мреже, зли духови покушавају да обуку у најпривлачнију одећу. Зато се ми, хришћани, трудимо да будемо веома неповерљиви према „слатким“, „пријатним“, „посебним“ својим душевним стањима, не примајући без темељних провера никаква „откровења“, „виђења“, „просветљења“, „јављања“, „блажена стања“и сличне необичности.

Не верујемо ни изненадним „снажним осећањима“ у покајању, молитви и у пројављивању других жарких ревности, него у свему сматрамо могућим да будемо обманути ђаволом, и зато се веома чувамо и бивамо предострожни (овде нас грешка може одвести најстрашнијем, што уопште може постојати – пропасти наше душе!). При свему томе, ми често бивамо прелешћени и обманути демонима.

Шта ће се десити са онима који очекују и траже управо таква снажна, јарка, пријатна осећања, нова и нова, веома необичне доживљаје, виђења, „откровења“, „представе“? Такав човек ускоро потпада под потпуну власт демона. Постаје њихов роб – и телом и душом.

Ти демони ће га вући до тада, док човек сасвим не уплови у страст наркоманије, када он већ престаје да буде самостална личност, већ жалостан додатак наркоманске супстанце, када у центру његовог живота буде постојала само једна жеља – опет ући у то „царство“, које се открива кроз наркотике.

Такав човек почиње да живи у непостојећем, илузорном свету, који се састоји „из розе магле“, али затим демони лишавају несрећника и те утехе, док се његова потреба за узимањем „супстанце“ појачава, дозе расту, без дроге је све теже живети, а осећања губе своју прву „обману“, гасе се и постепено из тог „розе облака“, се све јасније види ужасно церекање ђавола.

Тада он почиње да се грубо руга над својом жртвом, више је не слуша и не ласка јој, већ је немилостиво вуче доле и почиње да јој убацује мисли о самоубиству и ту је његов коначни циљ – потпуно задобити душу. Самоубиство је најдража отровна храна, коју на крају ђаво предлаже својим изабраницима.

Комбинација ових наркоманских доживљаја над својом душом са рок музиком (или њој сличним облицима савремених демонских култова) даје пуни комплет вежби за најбрже достизање дна погибељне пропасти.

Ево само једног примера, какве нивое помрачења ума је могуће достићи, након коришћења „највиших“ достигнућа, савремене „културе“ младих: на Западу су почели да се примећују такве ужасне инциденте – неки млади људи, из хипи средине, наркомани, дошавши до саме крајности безумља, под дејством снажних супстанци, који су изазвали халуцинацију, очекујући нова, све оштрија и оштрија осећања и већ не налазећи задовољство у свом „обичном путовању у нирвану“, завршили су живот самоубиством, али каквим!

Они су се попели на кровове највиших облакодера, тамо убризгали себи смртоносну дозу наркотика и одатле скочили са врха зграде на земљу. Деловање дроге је почело у време пада, они су осећали некаква фантастична осећања, смрт од прејаке дозе их је већ стигла у ваздуху – на земљу је падало већ мртво тело...

Појавиле су се чак рок песме, у којима се слави слични вид „подвига“ самоуништења, „највиши лет“ при паду у пакао...

 

Од чега почиње наркоманија?

 

Данас, када скоро од детињства, сваки млади човек познаје многе тешке грехе, окружен са свих страна одступништвом од Христа, удаљен од Свете Цркве, он неизбежно доживљава тешко унутрашње стање: његова душа као да је притиснута каменом стеном – неокајаним гресима; нема довољно вере, хришћанског знања да би се обратио за помоћ Господу, нема тражења у молитви, просветљења у тајни покајања, исцељења, ослобођења од те тескобе. 

Постојано осећање унутрашњег немира, побуђује га да тражи лакше средство, које би уклонило ту тескобу, дало могућност да се побегне од туге, душевних нити, које притискају душу (деловање нераскајаних грехова), да се покрије од тешких угриза савести који раздиру срце, да нађе неки илузорни, фантастични свет, где нема ни брига, ни жалости.

Ми, хришћани, знамо сигурно, какав мир је истински за душу, и он је у потпуности стваран, много реалнији од видљивог света. То је место „светло, одакле одбеже свака жалост, бол и уздисање“ (тако се говори о томе, у молитви свештеника за упокојене). То место је – Царство Небеско, због кога је и дошао на земљу Господ наш Исус Христос и које је благовестио, и које ће се открити при Другом Доласку Његовом, када дође да суди живима и мртвима. То Царство је вечно!

И ми, хришћани, чекамо тај живот будућег века, спремамо се за њега, о њему и само имамо бригу, ради тога смо овде спремни да трпимо – у овом временском, пролазном животу – и жалости, и туге, и сваку „неудобност“.

Знамо, да је улазак тамо само за оне, који су своју душу пронели неоскврњену, кроз све очајне несреће овог прељубничког века, храбро, трезвено, разборито, без малодушности и самосажаљења, који су поштено одбили свако непријатељско завођење, сваки демонски напад, храном сваке врсте хранили своје душе, тражили једину правду, Вечног, Истинског Бога, који нису примали за истину жалосне обмане, нису мењали вечно блаженство за чинију сочива (као што је дао Исав своје првородство брату свом Јакову – Постање, гл.25).

А наркоман продаје душу своју, вечност – за „ваздушни дворац“, за „розе маглу“. Њему је већ тешко да се враћа из свог фантастичног света, где је тако „спокојно“, у овај свет, где траје непрестана борба, борба за живот, битка између неба и пакла. А он хоће да буде по страни, као дезертер – у време битке мисли како да се сакрије под неко склониште и да заспи дубоким сном, да не види, да не чује, шта се дешава.

Али не, не може избећи битку за своју душу, неће се избавити од одлучних дела! Што се пре човек отргне од те трновите јабуке, што пре збаци са себе ту хипнозу, врачарско бајање, тим ће му бити лакше да се обрати ка истини, ка Господу својему.

Стање човека у таквом, дубоком демонском плену, слично је по мрачности и удаљености од Светлости, стању Пророка Јоне у утроби морскога чудовишта на дну морског бездана. Као да човек није ни жив, ни мртав – тело је још живо, а душа већ „на оној страни света“, делом већ међу демонима у паклу.

Пророк Јона је вапијао: „Оптекоше ме воде до душе, бездана ме опколи, сита омота ми се око главе. Сиђох до крајева горских, преворнице земаљске нада мном су довека; али Ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој.“ (Јона 2:6-7).

Несрећник је сличан јадној муви, која је ухваћена у паукову мрежу, и паук већ хита ка свом плену, да би исисао његову унутрашњост.

Што је могуће брже је неопходно приступити ка лечењу ове болести!

 

 

 

^