О похоти и самозадовољавању - Архиепископ Хризостом

„Јер је ово воља Божија, светост ваша, да се чувате од курварства;

и сваки од вас да зна држати свој суд у светињи и у части,

а не у сласти жеља, као и незнабошци, који не познају Бога.“

Појава онанисања, или самозадовољавања, нажалост сматрана од стране многих савремених психолога и чак људи из Цркве, као природна склоност, нешто је, што смо само нерадо поменули у овој колумни у прошлости. То је предмет који захтева не само пажљиво проучавање, већ огромну пастирску дискретност, нарочито у погледу адолесцената.

Ово је само делимично, јер је научна строгост коју поседују медицинска и научна психологија, у последњој декади, широко померена на страну, зарад празних изјава поп психологије; таквих површних идеја као: ко-зависност, бизарне терапије, и наводно просветљенији модели и терапије холистичких и „New Age“ философија, које су избрисале много од традиционалног проучавања људског понашања.

Бриге чак толико, тобожње слободних личности, као Сигмунд Фројд (бар у погледу његових мисли о људској сексуалности), о негативним психичким ефектима самозадовољавања, биле су бачене на страну као знаци сујеверја и средњевековни ставови застарелих чудака.

И као последица, чак су и Православни свештеници почели да говоре о овој сексуалној аномалији, још једном, као о природној склоности. (у овом погледу, један „савремени“ свештеник из Америке је изјавио на часу семинарије, пре неколико година, да не би требало да правимо толико буке, због затуцаних идеја неких Отаца о невиним видовима људског понашања.“)

У име исправљања неких, по општем признању, чудних теорија о онанизму које су постојале у медицини осамнаестог века, психолози, психијатри и свештеници су пречесто напуштали сву трезвеност са обзиром на ову штетну навику, подлежући временом, философији „ради шта мислиш да је у реду“, која је насупрот и Хришћанском учењу – Свето Писмо и Канони Цркве сматрају самозадовољавање за озбиљни грех – и опрезнијим теоријама о нормалном сексуалном развоју, које су преовладавале када је психологија још увек била наука и када је „нормално“ била реч коју су сви схватали.

Са доминирањем ниског морала и сумњивих културних вредности које су ушле у амерички живот, са телевизијских ситуационих комедија, нападајући чак оне од нас који не – и неће – да их гледају, питање онанисања је малог значаја највећем делу Американаца данас. У друштву које се диви пазусима и полуголим телима које су објављене преко новина, часописа, и телевизијских канала, да не помињемо свуда распрострањене рекламе за личне производе, које би само пре десет година биле продаване на задњим полицама апотека, онанизам је постао чак предмет шала.

Не само да се сматра нормалним, пре него абнормалним и физички и духовно штетним, већ је скорије издање часописа за тинејџере, према недавној CNN анкети, означила као једну од значајнијих разонода америчке омладине: безопасно занимање!

Оно што је мојој генерацији било или незнано младима људима, или бар тема која се никако не би спомињала ван исповести, сада је предмет уобичајених разговора. Додата деградираном стању психолошких наука и напуштање својих пастирских одговорности од стране свештеника, преовладавајућа аморална култура у Америци и на Западу служи само да појача идеју, и то посебно међу младима, да самозадовољавање није, као што Црква и одговорнији саветници уче, одступање у грех и разорне маштарије. Последично, чак и Хришћани почињу да верују да овај сексуални грех нема последице по душу и психу.

У покушају да понудим трезвенији водич о овом предмету за наше читаоце, желео бих да испричам две приче, коју ми испричане од стране мог духовног Оца, Митрополита Кипријана – једног вичног духовног терапеута – једну речену му од стране духовног сина а другу из духовне књиге, коју је читао пре неког времена. Користио сам обе приче да саветујем и просветлим пуно младих људи који су дошли до мене по савет. Оне су о стварним људима, ни о коме сада живом (приче према томе не садрже никакво насиље над било чијом личном приватношћу) и нуде нам живу слику, духовних последица онанизма: заиста, веома јасно и делотворно исправљајуће за све, о чему смо горе говорили, о савременим ставовима према сексуалном самозадовољавању.

Нека ова сведочења помогну просветљењу многима, о истинским последицама овог греха и тако их спасу и од духовне, али и од психолошке штете.

Један млади човек ми је једном приликом открио следеће. Као тинејџер, бавио се спортом, нарочито рвањем. Са око петнаест година, друг са тренинга га је упознао са самозадовољавањем. Из стида, није исповедио грех. Један дан, око месец дана касније, рвао се кући, на поду дневне собе са старијим братом. Непажљиво је његов брат, који је био веома тежак, пао на његове груди таквом силином да он није могао дисати и на месту је умро. У овом стању, он је посматрао своје тело, шок свога брата и мајке, који су похитали да му помогну, и његова душа је праћена Анђелом Чуварем, почела да се уздиже високо изнад куће, високо изнад града у коме је живео, и коначно на Небеса. Он се онда нашао у дугачком, мрачном тунелу на чијем је крају видео светлост и Рај.

Како је ушао у светлост, видео је Пресвету Богородицу, која је питала Анђела Чувара зашто је он овде. Анђео је тада испричао детаље дечакове смрти. У том тренутку, Богородица се окренула дечаку и рекла: „Твоја мајка се усрдно молила за твој повратак и Син мој је услишио њену молитву.“

Дечак, задивљен лепотом Раја, преклињао је да остане. Мајка Божија је, међутим, одговорила: „Не. Ради твоје мајке, мораш се вратити. Али чуј ме: мораш исповедити грех који си учинио пре месец дана. То је ужасан грех, и ако га не исповедиш твом свештенику, погледај шта ће ти се догодити. Након ових речи, Богородица је замолила Архангела Михаила да га поведе до литице, са које су се могла видети мучења у Паклу. Поглед је био толико застрашујући да се дечак скоро онесвестио. Након овога, он се вратио својим путем кроз мрачни тунел, низ небеса, преко града у коме је живео, преко куће и онда у собу где је његова породица била окупљена поред његовог мртвог тела.

Онда, осећајући изузетан притисак на телу, његова душа се вратила и он је отворио очи. Он је онда испричао својој породици, све што му се догодило. Његова ожалошћена мајка је, када је чула све што јој је дечак рекао, захваљивала Богородици за Њено залагање пред Христом, ради понашања дечака, и ридајући неконтролисано, грлила и топло љубила свог сина.

Други тинејџер је такође запао у грех самозадовољавања и, опет ради стида, није исповедио грех свом духовном Оцу. Десило се да је навукао кобну болест и да је умирао. Његова породица је послала по дечаковог Исповедника, да га обавесте о стању дечака, али нису били у стању да га пронађу пре него што је дечак умро. У време смрти, душе младог човека, пресрела су два ужасна демона, који су почели да га вуку на место ужасних мучења. У међувремену, духовни Отац дечака је стигао код њега у кућу и пронашао ожалошћену породицу.

„Да сте дошли раније“, плакали су, „могли би да спречите његову смрт. Молимо вас, вратите га назад.“ Свештеник је почео да се моли и, гле, догодило се чудо. Дечак се заиста повратио у живот. Он је истог тренутка завапио Исповеднику „Ви сте ме спасили!“

Онда је почео да му прича свој ужасни сусрет са демонским силама, које су управо пред његов повратак у тело, биле на ивици да га баце у Пакао. Не знајући дечаков грех, свештеник га је још упитао: „Како се ово могло теби догодити? Зашто би ти демони захтевали твоју душу? Дечак је тада исповедио своје недело. „Да ли се искрено кајеш, сине мој“, питао га је свештеник. „Јесам“, одговорио је младић „Да ли си сигуран?“, питао га је још једном свештеник.

Дечак је одговорио: „О, да Оче!“ Свештеник је онда наставио: „И да ли желиш да одеш на Небеса?“ „Мислите, ја могу да будем са мојим Христом одмах?“, узвикнуо је дечак. Његов духовни Отац га је уверио да може. „Онда желим да умрем!“, рекао је дечак, прекрштајући руке на своје груди. Свештеник је прекрстио дечака и, младић се затварајући очи, блажено представио.

Дуго сам оклевао да предузмем задатак прилажења интимном проблему људске сексуалности, са Православне тачке гледишта. У нормалним условима, ова тема је лична, ствар духовничког руковођења и нешто о чему се не говори у мешаном друштву или у јавном облику. Али околности друштва у коме живимо, су све сем нормалних. Не само да се о сексуалним темама отворено говори у најмање прикладним местима, већ огромна изопаченост природе људске сексуалности влада у савременом друштву. Свештеници, онда, не могу остати неми – чак и они од нас у монашким чиновима.

У прилажењу различитим стварима људске сексуалности, донео сам у ово поље истраживања две ствари: прво, учење Православне Цркве, до опсега да сам их схвати тек након неколико деценија читања Отаца; и друго, своју позадину као психолога, која укључује неколико година истраживања и проучавања у пољу психосексуалног развоја. Сигурно руги могу бити боље квалификовани да пишу о овим стварима, али неопходност којуу осећам као свештеник стада, подстакло ме да говорим у време потребе, стављајући на страну моја ограничена знања у знању и вештини.

Мучан проблем са којим се свештеници и исповедници Цркве суочавају ових дана је самозадовољавање (мастурбација), проблем који је један Отац Цркве посебно, Свети Никодим Светогорац, разматрао опширно. Његови коментари и учење Цркве су дубоко сакривени под покривачем модерних теорија, које су свештеници напабирчили од инославних (и чак нехришћанских) извора. Штавише, природни стид који побожни Хришћанин осећа у разговрима на теме попут ових, послужило је да се погрешно разумевање и учење умноже, толико да су свештеници постали немарни у поучавању младих људи о истинском ставу Цркве на ову веома озбиљну тему.

Сексуалност је део наше пале природе. Она је зло само у степену када је злоупотребимо – злоупотреба која најсигурније почиње са радозналошћу, коју млади људи развијају у доба пубертета. У време сексуалног само-откривања, проблем самозадовољавања је, признали ми то или не, опште раширен. Свештеници су увек ово схватали и са појачаном бригом саветовали адолесценте, који су упали у тај грех, са стрпљењем и пажљивим руковођењем. Временом, ова деца, могу бити доведена да схвате њефову природу, да прекину пре него постане навика, и да схвате да је сексуални нагон, као и сваки други, могуће контролисати.

Док нормални, здрави случајеви адолесцентне чистоте постоје (упркос преовладавајућем ставу да је ово ненормално), упражњавање самозадовољавања често постаје мање или више навика, кроз малђе године. Самоконтрола није нешто што се лако постиже од стране младих људи, у првим, збуњујућим годинама сексуалне зрелости. Ово је несрећна чињеница, али је чињеница; и овде, опет, морамо руководити младе људе са стрпљењем и разумевањем.

Али наше вођење се, мора концентрисати на чињеницу да је ова активност погрешна, мора бити исправљена, и сигурно није ствар онога што данашњи друштвени гласови називају «природним инстинктима». Навике не могу бити превладане ако верујемо да су добре или невине. Морамо знати да су оне лоше и шкодљиве, пре него кренемо да их савлађујемо. И ово је важна перспектива, коју Црква мора повратити. Самозадовољавање није, као што данас тврде бројни Православни свештеници, мала ствар или нешто случајно. То је грех, и то озбиљан грех, када постане навика.

Свети Никодим назива овај грех замком, и указује да се, према учењу Отаца, они који се ухвате у његове мреже, имају велике тешкоће да се ишчупају из њих и, тако угрожавају своје душе. Заиста осми канон Светог Јована Посника, налаже да мирјанин (световњак) који упадне у овај грех, уз удаљавање од Светог Причешћа, мора чинити сто метанија дневно четрдесет дана, уз пост на води и хлебу. Десети канон Светога Јована налаже одлучење на годину дана сваком свештенику који упадне у грех самозадовољавања и, ако би наставио са овим грехом два или три пута, рашчињење. Штавише, чувена и недвосмислена изјава Светог Апостола Павла у Првој Посланици корнићанима (6:9-10), да они који су укључени у содомију и који су “феминизирани” не могу наследити “Царство Божије”. Свети Никодим примећује, да то такође може бити примењено за оне који чине грех самозадовољавња: грех који “оштећује” душу.

Поред приписивања различитих негативних психичких последица самозадовољавању, Свети Никодим директно наглашава да тај грех отвара ум и душу, демонском утицају. То је пут само-завођења и потпуног извртања смисла људске сексуалности и, наравно, чисте слике којој људско биће тежи да буде обновљена у духовном животу.

Постоји данас пар лекара, који би приписали негативне последице, поменуте од Отаца Цркве, самозадовољавању. Међутим, то није на основу пажљивих истраживања, већ потиче из њиховог прихватања савремених теорија. Свети Оци су своја опажања заснивали на подацим побожних лекара, који су пажљиво посматрали морални живот својих пацијената и последичне ефекте на њихово здравље. Такве ствари се данас не раде. Стога се опажања Отаца, на којима су они засновали своје закључке, често доводе у питање.

Ипак, Оци себе темеље на искуственим чињеницама, а савремени психолози на неиспитаним теоријама. Штавише, постоји обимна подршка у ниподаштавању онога, у шта су Оци и Хришћански лекари тако чврсто веровали у прошлости.

Данас знамо да постоји тесна веза између ума и тела, и да су, сигурно је, Оци били у праву у повезивању здравља тела са здрављем душе. Стога, ако и немамо савремене емпиријске студије, које подржавају изјаве Отаца с обзиром на негативне последице самозадовољавања, можемо сигурно тврдити да теорије на којима су они заснивали своје погледе – да нечији морални живот, стање ума и душе, има последице на физичко стање организма – пуноважан. Штавише, они од нас који су обучавани у традиционалнијој психологији су савршено свесни да мастурбација има дубоке ефекте на психу и, тако и на физичко тело. (Чак и Фројд, чији је револуционарни поглед на људску сексуалност је временом био мање него здрав поучан саветовао својој ћерци и другим пацијентима да избегавају самозадовољавање.)

Самозадовољавање има два веома снажна психолошка ефекта. Прво, концентрише људску сексуалност даље од међуличне димензије и тако криви њен природни циљ: рађање – што опет укључује двоје људи, човека и жену. На тај начин, она индивидуализује људску сексуалност и у потпуности је окреће према себи. Самољубље може бити штетно за психу, водећи до себичности, мањку бриге за остале и уствари, у сексуалну дисфункцију. И у степену до које се овај грех фокусира на себе, савршено је могуће да одведе човека у ненормалност или фиксацију на људе истог пола. Ово заузврат може водити у хомосексуалност. Тако да су, што можда није случајно, временом када друштво и чак и свештеници уче да је самозадовољавање нормално, хомосексуалност (или бисексуалност) је у најмању руку, отворенија, ако не и преовладавајућа у људској популацији.

Друга негативна последица самозадовољавања је та да подстиче маштања и обмане. Људска сексуалност је зауздана. Сексуалне страсти се, заиста прилично брзо задовољавају (из тог разлога се разумно лако контролишу). Овако, какву год фантазију неко може имати, у стварности ке сексуално понашање ограничено са свих страна телесним ограничењима.

Штавише, нормална сексуалност, укључујући мушкарца и жену, такође почива и на личном, љубећем односу двоје људи, који тежи да преобрази страсне фантазије у облик интимности и у заједницу која је и пристојна и способна да задовољи светост (у везама Свете Тајне Брака). Када је стварност међуличних односа одсутна, машта допушта некоме да ради што год пожели. И то делање, ако се икад оствари, може одвести у осиромашене, па чак и насилне односе.

Ум, који је окренут себи, појединац који може живети у свету страсти, без узимања у обзир стварност односа са другима, коначно ће доспети у стање озбиљног поремећаја. И ова неравнотежа ће утицати, не само на његово/њено психичко здравље, као што смо рекли, већ ће подстаћи на делање и негативне психичке силе: демоне. Појединац који живи у нормалном складу са онима око њега, и који или контролише сексуалне нагоне или их изражава у браку, јесте здрав. Његово здравље га држи будним у односу на зло и помаже му да развије себе као појединца и као Хришћанина. Ономе коме мањка ова равнотежа, коме је ум изврнут тиранијом страсти, представља плен демона. И тако, наравно, и Оци говоре о самозадовољавању као о демонском лукавству.

Апсолутна сексуална чистота је ствар менталног здравља. То је нормално. Сексуално задовољење је ненормално. То је оно што морамо нагласити нашој младежи. Ако неравнотежа, која прати адолесценцију води у извесне падове, млади морају бити вођени даље од ових њих. Морају знати да сексуално здравље у стварности лежи у животу апсолутне чистоте (избацивању самозадовољавања, наравно) или у браку, у коме се страсти преображавају у Тајни Цркве и, у исто време, природном честитошћу, која прати физичко понашање, у атмосфери међусобне љубави и поштовања.

Самозадовољавање није нормално, већ је ненормално. И ако га прати велика кривица, то није резултат што Црква назива тај грех назива ненормалним; пре је последица онога што природно проистиче из нечега што изопачује ум, тело и душу.

Природна је као и кривица коју неко осећа, када одузима други живот, било са намером или не, и помаже нам да схватимо озбиљну абнормалност онога што се данас назива „неважном и природном ствари“.

[*] Пречасни отац, доктор Хризостом, предавао је психологију на Универзитету Принстон, где је и докторирао, затим на Универзитету Калифорнија, Универзитету Ашланд и на Теолошком Институту на Универзитету Упсала, у Шведској