Питање опстанка

о. Алексеј Јанг

 

Већина нас, налази се у стању некога ко има смртоносну болест, а да није свестан тога. Имамо став, да пошто смо крштени чланови Истините Цркве, самим тим смо обезбеђени, не постоји ништа што може да нас брине; „Ми смо спасени“. Чињеница је уствари, да постоје многи, нарочито међу обраћенима, који не издрже до краја, који не преживе суровости Православља, које води човека на уски пут ка спасењу.

Они могу да присуствују у цркви недељом, могу бити „чланови који добро стоје“, али чак и овде  видимо многе, врло многе, чије су душе инфициране духом овога света. Кнез овога света и његове легије воде сурову битку за наше душе. Ако очекујемо да преживимо њихов напад, морамо да пожуримо да стекнемо трезвено разумевање о томе ко смо, у шта верујемо, о стању света који нас окружује. На овај начин, требало би да будемо у стању, да уз Божију милост, не само преживимо, већ и победимо и помогнемо другима на стази живота.

Сврха овог предавања је да испита питање опстанка и да понуди неке практичне савете. На почетку, морамо схватити да где год да погледамо данас, постоји ново схватање истине у свету. На свакој страни – било у уметности, књижевности, масовним медијима – човек може осетити стежући, гушећи загрљај новог типа мишљења, нове методологије у човековом приступу истини и знању.

Стотинама година уназад, човек не би био претерано забринут због утемељења новог начина мишљења. До овог века (XX) већина људи је функционисала на истим основним претпоставкама, од којих је можда најосновније веровање у постојање апсолута.

Апсолут је нешто што постоји независно од нечијег мишљења, нечијег знања о њему. Например, само зато што слепи човек не види сунце, не значи да сунце не постоји, чак иако би слепи човек то порицао. Искористићемо још једну једноставну илустрацију: ако кажем да је извесни предмет столица, моја изјава је или исправна или погрешна; било да је столица или није, без обзира не моје или било чије мишљење о том предмету. До пре пар генерација, људи су били уједињени у овом општем веровању у апсолуте. Ово је чинило могућим да размишљају заједно, да се споразумевају – чак и ако се нису увек слагали, чак и ако су имали различите ставове. Они су схватили да ако је нешто истинито, његова супротност је лажна. У области морала, ако је нека ствар исправна, супротност би била погрешна. Постојала је класична логичка формула: ако је нешто „А“, не може бити „не – А“.

Ово столеће (XX), међутим видело је ужасну замену места. Данас изгледа да се све своди на ствар релативности. Колико често неко може чути: „Да, али ако погледаш у то на овај начин,“ и „Са друге стране...“ или „То може бити истинито за неке људе...“ И ако неко покуша да брани постојање апсолута, вероватно је да ће бити проглашен фанатиком или оптужен за мањак толеранције.

Човек може да помисли да ово негирање апсолута, може довести до потпуног хаоса. Уместо тога, видимо да се право јединство појавило међу људима који су свесно или несвесно, усвојили, нови начин мишљења, који је у основи логичан исход вековима старе хуманистичке филозофије – која почиње са човеком, користи човека као једину тачку спајања, која човеком покушава да схвати све ствари.

Било ко, ко учествује у овом новом начину мишљења, било да каже да верује или не верује у Бога, не може изјавити да је Хришћанин, јер је Хришћанство чврсто постављено на апсолутима. Када нас је наш Господ упозорио да бежимо од таштине и сујете овог света, Он није говорио само о спољашњостима. Није довољно да избегавамо рок музику, кратке сукње или дрогу. Ми смо под претњом нечега много опаснијег, а то је потпуно нов став према истини, који се као отровни квасац, подиже у нашем друштву и уништава душе.

Када једном схватимо овај нови начин размишљања, све разноразне спољне појединости ће заузети своје право место. Без овог разумевања, никада нећемо имати стварну комуникацију са човеком или женом данашњице, бићемо бесплодни као мисионари и нећемо успети да одбранимо своју децу и себе од духа овог света.

  

„Шта је Истина“

 

Али пре него што уопште почнемо да некоме озбиљно говоримо о Православном Хришћанству, морамо открити да ли имају исправно разумевање Истине. Сви људи, било да то схватају или не, функционишу у оквиру неке врсте истине. Наше схватање истине радикално утиче на наше разумевање тога, шта значи постати и остати Православни Хришћанин. Толико много људи који прилазе Православљу, почињу одмах да читају књиге о историји Цркве, о богословљу. Требало би да почну са другог краја, са питањем које је Пилат поставио Христу: „Шта је Истина?“

Истина, коначно није нешто што припада само Православљу и ником више. Библија, Никејски Символ Вере, Православно Предање – све је то важно и поуздано, из само једног разлога – јер је иза свега тога Живи Бог. Овде је Истина, апсолут на коме је утемељено Хришћанство. Ако Бог није ту, као што говори Св. Апостол Павле, ако нађете Христово тело, онда је наша вера узалудна. Али Христос јесте устао из мртвих, и Бог постоји, не као идеја, „сила“, већ као Личност, Живи Бог Аврама, Исаака и Јакова. Ова истина, овај апсолут, формира основну претпоставку Православног Хришћанина и одређује његов поглед на себе, своју сврху у животу и поглед на свет.

Постоји данас много осећајних људи, који се боре за своје животе, питајући се: „Ко сам ја? Која је сврха човека?“ Хришћански одговор се налази у Првој Заповести: „Љуби Господа Бога свог, свим срцем својим, свим умом својим и свом снагом својом“. Ово изражава обоје: и сврху човека, а и појединачно моју сврху у животу. Али за неког ко не верује у апсолуте, није довољно да му цитирате ову заповест и да очекујете да му то реши дилему; звучаће као религиозни клише.

Њима је потребан одговор који им може дати историјско Хришћанство, да је Бог заиста ту. Пошто нам је заповеђено да волимо Бога, то мора да значи да Бог постоји и да је Личност; и да је Он некако општио са човеком. Ова прва заповест такође говори нешто о човеку – да не постоји ништа важније за њега у животу, него да воли и да служи Богу целим својим бићем. Овде се садржи целокупно схватање истине и живота.

Питање истине није апстрактна филозофска вежба. То питање одређује начин на који ће нека особа гледати на живот. Оно што нека особа сматра да је истина, формира основу њених схватања које утичу на начин размишљања, начин живота. Највећи део нас добија своје претпоставке, схватања из породице и друштва које га окружује. Нарочито је важно за обраћенике да схвате ово, јер када постану Православни, они ће неизбежно донети са собом неправославна схватања која су постала укорењена у њима, постала њихова друга природа; и да би се успешно ослободили њих, мора се разумети шта су она.

Иако већина људи стиче своје претпоставке несвесно, као и мало дете оспице, они са више разумевања, схватају да би њихова схватања требало бирати, након врло пажљивог разматрања, који је поглед на свет истинит, јер постоје и неки погледи који нису истинити, а наша схватања могу одредити целокупан правац наших живота и чак могу отицати и на цело друштво.

Ако се надамо да ћемо схватити основне претпоставке савременог друштва, како савремени човек размишља и како можемо себе заштити од постајања жртве овог начина мишљења, а у исто време и да помогнемо онима који су од њега ухваћени – морамо се вратити да корена ових стварања и пратити њихов развитак кроз историју.

Ово нам доноси кратак преглед Западне културе, у коме би желео да укажем на пар главних идеја из сваког раздобља, показујући како идеје могу мењати и обликовати начин на који се људи и целокупна друштва понашају. Ово ће нам помоћи да уочимо шта лежи иза новог начина мишљења присутног у свету и на тај начин помоћи да схватимо наш положај и трагичну дилему савременог човека.

 

Древни богови

 

Овај преглед почиње са погледом на древну Грчку и Рим – колевку савременог Западног света. Грци су покушали да изграде своје друштво на државама – градовима, које су звали полиси. Појединац је имао смисао само у вези са полисом. Из овог разлога је Сократ, када му је дат избор између прогонства и смрти, изабрао смрт, јер није могао бити одвојен од онога што је давало смисао његовом животу, тј. од  државе.

Ово је наравно, била врло недовољна основа на којој се градило друштво и није трајало дуго. Ништа мање несигурни темељи нису обезбеђени ни од стране пантеона древних богова – и грчких и римских – који су више личили на смртнике, него на натприродна бића. Позни Рим био је заснован на врло ауторитативном систему са императором као средиштем, који је владао као врста бога. Свако је теран да обожава нешто што се звало „духом Рима и генијалношћу императора“. Али као што је човек смртан, ниједно друштво грађено на крхким основама људских „богова“ – чак и ако су снажни владари и имају потпуну власт – не може преживети. И у 476. години, Рим је пао.

Једини преживели били су Хришћани и Јевреји. Они су били у стању да се одупру притисцима опадајућег и суровог римског друштва јер се њихов поглед на свет заснивао на апсолутима, који су превазилазили ову земаљску, пролазну реалност. Њихова вера није почивала на римском императору и на култу његове личности, или на економском систему царства. Они су живели за други свет.

Овде видимо разлику коју људски поглед на свет прави, разлику у њиховој снази као народа и као појединаца, у време суочавања са животним тешкоћама и искушењима. Хришћани не само да су имали знање о универзуму и човечанству, до кога људи не могу сами доћи, већ су имали апсолуте, универзалне вредности, по којима треба живети и судити о друштву у коме су живели.

Њихов поглед на свет је изазвао да Хришћани буду тако насило прогањани – не зато што су обожавали Исуса Христа, већ зато што су само Њега обожавали. На тај начин, они су темељно срушили јединство државе и изазвали установљени римски поглед на свет, који је био сконцентрисан у званичном обожавању Цезара. Римљани су сматрали ово издајом и кажњавали Хришћане као побуњенике.

Ни једна ауторитарна држава не може подносити оне који поседују апсолуте, по коме могу судити о тој држави и њеним поступцима.

 

Схоластичка Револуција

 

У Средњем Веку, између 400. и 1400-ог Лета Господњег, нови елемент је ушао у Западну мисао, а то је било растуће истицање човека, у односу на Бога. Тада је семе хуманизма посејано.

У богословљу је почело са идејом да је човек на неки начин морао да „заради“ спасење. Више није довољна Христова Жртва на Крсту. Сада је човек почео да узима на себе, оно што припада Самом Богу. Ово је отворило врата за појам индулгенције и једно извртање је почело да прати друго, стварајући развој који је донео потпуно нову алтернативу ономе што би могли звати Хришћанском културом која је још постојала у Источном свету, у Православним земљама тог времена.

Изненада је – а овде се може видети утицај римски настројеног ума – крштење постало важно, не само духовно, већ и друштвено и политички, и дошло је до тога да је добило изразити законски тон, што је омогућило дупле стандарде.  Они који нису били крштени, као Јевреји, нису сматрани особама и зато су могли да раде послове као што је давање новца са каматом, што је било забрањено крштеним Хришћанима. У вековима који су следили, Западна црква је наставила да се креће од светлости Јеванђеља ка мраку хуманизма.

Један од најутицајнијих мислилаца Средњег Века, био је Тома Аквински, монах доминиканског реда који је живео у XIII веку. Вредан је наше пажње, јер су његове идеје дале велики подстрек хуманизму. Аквински је сматрао да је у палом човеку, воља искварена, али не и његов ум, његов интелект. Ово је било револуционарно, потпуно ново схватање, потпуно страно Апостолском Хришћанству. Значило је да човек може да се ослони на себе, на своју људску мудрост, да би нашао Истину.

Пошто више нису били везани за откровење, филозофи су почели да делују у све више независном, посебном погледу. Они су се осетили слободним да мешају учење Хришћанства са учењима нехришћанских филозофа. Аквински се посебно ослањао на Аристотела.

За нас је важно да разумемо Аристотелове идеје, које је Аквински променио, прилагодио оквиру пост-расколне Западне мисли, јер је Аристотелијанизам припремио позорницу за Ренесансни хуманизам и може се рећи без претеривања, поставио целокупни основни проблем са којим се суочава Западни човек данас. Суштина је да је Аристотел имао мисао о превасходству посебних, појединачних ствари у односу на апсолутне, савршене ствари.

Појединости су било толико важне, да се њихов истински смисао – а који стварно може  потицати само из њиховог односа према етичкој хијерархији апсолута – изгубио. Ово је било радикално удаљавање од Платоновог погледа на свет, који је незнабожачкој цивилизацији Грка дао филозофску припрему за Православље.

Ако се све оцењује са релативних становиштва нечије индивидуалне тачке гледишта, ускоро ће ограничени појединац престати да поседује коначне, апсолутне вредности. А без тог апсолутног, коначног смисла или сврхе, ван себе, каква је корист у живљењу? Која је ту основа за морал? За вредности? За закон?

На тај начин, још од Аквинског, Западни човек се суочава са одлучујућом дилемом: како стићи до универзалних, општих и апсолутних идеја, које дају смисао постојању појединца – након што је филозофска основа за апсолут била уништена.

Као реакција против развоја Схоластицизма, постојао је још један покрет који је заокупљао позни Средњи Век. Израстао је из учења Џона Вајклифа, професора са Оксфорда у XI веку. У покушају да поврати веру у универзалну, апсолутну истину, Вајклиф је отишао у супротном смеру и тврдио да је Библија и само Библија врховна власт: sola Scriptura. Ово је била још једна коренита, веома нова идеја, али која није изненађивала, с обзиром на растућу сметеност тог доба, у коме се човек борио са питањем шта је истина. Вајклифов превод Библије на енглески, подигао је глас, који се пронео кроз целу Европу.

Нажалост, Вајклиф није схватао истинску природу Цркве Христове и због тога је у својој борби са схоластичким хуманистима, што је иронично, припремио темеље за други у суштини, хуманистички покрет Реформе.Пре напуштања Средњег Века, требали би да развејемо два широко држана погледа.

Прва предрасуда је да је појава Ренесансе и „Просветљења“ из XVIII века, насупрот апсолутном Хришћанству, узроковала да је Средњи Век на неки начин био „мрачно“ раздобље цивилизације Запада.Међутим, достигнућа попут величанствених романских и готичких катедрала довољна су да убеде свакога да је схватање „Мрачног“ доба неприкладна. Са Православне тачке гледишта, то је заиста било „мрачно“ раздобље, али само зато јер је Истинита Црква потпуно нестала из Европе у то време; другим речима Истинита Светлост, Христос није више сијао у тим земљама.

Друго, иако реч „Ренесанса“ значи „поновно рађање“ – и нико не може негирати да је са светске тачке гледишта, то било врло богато раздобље у историји човека, то ипак није било „поновно човеково рађање“. Ово је део пропаганде Ренесансе која је до нас стигла, у знатном степену неиспитана и непроверена од историчара Запада.Али то је идеја коју ми, Православни Хришћани, не можемо прихватити у светлу онога шта се заиста дешавало у то време.

 

Човек се помера у средиште

 

За време Ренесансе, видели смо велики талас ентузијазма по питању паганске грчке и римске културе. Ово је било изазвано делимично повећаним додиром између Истока и Запада, као последица Лажног Флорентинског Сабора у 1439-ој и Падом Константинопоља након мање од двадесет година. То је изазвало огроман прелазак грчких текстова и научника на Запад – укључујући и рукописе бројних паганских филозофа. Али ово не би имало великог утицаја, да није постојало растуће раздвајање филозофије и богословља, новог истицања човека, које је Ренесанса наследила из Средњег Века.

Ренесанса је усавршила „унутрашњу“ заједницу између латинског хришћанског учења и паганске мисли. Ово видимо у делима Дантеа, у уметничким делима Микеланђела например, његовим фрескама у Сикстинској Капели. У уметности, ови нови појмови су нарочито примећени. У прво време су сви уметници почели да користе перспективу – што није погрешно само по себи – али која је омогућила да  се човек постави у центар свемира. То је било врло оптимистично, врло идеализовано схватање човека. Ипак, који је човек икада изгледао као Микеланђелов „Давид“?

Ово свакако није био Старозаветни Цар и Пророк; пре је био представљање хуманистичког савршенства људске величине. Религиозна уметност је почела да се формулише у изразито људским појмовима и временом је постала богохулна. Ту је Фокетова слика (1416-1480), популарно названа „Црвена Девица“, за коју су сви знали да није Пресвета Богородица која храни свог Младенца, већ краљева љубавница Агнес Сорел! Шта може бити увредљивије за побожна осећања.

Док је Дјева вековима била високо поштована, сада је ова светост уклоњена и Њена представљања су била лишена сваког религиозног значења. Овде можемо видети како су поједине ствари биле виђене као све више и више независне и раздвојене од стварности.

Ренесанса је пуна примера овог новог истицања човека са изузимањем Бога. Док су у Средњем Веку, уметници остајали углавном анонимни и одавали славу Богу за њихова достигнућа, у Ренесанси је човек представио себе као творца; света аура почела је да окружује људе уметничких генија. У Целинијевој надменој аутобиографији (1558) предложена је идеја, да се обична моралност не примењује на геније као што је он, идеја која је добила дуготрајно поверење и наклоност међу Западним уметницима. Каква демонска гордост! Сама биографија писана је тако да јача човекову веру у себе.       

Нису сви, ипак видели живот у таквим претежно паганским појмовима. Неки су схватили да је то заиста било то, само пагански „облак“, који коначно некада неће моћи да пружи смислени филозофију живота. У једном делу, Леонарда Да Винчија, откривамо да је на крају свог живота, на врхунцу хуманизма, почео да схвата где би хуманизам могао завршити. Да Винчи је схватио да почињање са човеком, никад не би могло да доведе до коначног смисла, и да када се једном смисао и сврха постојања били изгубљени, човек није више био ништа друго него машина, скупина молекула – што је заправо и закључак и многих мислилаца данас. Није чудо што је Да Винчи, који је изгубио сву хришћанску наду, последње године свог живота провео у стању одмакле депресије.

Али ако су људи као Да Винчи, коначно могли да виде логичан закључак хуманизма, већина других није, и човечанство је чврсто држано у стиску хуманизма. Чак и данас ми и даље чујемо његов ехо: „Могу да радим што год хоћу, само ми дајте довољно времена!“ Ово је говор палог човека.

Али наравно, када је једном човек поставио себе у центар свемира, независтан од свега другог, било га је скоро немогуће истиснути; најмоћнији узори уметности у Европи, Ренесансне папе, сами су потпуно подржали овај неопаганизам.

 

Покрет Реформе

 

Оци реформе покушали су да оборе овај врло нехришћански начин мишљења. Лутер је закуцао својих 95 Теза на врата цркве у Витенбургу 1517, Цвингли је водио Цирих у раскид са Римом 1523, Енглеска црква је прекинула са Римом у 1534, Калвин је написао своје „Установе“ у 1536 години. Иако су постојале неке врло озбиљне „рупе“ у њиховом размишљању, ови људи су искрено желели да дају неке одговоре које Римска црква – преплављена културом хуманизма – није могла више да пружи.

Као супротност Томи Аквинском, Реформатори су схватили да само ослањањем на људску  мудрост, човек не може никада стићи до Истине. Они су узели Вајклифов уједињујући крик: sola Scriptura. Ово је наравно поставило Библију испод Цркве, што није Православно учење.

Морамо схватити ипак ово, јер је ово важан део онога што су мисао и хришћанство Запада данас. Реформација је имала неке добре тачке; веровало се да оно што говоре Бог и Библија јесте истина и да према томе можемо знати нешто о Богу. Али иако је Реформа вратила Бога на место од врховног значаја, иронично је што је човек ипак тај који је остао у центру. Ово је била врло лукава последица Реформске доктрине, да је сваки човек појединачно вођен Духом Светим ка знању о Истини. Анализа ове идеје открива врло егоцентричан поглед на свет.

Ништа слично никада раније није учено у Цркви. Изненада, Свето Предање је било напуштено, порицано и ту је био потпуно ново схватање Цркве. Ако је ту постојало здраво истицање потребе за личним односом са Богом, тумачење Реформе је такође носило и једно искривљење: у човековом прилазу Богу на овај индивидуални начин, тајна која окружује Бога и бескрајност која раздваја човека од Бога, узрокована човековом грешношћу – схватања кључног за очување осећаја смирености и недостојности – почела је да нестаје. Интересантно је да се посматра у то време настанак онога што смо звали „паравани“, који су постојали у скоро свим европским катедралама пре Реформе. Ови „паравани“ су делили брод цркве од олтара, нешто слично Православним иконостасима. Са њиховим склањањем кроз целу Протестантску Европу, осећај свете тајне почео је да нестаје.

Јасно, Реформатори су имали своје заблуде – и оне нису биле ситне, али била ни тужна грешка прогласити све из тог периода као искварено. Неки од највећих музичких генија, појавили су се из Регормистичке традиције. Музика Баха и Хендла, например, је међу најпоучнијим музиком која украшава Западну културу. Бахова лична побожност је била толика, да је на својим партитурама написао иницијале које представљају изреке као што су: „уз помоћ Исуса“, „Богу једино слава“, „у Име Исусово“, итд.

Последња композиција коју је написао, била је прикладно названа „Пред Твој трон ја сада долазим“. И ко није упознат са Хендловим ремек-делом, „Месија“, компонованим 1741. Ово је могло доћи само из културе као што је Реформација, у којој је Библија држана у центру. Неко је приметио да ред одабирања у овом ораторијуму са изузетном тачношћу прати Новозаветно учење о Христу као Месији.

Овде опет видимо колико нечији поглед на свет утиче на стваралаштво и мишљење те особе. У уметности овог доба, не можемо а да се не дивимо осећајности и саосећању са којим је према својим моделима поступао холандски сликар из XVIII века, Рембрант. Иако је сликао човека као „великог“ – што је  идеја хуманизма – он такође показује да је човек суров и ружан, јер се побунио против Бога. (За разлику од неких других сликара његовог времена, Рембрант није сматрао људска бића смешним и претварао их у гротескна створења.) Његове слике старих људи су нарочито испуњене љубављу и добротом. Ово је позитивна страна хуманизма XVIII-ог века.

Независно од овог, постојала су друга широка поља на којима је Реформа тужно преварила очекивања људи на Западу. У питањима расе, присутне су биле две врсте злоупотреба: једна је било ропство, а друга расна дискриминација. Ово је вратило назад Аристотелову дефиницију роба као „живог алата“, и чак су и хришћани дозвољавали себи да посматрају црнце као не-људе. Уз изузетак група као Квекери, Протестантске цркве су исувише често биле неме, што се тиче ових злоупотреба.

Многи који су читали Дикенса, нису упознати са његовим „Америчким Белешкама“ (1842) у којима излаже окрутности америчког ропског система. Он наводи чланке из америчких новина. Један пример: „Притворена сеоска девојка црнкиња Мира; имала неколико трагова бичевања и окове на ногама.“ Сједињене Државе су биле преовладајуће протестантска држава, а опет требало је много година и Грађански Рат пре него је ропство било укинуто.

Друга негативна последица Реформе, била је безосећајна употреба нагомиланог богатства, нарочито у XIX-ом веку. То је заслепљујући пример недоследности хришћанским начелима, који је довео до растућег броја сиротињских четврти у Лондону, али и у другим градовима Енглеске и Европе.

  Многе од Дикенсових прича дају узбудљиве друштвене коментаре о условима тог времена: 12-16-часовни радни дани, искоришћавање жена и деце, великим несклад између богатства пар људи и сиромаштва многих. Суштина је да је Реформа имала само делимично, недовољно схватање човека и Бога; није била способна да да потребни глас који ће се супротставити овим злоупотребама.

 

Узвишење Разума

 

XVII век био је карактеристичан по утопији Просветљења. „Разум“ је био основа за све што је било добро: срећу, напредак, Постојала је атмосфера оптимизма и вера у савршеност човечанства. Религиозна мисао се сконцентрисала у деизму.

Ако је Бог уопште постојао, Он је ћутао и сада је био задатак Разума да човеку донесе Истину. Мислиоци Просветљења, овековечили су зачараност Ренесансе паганским идејама. Да се ово види, довољно је да се посети кућа где је Волтер умро (1778) у Форнију, Француска. У подножју кревета, налази се слика богиње Дијане, која пружа руку помоћи човеку. То је оно што је Волтер, један од најватренијих француских филозофа, гледао свако јутро, не икону Христа или Мајке Божије, већ слику паганске богиње.

У току Француске Револуције, човек је достигао стање таквог махнитог поноса, да су се  сматрали независним од старог поретка, а да би свој изглед учинили савршено јасним, револуционари су променили календар, који се није више руководио по Христовом Доласку, по Лету Господњем (Anno Domini), већ према Револуцији: 1792 година, година Револуције, проглашена је годином број један. 

Презирући традицију, уништили су многе ствари и ишли толико далеко да су предлагали уништење неких њихових катедрала. Пошто су утишали Бога Творца, уздигли су „Разум“ на врховно место, уносећи у Нотр Дам Катедралу једну глумицу, обучену у римски костим који је представљао богињу Разума! Много чешће, историјски извори сликају идеализовану и искривљену слику Француске Револуције – „слобода и једнакост“, богати против сиромашних.

Али пажљиво проучавање, показује да је ово раздобље било укорењено у потпуном одбацивању Хришћанских основа живота и оживљавања паганизма, чији се разарајући утицај, сличан ударима земљотреса, пронео свуда кроз Европу утичући на све, од сликарства, преко науке до образовних теорија. Европа, Западни човек, наш свет се никада није опоравио; од тада смо  постали чак још више истинска пост – хришћанска „цивилизација“.

Мислиоци Просветљења су усвојили две основне, главне ставке незнабожачког грчког света: рационализам – претпоставка да ће човек уз помоћ свог интелекта моћи да разјасни истину за себе и да извуче опште закључке из тога и према томе моћи да одбаци идеје откривених апсолута; и пре један наиван оптимизам да ће моћ људског разума и воље бити довољна да створи добро и праведно друштво. (Морамо бити опрезни да не мешамо рационализам, са његовим ослањањем на пали људски разум, са самим разумом, који је дар од Бога)

Са таквим схватањем ствари, није изненађујуће да откријемо у XIX-ом веку, различите покушаје утопијских заједница – неке крајње фантастичне – покушане од људи као Сен-Симон, Фурије, Овен.

 

„Племенити Дивљак“

 

Ова струја оптимизма веома се осетила у делима швајцарског филозофа Жан Жак Русоа (1712-1778), најутицајнијег од свих писаца XVIII века. Према Русоовој филозофији, примитивни човек – који се могао пронаћи у дивљини, неузнемираван савременим друштвом – био је надмоћнији у односу на цивилизованог човека. Он је веровао да је човек добар по природи (што није Хришћанско учење) и да је исквареност дошла кроз утицај друштва. Закључио је да је према томе примитивни човек невин, јер је био слободан од ових утицаја. Пратећи свој аргумент, закључио је да би људски циљ требао да буде постизање слободе – слободе од искварених  институција цивилизације, слободе од окова традиције, слободе од закона. У својим Исповестима, он види себе као човека предодређеног да покаже човеку једини пут ка спасењу. Схватајући да повратак природи нити је могућ, нити потпуно пожељан, Русо је предложио стварање моралне и праведне државе која би служила и као средиште вредности и као чувар тих вредности.

Ово се могло постићи на тај начин, што би воља појединца, била потчињена вољи државе. Деца, стога морају бити васпитана на такав начин да се формирају у жељени модел, док верују да су слободни. Ово је филозофија која стоји иза комунистичког система образовања.

Русоов идеал је међутим било виртуелно одсуство образовања. Слично „племенитом дивљаку“, деца која су била ослобођена од штетних ограничења и предубеђења друштва, веровао је, природно би развила своју урођену доброту, истраживала би и схватила за себе, вредности и моралне судове и стигли до познања добра. Свако ко је упознат са Монтесори Школама, овде може видети основе за њихову филозофију.

Већина људи међутим, несвесна је дубоког утицаја који је Русо имао на амерички школски систем – и штете коју је проузроковао. Џон Девеј, чије је име све осим синоним за америчко образовање, био је под великим утицајем Русоа. Према њему, том „великом“ савременом просветитељу, не постоје апсолути и према томе учитељ или један просветљени родитељ не смеју учити дете; он не сме желети да принуди своје дете на своје вредности. У учионици учитељ не би требало да толико поучава, колико да води охрабрује дете да открива учење на свој начин. И ова идеја се пренела и на остала поља живота.

Подизани у систему моралног и субјективног релативизма, родитељи се данас често могу чути како говоре: „Пустићу моје дете да одлучи када одрасте у коју ће цркву одлазити.“ Таква изјава тачно приказује мањак апсолутних вредности, карактеристичан за филозофију образовања данас. Као Хришћани, верујемо у врло одређени апсолут и према томе има везе у шта наше дете верује и има везе којој цркве припада. Толико много људи заснива целокупан њихов поглед на свет на овој филозофији без икакве свести о томе; поносни су на себе јер су толерантни, а не схватају да лишавају своју децу икаквих сигурних вредности и коначно, било каквог стварног смисла живота.

Међу онима који су тражили за стварношћу у Русоовим идејама, био је и француски сликар Гоген (1848-1903). Његова потрага била је толико снажна, да је напустио своју породицу и отишао на Тахити да покуша да нађе Русоовог „племенитог дивљака“. Али на његов велики ужас, открио је да су Русоова схватања била илузија. Искуство му је показало да да „примитивни“ човек може бити исто толико суров, неморалан и безосећајан као и човек под утицајем цивилизованог света. Гледајући суровост људске природе, Гоген је запао у очајање. Ово је изражено у његовој последњој великој слици, прикладно названој: „Када смо дошли? Шта смо ми? Где ми идемо?“

Истина, човек остављен себи не може пронаћи одговоре на та коначна питања. Оно што је Гоген открио на Тахитију је савршено истинито: људска природа је пала природа, и као таква она може бити врло сурова. Пре одређеног броја година, популарна књига Вилијама Голдинга „Господар Мува“, пружа добру илустрацију тог погледа. Гоген је био толико пољуљан  и разбијен тим открићем, да је покушао да се убије. Већина људи, као што смо рекли раније, не размишља озбиљно о својим схватањима. Ако би их пажљиво анализирали и пратили доследно до њихових логичких закључака, као што је Гоген урадио, било би чак још више самоубистава него што имамо данас – што само доказује заблуду овог погледа на свет.

Други пример некога ко је веровао у обожавање природе, онога што је „природно“ је Маркиз Де Сад (1740-1814), француски писац озлоглашен по свом разврату. Узимајући природу као морално мерило, закључио је врло логично, да ако је природа све, онда је све испразно, и онда не може бити исправног или погрешног. Као резултат, у својој књизи „La Nouvelle Justine“ (1791), он је могао да напише: „Пошто нас је природа створила као најјаче, онда можемо са њом, женом радити шта год желимо.“ Овом филозофијом, он је правдао најизопаченије понашање из кога је реч „садизам“ искована. Важно је разумети да иако је Де Сад умро у болници за умоболне, он се не може оправдати будући луд; његова изопачена, неморална дела су свесно утемељена филозофским начелима.

 

Космичка машина

 

Али нису сви европски мислиоци били убеђени романтичном представом о „племенитом дивљаку.“ Постојала је школа рационалиста, који су у великој мери долазили до сазнања да је човек само машина. Ово је дало знак за страшну промену у односу на оптимизам, који је био карактеристичан за ране рационалисте. Користећи Картезијанове темеље, научници у XIX-ом веку почели су да уче да је Универзум затворен систем.

Према овој теорији, не постоји апсолутно ништа што постоји ван ове, потпуно космичке машине, Универзума, чак  ни Бога. Ако Бог уопште постоји, Он такође мора бити део ове велике космичке машинерије, ако није заиста, изједначен са њом. Пратећи ову теорију, све се може подвргнути испитивању, посматрању кроз микроскопе, телескопе; све се може објаснити на темељу материјализма – укључујући и људску душу. Ови људи су осећали да би временом наука могла да обезбеди све одговоре и реши тајну живота. Филозофија Просветљења, а не неко научно откриће је произвело овакав став.

У Средњем веку научници су почињали од претпоставке да Бог постоји и да је Он створио космос. Ово објашњава зашто су изгледа они били незаинтересовани у трагању за извором живота – питање од таквог значаја за савремену науку која функционише без пажње и поштовања према откровењу. Интересантна је и мало знана чињеница, да је научник Френсис Бекон (1561-1626) такође написао и одређен број теолошких расправа, достигнуће нимало необично за научнике тог доба.

Идеја затвореног система је наравно, супротна учењу Православног Хришћанина да Бог постоји изван и независно од Свог стварања. Родитељи морају бити врло свесни ових разлика и помоћи деци, која су изложена овим „научним“ учењима у школи, да схвате логичке последице оваквих теорија.

Крајем XIX-ог века, логичне последице овог рационалистичког, научног тумачења погледа на свет, постале су јасне интелектуалној елити; било је потребно још неколико деценија, пре него су продрли у погледе на свет просечног човека или жене. Ако затворени систем присиљава на изузимање Хришћанског Бога, такође он не оставља место ни за човека, јер без Бога, човек губи свој идентитет као човек и постаје једноставно биолошка машина.

Ово је заиста врло хладан, врло суров поглед на живот јер у таквом оквиру не само да нема места за Бога и за човека; нема места ни за љубав. И ово је несрећа која карактерише наша времена.

 

И много  жалости моје срце, када мислим шта је Човек направио од Човека. (Вордсворт)

 

Једном када су наука и филозофија свеле човека на машину, није остало икаквог смисла у личној слободи. Све што је особа радила, све што је била, могло се објаснити обликом одређености; човек је посматран као и свака друга животиња, и свака свест о слободи или избору , била је само илузија.

Ако се осврнемо, можемо видети да се раскидањем са Божијим откровењем, покушавањем да себе претвори у нешто независно, нешто самостално, човек је пратећи погубни правац  гордог хуманизма, постао и свео себе, на ништа више од случајне скупине молекула, поприлично супротно ономе што је замишљао. И ако је ово истина, онда су филозофи као Сатр оправдани, јер говоре да је живот апсурд, јер као што смо видели, нема апсолута, нема универзалности, ништа нема стварни смисао и ми можемо сви заједно бити глумци у Јонесковом позоришту апсурда.

 Ова нофа филозофија апсурда је добро приказана од стране плодног уметника XX-ог века, Пикаса. У својим млађим годинама, Пикасо је био под утицајем Русоове романтичне идеје о племенитом дивљаку, као и безличним геометријским формама Сезана. Али са његовим платном „Девице из Авињона“ (1907), он је приказао коренито скретање које је шокирало чак и његове савременике, Брака и Матиса. Уз пар изузетака, све његове касније слике изражавају врло бизаран осећај стварности – ако се уопште може назвати стварност. Изгледало је да је он мање заинтересован у истраживању употребе боја, облика, простора већ је пре изражавао неку врсту личне стварности, која не може потпуно да буде саопштена посматрачу.

Међутим, Пикасо је делио схватања интелектуалне елите свог времена, и са схватањем тога, човек може у најмању руку разумети нешто од  стварања његових идеја. Гротескне, често измучене фигуре на његовим платнима, прецизно одражавају ту филозофију очаја, тај свет у коме нема места за Бога, нема места за човека и нема места за љубав. Гледајући у његове слике, човек не може а да  не види празнину, узалудност живота без Бога. У неким од његових каснијих радова, посебно скулптурама, налази се и елемент забаве, који озбиљни посматрач може видети само као ругање. И уствари, Пикасо је разумео своју публику и своје време толико добро, да је био у стању да глуми генија, и пар њих је било довољно искрено да препозна његову превару. У једном чланку који је написао 1952 године, Пикасо сам повлачи завесу са његовог приватног света.

„У уметности људи више не траже утеху или уздизање... они трагају за било чим што је ново, чудно, оригинално или скандалозно. Од Кубизма и оног што је следило, критике сличне томе, ја сам тражио да задовољим са било каквим бизарним екстравагантностима које су улазиле у моју главу. Што су мање схватали, више су ме обожавали. Уз помоћ забављања себе таквом забавом, постао сам славна личност у трену. Слава за сликара значи продаје, зараде, богатство. Данас, као што знате, ја сам и познат и богат. Али када сам, сам са собом, немам храбрости да себе сматрам уметником, у ранијем великом смислу те речи. Ђото, Тицијан, Рембрант, Гоја... то су били велики сликари. Ја сам само јавни кловн који је разумео своје раздобље и који је искористио најбоље што је могао имбецилност, сујету и похлепу своји својих савременика.“

Овде је коначно једна искрена изјава у свету који је постао претрпан преварама и ово морамо избећи по сваку цену, без обзира коју маску изабере да на себе стави – било да је уметност, музика, филозофија, књижевност, па чак и богословље. Сконцентрисали смо се на Пикаса јер је један критичар изјавио: „ Ни једно име није погодније за оцену прошлог столећа у уметности од Пикасовог, и слика нашег времена пренешена на потомство, може бити добро представљена његовим цртежима, бакрописом, сликама, керамиком и скулптурама.“ Ако је то заиста тако, онда ће будуће генерације неће погрешити приликом проницања хаоса, несигурности, безнадежности и очаја који су толико велики део нашег савременог света.

Иста порука се преноси музиком XX-ог века. 1973 године Леонард Бернштајн, писао је о шведском композитору Густаву Малеру: „Наше доба је доба смрти, а Малер је његов музички пророк. Ако је Малер знао ову смрт тоналитета и смрт културе као што је и била, и његова порука је тако јасна, како ћемо ми знајући то, успети да преживимо? Зашто се ми и још увек боримо да наставимо? Ми смо сада суочени са истинском коначном двосмисленошћу, која је људски дух, најфасцинантнијом двосмисленошћу од свега. Научили смо да прихватимо нашу смртност, а ипак истрајавамо у потрази са бесмртношћу. Крајња двосмисленост може се чути на крају Малерове Девете.“

Исто тако темељно као и филозофија или уметност, музика шири ове идеје очаја кроз  нашу културу. Ово је највише за жаљење, пошто више од било које гране уметности, музика има дар, да  је у стању да уздигне човеков дух према узвишеном. Као и сваки уметник и композитор је под утицајем свог схватања света.

Према томе, није изненађујуће да је као уметност, трансцендентални језик музике стављен у службу апсурда. Савремени композитор Џон Кејџ, у једном од својих дела, излази на сцену, седа за клавир и остаје тамо три минута – у потпуној тишини. Онда устаје, поклања се публици – и сви аплаудирају. Док критичари могу да хвале његов нови приступ у истраживању рационалних граница музичке форме, не би ли и сам Кејџ признао, слично Пикасу, да је његова „умешност“ непоштена?

 

Сами са Њим

 

Сличан покрет се може посматрати и у књижевности. Ками, Кафка, Џојс, Фицџералд – њихове књиге се сада сматрају за класике, и све оне одјекују овом филозофијом очаја. Мудраци савремене књижевности није ништа мање обесхрабрујући. Ако је очај укорењен у негирању апсолута, човек би очекивао да ће интелигентни човек тражити преокрет у овој оријентацији и вапити за истином по сваку цену. Уместо тога, ерозија смисла, ерозија вредности се наставља и човек тоне све дубље и дубље у овај трагични бездан.

Штавише, наша времена су обузета таквим мањком озбиљности, да се дрско размећемо бесмислом, који је одвео више мислећих људи у самоубиство. Амерички писац Хенри Милер је направио поприличну сензацију, прекривајући стране својих приповетки сексом. Овим купањем читаоца сексом, он га је свео на световност, лишавајући га смисла. Ово је нарочито било разарајуће за савременог човека који је још имао наде, да ако се неки смисао може наћи, он се може наћи у сексуалном пољу живота. Сада је и ово, такође, било изложено и исмејано.

И немарност са којом се данас поступа према сексу, је у великој мери заслуга писаца као што је Милер и целој генерацији писаца после њега, који су подигли порнографију на ниво филозофских изрека.

Чак и хомосексуалност, једном одбачена, сада је опет изашла на видело, охрабрена делима као што су „Синови и Љубавници“ Д.Х. Лоренса, које је претворена у филм 70-их година. И ово је надахнуло читаву филозофију, поглед на свет који је више штетан на дуже стазе него сама хомосексуалност. Већ је овај савремени облик сексуалности – који негира идеју супротности, антитеза – одвео у растуће поништење разлика међу половима. Ово се може видети у многим пољима живота – моди, спорту, у друштвеном понашању. Мушкарци и жене брзо губе своје идентитете; они више нису партнери који се допуњују; ми смо сада натерани да верујемо да су они врло слични – сексуално, емоционално, духовно, психолошки.

И пошто су толико слични, није битно да ли ће човек изабрати другог мушкарца за партнера, или ће жена отићи са другом женом. У школама се представља да је хомосексуалност једноставно алтернативни стил живота. Ако заиста нема апсолута по којима ће дете бити научено да мисли другачије, оно ће прихватити хомосексуалност заједно са војском других зала, који су већ унаказили друштво.

Још један пример у пољу књижевности која осликава преовладавање безнадежности и бесмисла у животу, може се наћи у комаду „Мартин Лутер“ Џона Озборна, једног од „гневних“ младих људи 50-их и 60-их (гневног у смислу идеалисте, разочараног у потрази за савршенством). Дело има своје слабости, али уопштено осликава рани период Лутеровог живота са прецизношћу. Крај како год, има много више да поручи савременом човеку него о Лутеру.

У последњој сцени, стари опат из Лутеровог бившег манастира, долази да га посети. Човек може  очекивати чудесно суочење између два погледа на свет: стари опат представља традиционалну Римокатоличку културу, а Лутер нови покрет Реформе. Уместо тога, опат се обраћа Лутеру са питањем: „Да ли знаш да си био у праву?“

И насупрот целе историје, Озборн даје Лутеров одговор: „Надајмо се да је тако.“ Несигурност ове последње реченице, чини представу XX –ог века. Данас човек не може да прихвати, чак ни историјски, да је могуће знати било шта са сигурношћу. Оно који тврде да имају уверење да је оно у шта верују апсолутна истина, сматрају се или наивнима или фанатицима. Такво веровање се сматра да је нити разумно, нити чак цивилизовано.

Филозофија очаја није више имовина елите. Није више неопходно отићи у уметничку галерију и видети последњу сензацију или слушати префињену музику Малера, јер данашњи медији преносе ту поруку једнако успешно. Да наведемо пример, плакат за филм из 60-их, „Дизање у ваздух“ Антонионија, сматран за авангардни филм, носи натпис: „Убиство без кривице; љубав без стида.“ Ово је више него вешта реклама. Филм суочава гледаоца са присилном поруком негативне филозофије, која преузима савремени свет. Ако нема поузданости што се тиче моралних вредности, постаје могуће да се почини убиство и не осети кривица, постаје могуће одавати се незаконитом сексу без љубави. Које основе остају за разликовање исправног и погрешног, када је граница која раздваја стварност од илузије нестала? Свет заиста јесте позорница.

 

Дроге и очај

 

Али ко може бити задовољан поруком очаја? Када је окружујућа стварност овог света, проглашена за илузију, почела је потрага за другом стварношћу. Писац Олдус Хаксли предложио је дроге као решење; оне могу усмерити човекову потрагу за смислом. Хаксли је прво алудирао на ово у својој књизи „Врли нови свет“ (1932) у коме назива дрогу „сома“; ово постаје врло симболично, када човек схвати да је то име источне дроге, за коју Хиндуси верују да држи богове задовољним.

У свом каснијем делу „Врата Перцепције“ (1956), Хаксли дрско тврди да дроге ослобађају реалност за коју је тврдио, да је закључана у уму сваке особе. Ово је дало потпуно нови правац у свету идеја. Хаксли је трагично утицао на целе генерације младих људи и довео до неславног краја свој сопствени живот; натерао је жену да му обећа да када буде био спреман да умре, да ће му дати халуциноген, и то се управо и догодило; умро је усред наркоманске илузије, потпуно одвојен од стварности живота, за који ће сви људи морати да дају одговор на Страшном Суду.

Ако имамо икакве жеље, ради милости Христове, да допремо до људи под утицајем дроге, не можемо једноставно отписати искуство дроге као грех или неко ужасно застрањивање. Истина, то јесте грех, то јесте застрањивање; али у циљу комуникације са овим људима, морамо схватити зашто – зашто су они привучени дрогама, зашто је то погрешно. Осетљиви људи су у 60-им, користили дроге не да би побегли, већ у нади да би искусили неку стварност, да би пронашли неки смисао у својим животима.

Наука, уметност, филозофија – порука очаја била је написана свуда. У то време, постојала је неодољива потреба за неком врстом рационалног искуства које би дало неки смисао животу. Рационализам који је подржавао човека вековима, сада је изненада дошао у ћорсокак; човек је открио да ту није било објективне истине, није било објективне стварности. Он је осећао да је доведен до зида и да би само „скоком вере“ или скоком у не-биће, могао да прескочи тај зид.

Проблем у покушају допирања до ових људи је тај, што садржај њихових искустава са дрогом није отворен за комуникацију. Било да особа описује то искуство као бесмислицу или сусрет са Богом, он може говорити о томе али не може да пренесе на исти начин, као што човек може да пренесе објективну стварност дрвета например. Суштина је овде, не толико да се оцени искуство дроге – демонско или не – већ да се буде у стању да се наркоман убеди у стварност спољашњег света, света који је створио Бог, Који постоји независно од Свог стварања. Овај свет није само продужетак Његове суштине, не може да се поистовети на било какав начина са Њим тј. природа није Бог.

Друго, Бог је створио човека по Својој прилици; сваки човек је јединствено, стварно и лично биће са квалитетима које га одвајају од животиња. И овај свет, створен од Бога, постоји ван било чијег мозга; он је ту, било да је човек свестан тога или не. То је објективна истина, која је непокретни темељ Хришћанства.

На несрећу, ако је наркоман своје искуство уздигао као нешто што појачава његову перцепцију – ако је например, осетио да је искусио црвенило руже – он је још увек неспреман да призна да његова перцепција има било шта са објективном стварношћу. Уместо тога, наркомани су развили потпуно нову културу око свог искуства, која има ту последицу да их води све даље и даље од сваке стварности, ван њих самих. Музичке рок групе које су пронеле „јеванђеље“ ове нове културе, биле су врло успешне у овековечењеу идеје да је живот само опсена и да је једино решење дрогирати се.

Ово је такође служило да сакрије лице ове нове идеологије, која се показала све више и више ужасном, како је једна рок звезда за другом предозирала од дроге и удавила се у сопственим бљувотинама. Нова и чудесна ера, предвиђена Фестивалом Вудсток  у лето 1969 је још увек била мртворођена; последњи трагови Русоовог „племенитог дивљака“ које је хипи-покрет ускрснуо у својој оптимистичној поруци слободе и љубави, жртвовани су на олтару дроге. Оно што је за неке почело као очајничка потрага за истином, претворило се у покрет масовног бекства, који је служио да изолује људе од стварности, која је могла да њиховом животу да истински смисао.

Ова мучна култура дроге и очаја, привидних ћорсокака, обезбедила је плодно тле за ново решење људских проблема, понуђеног од Источних религија. Оне су обезбедиле древну традицију која је потврдила последње откриће Западног човека – да је сам свет опсена, „maya.“ Јога и остале технике су откључале врата личног света маште, где је сваки појединац био слободан да ствара стварност какву је желео.

Оријенталне доктрине имају предност над културом дроге у томе што могу да убедљивије тврде да задовољавају човекову нераздвојну потребу за религијом. Било је мање кривице у одбацивању Христа, ако би Буда могао да буде достојна замена. Ова привлачност према Далекоисточним религијама храњена је интелектуалним инсистирањем на толеранцији и лажном представом да све религије у основи воде једним и истим путем. Чињеница је да је Будизам крајња заблуда, илузија; негирањем сваке стварности, она лишава све смисла, сврхе и може изазвати уништење ума занесењака, док тражи себе самог.

Дајући празну атмосферу друштва тог времена, није изненађујуће да су студенти у 60-им почели да постављају најосновнија питања: „Зашто ићи на факултет? Зашто се женити?“ Када су родитељи одговарали: „Да би добио добар посао.“ „А зашто?“ „Да би могао да купиш више ствари и пошаљеш своју децу на факултет“ – закључак је био да није било одговора.

И многи млади људи су одустали у потрази за смислом, за истином. Док су се бунили против родитеља, они су често ишли около да прихвате вечите вредности уз које су подизани: лични мир и богатство. Не дуго након увлачења у расправе о „породици човека“, ново покољење је сахрањивало себе у материјалном поседовању, одвајајући се од било кога или било чега, што би претило да упадне у њихов себични мали свет. Ако би се родитељи још увек усуђивали да остану верни основним Хришћанским начелима, бар на друштвеном нивоу, чак би и то сада нестајало.

Одлука Врховног Суда из 1973 о абортусу, била је подстакнута не сажаљењем према сиромашнима, већ због застрашујућег раста незаконитог секса и себичне жеље жена да контролишу своје животе, без ограничења свог апетита за задовољством.

Исти себични мотиви могу се наћи и у савременим кретањима у питањима еутаназије и још застрашујућег експериментисања са генетичким инжењерингом. Са способностима савремене науке нема границе штети коју човек може нанети себи, једном кад је раскрстио са Хришћанским начелима етике и морала. У многим пољима живота, човек је већ приграбио место Бога.

Које су могућности остале нашем друштву? Које ће вредности истиснути оне које припадају изгубљеном свету Хришћанства? Врло је мало тога на хоризонту, што изгледа обећавајуће. Видимо шокирајући скок хедонизма – у савременој опседнутости телом, храном, модом, сексом, материјалним направама, луксузним предметима. Али ово може водити само у хаос. Друга могућност лежи у „већини“ од 51% гласова.

Уз губитак стварних апсолута, уз помоћ којих се све може оценити, америчка растућа зависност од избора је врло застрашујућа. Човек може само да се сети да је већином од 51% гласова, насиље Хитлерове владавине у Нацистичкој Немачкој било могуће. Абортус је сада одобрен због већине гласова. Да ли је еутаназија следећа? По овом основу, закон и морал постају ствар процената. Већ је правило већине донело целу револуције у сексуалном понашању.

Две студије Чарлса Кинсија у раним 50-им, заснованим на 18 500 испитаника, показале су да је огроман број људи учествовао у предбрачном или прељубничком сексу. Ово је наводило читаоца на закључак да ако је то толико раширена појава, мора да је у реду. Потпомогнут сличним статистикама, хомосексуалност задобија исту врсту прихватања данас. Схватање које је у основи овога је то да исправност сексуалног понашања, зависи само од тога шта људи раде у одређеном тренутку историје. И то је начело које влада нашим друштвом данас.

У погледу ових кратких посматрања, које се тичу развоја мисли и образаца понашања у нашем друштву, врло је корисно да се осврнемо на „Пропадање и Пад Римског Царства“, књигу Едварда Гибонса, написану у XVIII-ом веку.

 

У његовој анализи, следећих пет особина је одликовало Рим на његовом крају:

 

1.   велика љубав према разметању и луксузу

2.   раширена провалија између врло богатих и врло сиромашних (ово се може приметити како на поједине државе у породици других држава, тако и на појединце у одређеном народу)

3.   опседнутост сексом

4.   наказност у уметности – настраност и недостатак стварног стваралаштва

5.   растућа жеља за живљењем ван државе, са све мањом и мањом личном иницијативом

  

Крај Пута

 

Већ смо видели две последице нашег губљења смисла и вредности. Прво, знакови древне дегенерације Рима, остављају ожиљке који се пружају од једне до друге обале. Друго, вакуум моћи је створен; друштво не може дуго подносити хаос и конфузију које осећа данас; граничи се са преузимањем владавине од стране елите. Часопис „Times“ издао је чланак под именом „Вођство у Америци“, који почиње са цитатом једног секуларизованог филозофа Ортеге Гасета: „Неће проћи дуго, пре него се са целе планете буде чуо грозан крик, подижући се као завијање безбројних паса, молећи да неко или нешто преузме контролу“:

Ако ово личи на „Ратове звезда“, на озбиљнијем нивоу, човек осећа да се припрема сцена за улазак Антихриста. Ово ће се олакшати припремама, које су већ почеле кроз једну од највећих опасности са којом се суочавамо данас, опасности непознате древном Риму: то је технолошка манипулација.

Један основни облик она узима кроз медије, чији утицај нико неће негирати. Колико много породица живи у присуству телевизијске стварности? Колико много деце формира своје вредности – не уз помоћ онога што науче у кући или чак у школи, већ на основу телевизијских програма? „Добродошао Бек Котер“, је например ТВ комедија, која у суштини учи великом непоштовању ауторитета. Деца знају најбоље, невиност све осваја, бити глуп је „цоол“, одрасли то не могу да схвате... Савремени дијалект спремно преноси поруку деци. А они нису једини којима се манипулише.

Једна теорија манипулације, већ поменута, зове се детерминизам. Књига Б.Ф. Скинера „Са оне стране слободе и достојанства“ (1971), предлаже теорију да смо сви производи условљавања средине. Ми стога треба да померимо у страну наше заблуде слободне воље и сконцентришемо се на то како да најбоље условима следеће покољење.

„Опстанак“, пише Скинер, „је једина вредност према којој ће култура бити оцењивана.“ Смањен на случајну скупину молекула, човек сада има вредности само у појмовима биолошког настављања. Ово је заиста врло јадна и тужна изјава. Гледајући са тачке прошлог Скинеровог социолочког детерминизма, ка новијим пољима хемијског или генетског детерминизма и схватајући широке употребе компјутерске технологије, видимо да су врата већ отворена за ноћну мору света у будућности.

Џорџ Орвел, један од пар омиљених писаца који су изникли из срца Марксизма, препознао је суштинску чињеницу наших времена – да ми одустајемо од сваког додира са стварношћу, са оним што је око нас, и радећи то ми нисмо остављени са одсуством стварности већ са лажном стварности, фантазијом коју смо створили у нашим сопственим главама. Није више неопходно манипулисати средином; сада је довољно контролисати ум. Он ово упечатљиво износи у својој књизи „1984“, у којој Орвел даје злокобну и страшну слику могућег исхода света чији су апсолути у зависности од хира елите, света у коме је неприкосновеност појединца, неприкосновеност живота, одбачена у корист „Партије“

„Било је то као кад би се нека велика сила окомила на вас – нешто што је продирало у вашу лобању, ударајући ваш мозак, плашећи вас и одвраћајући од ваших веровања, убеђујући вас, скоро негирајући очигледност вашег разума. На крају би Партија прогласила да су 2+2 =5 и ви би морали да верујете. Не само непобитност искуства, већ и само постојање спољашње стварности је без речи негирано њиховом филозофијом. Јерес јереси је била општи разум. Партија ти је рекла да одбациш очигледност својих очију и ушију. То је било њихово коначно, најбитније наређење. А ипак он је био у праву. Они су погрешили... Истинитости су истините, држите се тога! Камење је тешко, вода је влажна, предмети пуштени са висине падају ка средишту земље.“  Са осећањем да је истакао један важни аксиом, он је написао: „Слобода је слободно рећи да су 2 + 2 = 4 Ако је то дозвољено, све остало следи.“

 

Православни одговор савременом човеку

 

Суочени са оваквом застрашујућом представом као што је Орвелова, ко или шта нас може заштити од манипулације, од духовног пустошења од једне антихришћанске теократије? Правилно схваћено, Православље има одговоре на основна питања савременог човека, питања о стварности постојања, стварности појединачне личности, питања о томе ко је човек и шта је његово место у свету. Сваки човек постоји у стању напетости – било да то зна или не – док не досегне до решења ових питања.

У основи постоје две алтернативе: или је ту личан почетак свему, тј. постоји врло стваран и лични Бог Који је све створио; или свет дугује своје стварање случајности, у ком случају не може постојати било каквог општег смисла, смисла било чему.

Историјски Хришћански одговор окреће се питању: Ко је Бог?

Пре времена, пре стварања Бог је постојао у Три Лица Свете Тројице. У Светој Тројици је била љубав, било је општење. Према томе, када је Бог створио човека по Својој слици, личност и стварност постојања били су својствени дару људског живота.

Темељ за веровање у ово, је Хришћанска вера у Божје откровење да је Он говорио истину, што се тиче Њега и што се тиче човека и стварања. То подржава јединство знања и разумевања, о томе шта се дешава у свету око нас. Као што је Бог реалан, такође је и Његово створење стварно; ми смо стварни људи, јединствени појединци који не губе своју јединственост чак ни у смрти. Имамо могућност познања стварне љубави, комуницирајући са Богом и са нашим ближњим. Ово становиште личности, јединствености је потпуно Хришћанско схватање, неподељено са другим религијама. Неко не може рећи да су све религије у основи исте, када постоји неслагање у основном схватању Бога.

Од свега што је речено, јасно је да постоји основна неускладивост између мисли XX века и историјског Православног Хришћанства. Човек није ограничен; он није случајни скуп молекула негде у ланцу еволуције; Човек је јединствен, створен по слици Божијој и обдарен слободном вољом. Штавише, Хришћанство је основано на апсолутима, оно је укорењено у стварности, не у неким романтичним мишљењима.

Христос јесте устао из мртвих.

Ако не можемо рећи ово са сигурношћу, нема сврхе да се називамо Хришћанима. У подручју морала, Хришћанство врло јасно говори да је свет обележен злом и да је човек грешан; његов избор дела има смисао; добра дела угађају Богу, док лоша дела воде до кривице и потребе за очишћењем кроз покајање. Ово је потпуно различито од савременог схватања, које тврди да су дела морално бесмислена и према томе кривица не постоји. Ако се не држимо чврсто ових апсолута Хришћанства, ако тражимо да их ускладимо са савременим начином мишљења, ми себе варамо.

Иако се слика XX-ог века Западног света представљена овде, показује мрачна, ми не би требали да будемо обесхрабрени. Наша нада за будућност се не темељи на очигледности промене на боље у људском роду; наша нада почива на стварности да је Христос устао из мртвих. И то је та нада, та стварност коју ми морамо покушати да пренесемо овом умирућем, очајном свету.

 Свуда око нас су деца Хришћана, која су изгубљена за историјско, Истинито Хришћанство. Ми смо их можда окружили прелепим црквама и иконама, али смо их оставили голе, лице у лице са XX-им веком. Да не би била прогутана од света, морамо их снабдети оклопом вере, тј. чврстим, постојаним и сигурним знањем да је Христос устао из мртвих. Он је наш живот и спасење и Он је победио свет.

 

 

У Истини, Христос је Васкрсао

 

http://www.roca.org/OA/50/50f.htm

 

 ^