Општење

 

Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17,22)

 

Када се човек одређује као "образ Божији" то одређење фиксира оно главно - везу човека с Богом, чињеницу Божијег позива упућеног човеку. "Човек постоји захваљујући Божијем позиву" (Христос Јанарас, Вера Цркве).[1] Какав је то позив? То је позив на јединство у љубави. "Човек је личност и образ Божији у оној мери у којој је он у стању да се одазове на Божански позив који му је упућен, позив пун љубави".[2] Другим речима, човек је личност и подобије Божије у мери у којој има лично општење с Богом и у којој признаје личност у другима.

Једини смисао човековог постојања је лична бесмртност. "Шта је то бесмртност? - пита велики хришћански философ Исак Сиријски и одговара - Бесмртност је осећање Бога", односно, личносно општење с Богом.

Црква "схвата бесмртност не као некакво својеврсно и недокучиво 'надживљавање' после пропасти тела, већ као превладавање смрти кроз личносни однос између човека и Бога".[3] "Када Црква потврђује веру у живот вечни, ту се уопште не ради о неком будућем 'стању' у којој овај или онај човеков део - његова 'душа' или 'дух' - могу да надживе смрт тела. Вера Цркве је убеђеност у то да наше постојање није условљено физичком природом с њеним психофизичким својствима, већ да је повезано с Богом, с Његовом љубављу према сваком од нас. Вера у живот вечни јесте увереност у вечност Божанске љубави која конституише наше биће независно од телесне и психичке делатности организма".[4]

У исто време, како сматра, на пример, свети Лука Војно-Јасењецки, "вечни живот неће бити само живот духа, ослобођеног од тела и душе, већ живот у новом Јерусалиму који је тако живописно описао св. Јован Богослов у свом Откривењу".[5]

И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех свети град, Јерусалим нови, где силази с неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу своме. И чух глас с неба како Говори: Ево скини је Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ Њешв, и Сам Бог биће с њима. И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рене Онај што седи на престолу: Ево све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините (Отк.21,1-5).

Могућност вечног живота, с једне стране, и, с друге стране, "перспектива смрти учи човека да 'граби дан', да живи достојно, из дубине (упоредити: Пс. 129,1 -прим. аут.), да посматра најбоље од свега постојећег, да се радује сваком савршенству, да се богати духовним искуством, да захваљује и радује се добијеним даровима" (И. А. Иљин).[6]

Хришћанско схватање бесмртности изражено је у појму "тајнорођење у смрти", који користи Иван Иљин. Разоткривајући га, он пише: "Смрт мора бити крунисање живота. Она мора бити такав 'крај' у којем би већ сијао почетак новог узлажења. Она мора бити последњи корак земаљског очишћења, последње духовно искушење и узрастање човека, последње питање духовног сазнања и духовне љубави, који су упућени Богу"...

Сваки који живи и верује у мене неће умрети довека (Јн. 11,26). Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, прима живот вечни (Јн.5,24). Богоопштење и јесте лична бесмртност, благодат и јесте живот вечни, уче Свети Оци. А коначни раскид општења с Богом, потпуна отуђеност од Њега је смрт, духовна и вечна пропаст.

"Често се поштовање хришћанског морала поистовећује с прихватањем вредности и поштовањем закона, који са своје стране потичу или се изводе из Еванђеља и црквеног предања. У складу с тим, верује се да се та моралност укида када се те вредности запостављају, а закони се крше. Овакво гледиште се може добро утемељити с позиције интереса друштва. Оно је вероватно тачно и корисно за друштвени поредак, за моралну пристојност. Немогуће га је сматрати тачним и тим више довољним с богословске по-зиције, јер поменуто мишљење уопште не узима у обзир везу и општење човека с Христом. А чврстина хришћанина у прихватању вредности и придржавању закона који су повезани са Еванђељем и црквеним преда-њем, неће донети никакве користи ако нема непосредне везе и општења с Христовом Личношћу.

Већ се у Старом Завету закон или заповест Божија указују као Његова лична воља. У складу с тим, преступање Закона или заповести Божије не посматра се као обична распуштеност или морални поремећај, већ као одбацивање Божанске воље или као раскид општења с Богом. Али и формализација Закона или заповести Божије показује се као несумњиви поремећај, јер у томе се састоји суштина фарисејства.

У Новом Завету лични карактер општења Бога и човека добија свој логичан завршетак. Сам Бог постаје човек и ступа у лично општење са човеком. Закон Старог Завета постаје Слово, Христос. И зато се заповест преобразила у благодат коју је донео Христос" (св. Мелитон Сардски, О Пасхи).

Када из видног поља наше савести одлази лични карактер општења с Христом, ми више немамо право да говоримо о хришћанском животу и хришћанском итосу (етици). Духовни став који се често среће у хришћанском свету је такав да верник тежи да сачува верност вредностима освећеним традицијом или да буде следбеник у поштовању хришћанских канона, али уз одсуство било какве личне везе с Христом. То је погрешно.

Овакав духовни став неопходно је оцењивати не само као обичан повратак јудаизму, већ његовом најдекадентнијем облику који представљају еванђељски фарисеји и садукеји.

Нико, наравно, неће порицати важност моралних закона или моралних вредности за друштвени живот и личне односе међу људима. У сваком случају, лична воља Божија изражава се и одржава се у животу људи историјски и у облику моралног закона, и у облику етичких вредности. Али упркос свом значају поменутих ствари оне се не могу поистовећивати с хришћанском моралношћу.

Када хришћанин гради свој живот у складу са свакојаким пролазним законима и вредностима, он може бити беспрекоран члан друштва, добар грађанин, честити отац, племенит човек, али то ништа не говори о томе какав је он хришћанин. Не зато што све то има антихришћански карактер, напротив, све то је веома дубоко повезано са човековом природом која је хришћанка и израста у човеку захваљујући вишевековном утицају на човечанство учења и заповести хришћанске вере. Али да би те врлине постале заиста хришћанске, неопходно је сјединити се с Личношћу Христа. Тачније, неопходно је сјединити се с Тројичним Богом: Богом Оцем Који се открио у свету у Христу и обнавља људе Светим Духом у Цркви.

У епохи поремећаја вредности и рушења темеља, епохи у којем ми живимо, наша примедба може бити оцењена као сувишна раскош. Када се све обезвређује и ишчезава, када свугде царује хаос и морална посрнулост, нико не сме, кажу, да се упушта у истанчаности, већ мора свим мерама да се труди да јача моралност и доприноеи етичкој чврстини људи. С овог гледишта то је тачно постављено питање, али ако желимо да хришћански деламо на томе не можемо да се зауставимо.

Данас, када родитеље презиру, а родбину заборављају, када се прекидају пријатељске везе и уништавају заједнице, важно је да постоје људи који једноставно воле једни друге. Али онима који теже да живе хришћански Сам Христос каже: И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако (Лк. 6,32-33).

Хришћанство нема циљ да се брине о благостању нашег личног, по-родичног или друштвеног живота. Све то су последице другог реда. Циљ хришћанства је ослобођење човека од егоцентризма и, на крају крајева, његово укључивање у нову творевину, у заједницу обожења. Што је човек више спутан својим егоцентризмом, то му је теже да удахне ваздух благо-дати Светога Духа. А искобељати се из егоцентризма не може се само не-ким придржавањем или поштовањем неких вредности, већ само на основу слободног личносног општења.

Христос не позива човека да се саображава законима, наредбама и одлукама или да усваја етичка и философска начела. Он позива човека да иде за Њим. И свакоме ко жели да Га следи Бог као услов поставља самоодрицање и спремност на смрт: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот својда сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мт. 16,24-25).

Христос не захтева од човека оно за шта Он неће узвратити вишеструко. Ту Он захтева од човека њега самога и његов живот. Христос тражи да се човек одрекне себе да би пошао за Њим; да принесе на жртву свој живот да би га пронашао. Ту се не ради о поштовању закона или признању вредности. То није зато што су закони или вредности бескорисни, већ зато што сами по себи они не значе да човек иде за Христом. Ако неко не жели да иде за Христом и остане веран заповести Његовој до смрти, ма колико закона он поштовао, ма колико тога вредног остваривао, ничега вредног с хришћанског гледишта у томе неће бити. Можда би чак било боље човеку да се у таквом случају понаша противзаконито и глупо, зато што би онда лакше схватио своју немоћ и покајао се. А покајање представља услов и главно обележје хришћанског живота. А то потврђују Христове речи: Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице пре вас ући у Царство Божије (Мт. 21,31). Христос је рекао: Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање (Мт. 9,13).

Човеково спасење се остварује везивањем његове личности с Богом. А та веза се не ствара прихватањем закона или вредности, чак ни моралних закона и моралних вредности. Она се ствара прихватањем и поштовањем заповести Божије. Заповест Божија, као деловање вечног и вечно живог Бога, јесте живот вечни (Јн. 12,50). То је живот који побеђује смрт. Историј-ком постојању човечанства и друштвеном поретку потребни су закони и вредности. Али све то треба да помаже човеку, а не да влада човеком. Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради (Мк. 2,27).

Човек не постаје хришћанин просто зато што се понаша у складу са законима и правилима, због тога што се свиђа околини и прави успешну каријеру. Он постаје хришћанин онда када се смирава и каје се, када раз-бија љуштуру егоизма и отвара се према Христу. Када одлучује да пође за Христом, одрекавши се самога себе и чува Његову заповест до смртног часа. Ту се испољава природа заповести: заповест Христова, која се поистовећује с вечним животом, јесте двострука заповест љубави: љубави према Богу и љубави према ближњему.

Сада у нашем друштву преовлађује ненормална ситуација, или, боље рећи, хаотична ситуација. Узроци тога уопште нису друштвени или етички, већ духовни. Јер закони и вредности друштвеног и моралног живота заборављени су због људске окорелости срца, због духовног пада. Наш живот почива у празнини, или, баље рећи, у небитију, у злу, зато што је, према светоотачком предању, небиће истоветно злу. Будући да је небитије, зло се не може појавити самостално. Оно увек користи као средство свог кретања и напредовања нешто добро, искривљавајући и изопачавајући га. Сам ђаво није зао по својој природи зато што је он створење Божије, те је зато и он добио дарове од Бога. Али он је изопачио своју природу својом самовољном одлуком.

Узрок моралног пада је духовни пад. Узрок неморала је духовна умртвљеност. Зато се напори за промену стања морају предузимати на духов-ном плану.

У раздобљу бездуховности у коме ми живимо не чује се толико важно обраћање снази духа. Али путеве исправљања безаконог стања у којем се налази наше друштво, као и узрок који је изазвао такво стање, не треба тражити у етичкој или друштвеној, већ у духовној области. Јер из ње поти-че сваки утицај на наравствену и етичку област.

Хришћански дух није некаква безлична сила или начело. Он није ни некакав историјски или пак вечити закон. То је Бог Који је јављен у Личности Христа и пребива у Цркви Светим Духом. Зато исцељење света може бити остварено само чврстом везом с Христом и с Црквом.

У личности Христовој јавља се Слово Божије као Личност и као запо-вест. Он се јавља као Син Божији који је Себе принео на жртву за човека, и као оличење живота, које апсолутно одговара Божанској заповести. Нова заповест љубави не само да се даје, него се и ваплоти у личности Христовој.

И њен стварни садржај објављен је у животу Христовом. Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубим (Јн. 13,34).

Хришћански дух се пре свега даје животно. Хришћански живот мора изражавати садржај хришћанске вере. Он мора подстицати друге да окусе истину хришћанског живота. Тако да је, на крају крајева, исправљање дру-штва питање личног исправљања човека. У сваком случају, свако од нас је члан друштва. Исправљајући самога себе, свако исправља делић друштва и истовремено ствара жариште здравља у свом телу.

Сад је наше разматрање дошло до врло осетљивог тренутка где човек лако може да погреши. Када разматрамо исправљање друштва као питање личног исправљања, пре свега имамо у виду да ми не можемо да захтевамо исправљање од других. Ако и Бог насилно не исправља човека, како може-мо ми да помишљамо на нешто такво? Однос уважавања према слободи другога чини основу сваког хришћанског делања.

Штавише, треба знати да исправљање самога себе не значи ограничавање себе и затвореност у себе. Човек као личност постоји и развија се увек у вези с другим личностима. Самоограничење може бити неопходно у извесном временском периоду ради самоудубљивања и самокритике. Али циљ хришћанина није ограниченост на себе, већ отвореност према целом човечанству. Монах се удаљава од своје родбине, од своје породице да би ступио у светску Божију породицу. То и јесте смисао двоструке заповести љубави упућене сваком хришћанину" (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалност: химера и истина).

Господ наш Исус Христос је "смрћу смрт згазио", како певамо за време васкршњег славља. Христова смрт је, по изузетно дубокој мисли из литургије св. Василија Великог "животворна". Смрти, где ти је жалац? Пакле, где ти је победа? - узвикује ап. Павле (1 Кор. 15,55). А жалац смрти је Трех (1Кор. 15,56), то јест, отуђеност. Ишчупавши жалац греха (укинувши отуђеност) Својом крсном смрћу, Христос је уништио смрт као отуђење човека од Бога, као одвојеност од Живота. Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашеш Исуса Христа (1 Кор. 15,57). Ради тога се и догодило очовечење Христа, Његово распеће и васкрсење. Зато на Божанственој литургији благодаримо Господу ради "свега што се за нас збило (то јест, за све што је учинио Спаситељ): крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране (Бога Оца), и другог и славног доласка" (из Литургије св. Јована Златоуста).

Зато се управо Христос и назива Спаситељем зато што нас спасава од отуђености, то јест од греха (упоредити: Мт. 1, 21:... и надени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од грехова њихових.

И да помири с Богом и једне и друге у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему (отуђеност) Христос дошавши блашвести мир вама који сте далеко и онима који су близу (мир, на језику Новог Завета јесте општење с Богом); тако да више нисмо странци ни дошљаци (нисмо отуђени од Бога), него своји Богу и уграђујемо се у обитавалиште Божије у Духу (Еф. 2,16-22). Само кроз ваплоћеног Јединородног Сина Божијег добијају људи истински живот, живот вечни; јер кроз Њега имамо и једни и други приступ Оцу у једном Духу (Еф. 2,18). Зато Христос и говори: Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему тај доноси нови плод, јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15,4-5). А Богу хвала који нам даде победу (над отуђеношћу) кроз Господа нашега Исуса Христа (1 Кор. 15,57). На литургији хришћанин с нарочитом снагом и реално доживљава победу Христову над озвереношћу и отуђеношћу, учествује у тој победи.

Ево стојим на вратима и куцам - говори Господ - ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном (општење). Ономе који победи (победа над отуђеношћу) даћу да седи са мном на престолу моме, као ија што победих, и седох са оцем мојим на престолу његовом (Отк. 3,21-23).

"Рај је - каже св. Исак Сиријски - љубав Божија у којој је наслада свим блаженствима... Дрво живота је љубав Божија од које је отпао Адам... Ко је стекао љубав, тај свакога дана и часа једе Христа, и од тога постаје бесмртан; јер речено је: Ако ко једе од овога хлеба живеће довека; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света... који једе хлеб овај живеће довека; и неће видети смрти довека (Јн.6,51,58).

Блажен ко куша хлеб љубави који је Исус. А да онај који куша љубав куша Христа који је Бог над свима, о томе сведочи Јован, говорећи: Бог је љубав (1 Јн. 4,8,16). Дакле, који живи у љубави жање живот од Бога, и још у овом свету, у свету који осећа овде, мирише онај ваздух васкрсења. Тим ваздухом ће се насладити праведници по васкрсењу. Љубав је Царство; за њу је Господ тајанствено обећао апостолима да ће је окусити у Царству Његовом. Јер је речено: Да једете и пијете за трпезом мојом у царству моме (Лк. 20,30), што не значи ништа друго до љубав... И када достигнемо љубав, тада смо достигли Бога и наш пут је завршен и дошли смо до блаженства тамошњег света, где су Отац, Син и Дух Свети" (Подвижничке беседе, беседа 83).

"О, Пасхо велика и најсвештенија, Христе! О, мудрости, и Слово Божије, и сило! Дај нам да имамо потпуног удела с тобом у невечерњем дану Царства Твога!" (из канона Недеље свете Пасхе).

БОГ ЈЕ САВРШЕНА ЉУБАВ (зато, у поређењу с Њим, нико није благ осим јединога Бога - Мк. 19,17, то јест, Он је љубав у потпуности. Значи да у Њему нема апсолутно никаквог отуђења. И ово је обећање - каже апостол Јован Богослов - које смо чули од Њега, јављамо вама, да је Бог светлост, и таме у Њему нема никакве (1 Јн. 1,5).

Према мишљењу Светих Отаца, једна иста љубав Божија за праведнике биће извор блаженства, а за грешнике извор мучења.

"Оне који се муче у геени - каже преп. Исак Сиријски - шиба бич љубави. И како је горко и сурово то мучење љубави! Јер они који су осетили да су се огрешили о љубав, трпе мучење које је изнад сваког мучења које изазива страх: туга која погађа срце због греха против љубави, страшнија је од сваке могуће казне. Не треба нико да мисли да су грешници у геени лишени љубави Божије... Али љубав својом силом дејствује двојако: она мучи грешнике и весели оне који су испунили своју дужност" (Подвижничке беседе, беседа 18). "Божанска љубав - пише истакнути руски богослов В. Н. Лоски - постаће неиздрживо мучење за оне који је нису стекли у себи".[7]

Исто то говори и св. Григорије Богослов: "Признај васкрсење, суд и награду од стране праведног суда Божијег. И та награда за очишћене срцем биће светлост, то јест, Бог видљиви и спознатљиви по мери чистоте, што називамо и Царством Небеским. А за оне који су слепи умом, то јест, за отуђене од Бога, у мери овдашње кратковидости, биће тама".

Последњи цитат је чудесан по својој ширини, дубини и тачности. Богољубивом читаоцу се може понудити следеће објашњење ових речи св. Григорија.

- Прво. Из ових речи следи да је Царство Небеско општење и јединство с Богом ("светлост, то јест, Бог видљив и спознатљив по мери чистоте"). Господ у Еванђељу не употребљава случајно такве слике као што су "светлост" и "тама". У светлости видимо друге личности - видимо и Личност Божију. При томе виђење ту значи општење. Исто то значи и познање, сазнање (Ја сам истина). Тако на пример, за преп. Силуана Атонског познање Бога значи љубав према Богу, што значи и општење с Њим. "Што је више у нама љубави, то више знамо Бога" - учи старац Силуан. "Ако не знаш Бога - пише преп. Исак Сиријски - немогуће ти је да стекнеш љубав према Њему. Нећеш моћи да заволиш Бога ако Га не видиш. А виђење Бога је последица Његовог познања зато што Његово виђење не претходи Његовом знању". Зато је и речено: Сваки ко у Њему пребива не греши (јер у греху је садржана отуђеност од Бога); сваки који греши није Га видео нити Га је познао (1 Јн. 3,6).

"Знање Бога није теоријска хипотеза, већ живо и животно искуство. Бог је љубав (1 Јн.4,16). И истина љубави се сазнаје самим током живота. Све док човек не живи љубављу, он не може сазнати Бога (1 Јн.4,8). И када препозна истинску љубав он не може да не призна у њој Бога" (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалност: химера и истина).

А ово је вечни живот - говори Господ - да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (у двема природама, божанској и људској, али у једном Лицу - као Богочовека) (Јн. 17,3). И још: Знам своје, и моје мене знају. Као што мене зна Отац и ја (то јест, у истој "мери") знам Оца (Јн. 10,14-15). И на другом месту: Нико не зна Сина до Отац нити Оца ко зна до Син и ако хоће Син коме открити (Мт. 11,27). Зато је и речено у Еванђељу да ће оним људима који нису стекли љубав, то јест, нису спознали Господа, у дан Страшног суда Он објавити: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт.7,23;видети такође: Мт.25,1-12).

Дакле, Царство Небеско је општење и јединство личности и зато је речено у Светом Писму да тело и крв не могу наследити Царства Божијега, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост (1 Кор. 15,50).

Али јединство, како истиче архимандрит Рафаил Карелин, "то није окренутост према некоме, није истраживање, чак није ни контакт. Јединство је живот у другом, али без губитка своје властите личности. То је поседовање љубљеног кроз љубав".[8]

Управо се у општењу, у љубави састоји блаженство Божије, и зато Бога називамо Свеблаженим. Наш Бог је Тројица. Он није сам, није усамљен. Нисам сам јер је Отац са мном - говори Син Божији (Јн. 16,32). Тајна Свете Тројице је тајна љубави, уче Свети Оци. "Отац је светлост, Син је светлост и Дух Свети је светлост - Троједина светлост" (преп. Симеон Нови Богослов).[9]

- Друго. Шта значи "по мери чистоте"? Ради се о томе да степен признавања друге личности може бити различит. Што значи да различит мо-же бити и степен општења, степен љубави. Отуда и православно учење о различитим степенима блаженства у Царству Небеском. Како каже ап. Павле, једна је слава (то јест, светлост) сунца, а друга слава месеца; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих (1 Кор. 15,41-42). "У будућем веку - пише о томе преп. Исак Сиријски - сви праведници заједнички насељавају једну земљу, али свакога у својој мери обасјава своје логосно сунце" (Подвижничке беседе, беседа 58).

Укући Оца мојега станови су мнош - говори Христос Својим ученицима - А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако одем и припремим вам место, опет ћу доћи и узећу вас себи да где сам ја, будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате... Ја сам пут истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете ш и видите ш... Ко је видео мене, видео је Оца... Ја сам у Оцу и Отац у мени (видети: Јн. 14,1-11).

Свети Григорије Синаит објашњава: "Многим становима назвао је Спаситељ различите степене тамошњег стања. Царство је једно, али многи имају унутар себе разлике, због разлика у врлини и у знању оних који треба да уђу у њега, и по мери обожења. /.../ У будућем веку анђели и свети никада неће престати да напредују у умножавању дарова, тежећи све већим и већим добрима. Умањење пак, или прелажење из врлине према греху онај век не дозвољава. /.../ У будућности ће свако имати онакав степен обожења, какав сада има онај који је савршен у духовном узрастању". И на другом месту: "Царство Небеско је слично скинији богосазданој. Јер ће и оно у будућем веку, попут Мојсијеве, имати две завесе - од којих ће кроз прву ући сви освештани благодаћу, а кроз другу пак само они најсавршенији".[10]

Православно учење о степенима блаженства у Царству Небеском непосредно је повезано са учењем о обожењу. Сви смо ми позвани да, како каже, на пример, старац Јосиф Исихаста, постанемо "БОГОВИ ПО БЛАГОДАТИ, браћа Христа, Спаситеља нашега, и деца благословене Мајке наше Богородице".[11]

"Велик је човек! - узвикује свети праведни отац Јован Кронштатски - Није узалуд речено: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви (Пс. 81,6). Кад оне назва боговима којима реч Божија би дата, а Писмо се не може укинути (односно, оно што је речено, речено је тачно и непроменљиво) како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свет: хулиш, зато што рекох: Ја сам син Божији? (Јн. 10,35-36). О, достојанство! О, величино људска! Не гледај на човека другачије, нарочито на хришћанина, до као на сина Божијег, разговарај с њим као са сином Божијим по благодати у Христу Исусу, Господу нашем".[12]

Степен љубави и блаженства у Царству Небеском ће расти. Љубав Божија нема граница и зато ће "процес" нашег узрастања у љубави бити бесконачан. Сви ћемо се ми све више и више приближавати оном степену општења и јединства, оном степену љубави (реч "степен" је овде само условна, као и реч "процес"), који постоји у Светој Тројици - између Оца, Сина и Духа Светога. То и јесте онај пут о којем говори Господ у 14. глави Еванђеља од Јована (...и пут знате... Ја сам пут).

Ја живим и ви ћете живети - говори Син Божији – У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, ивиу мени, и ја у вама. Ко има заповести моје и држи их, то је онај који мене љуби, а који мене љуби, тога ће љубити Отаи мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам... и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,20-21,23). И о Духу Светом: И ја ћу молити оид, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама довека, Духа истине, кош свет не може примити, јер Га не види, нити Га познаје; а ви ш познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити (Јн. 14,17).

Свето Писмо нам говори о јединству и неизмерној узајамној љубави Лица Свете Тројице, на пример, оваквим речима: мене Отац љуби... (Јн. 10,17); Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30); Ја сам у Оцу, и Отаи, у мени (Јн. 14,11); Ја љубим Оца (Јн. 14,31).

Узајамна љубав Лица Свете Тројице је идеал који нам показује Господ наш Исус Христос. Јединство људи по образу Тројичног Бога представља циљ божанског домостроја. У Својој првосвештеничкој молитви Богу Оцу Он узвикује: Оче свети... Да сви једно буду (личности) као што си ти, Оче, у мени и ја у теби (то јест, као што су јединствене у љубави божанске личности Свете Тројице), тако и они (друге личности), да у нама једно буду... да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима (у онима који љубе Бога), и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао да буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света. Оче праведни, свет тебе не позна, а ја те познах и ови познаше да си ме ти послао. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима (видети: Јн. 17,21-26).

Ове речи Сина Божијег, упућене Богу Оцу, садрже вероватно сву суштину Еванђеља. Бог Реч (Логос) говори о Својој жељи да она љубав којом љубе један другог Лица Свете Тројице, буде и у нама, у свим личностима које су Они створили. Наравно, исто жели Бог Отац и Бог Дух Свети.

Јер сам Отац љуби вас - сведочи Син Божији - зато што сте ви љубили мене и веровали да ја од Бога изађох (Јн. 16,27). Господ воли сваког од нас, сваку личност коју је Он створио. Та љубав нема недостатка, ни сенке промене, ни сенке несавршенства, нема краја. И да љубиш њих као што мене љубиш (Јн. 17,23). Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој (Јн. 15,9).

Наше призвање је у томе да се уподобљавамо Богу у љубави. Господ нас позива да подражавамо неупоредиву љубав Лица Свете Тројице: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубим (Јн. 13,34); Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт.5,48). И апостол Петар каже: По Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Зато што је написано: будите свети, јер сам ја свет (Пт. 1,15-16). Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена, и живите у љубави као што је и Христос нас љубио - позива хришћане апостол Павле (Еф.5,1-2).

Зато Свети Оци и кажу да нам је лик Божији дат, а подобије стичемо својом вољом. Лик Божији је дух, личност, а подобије је признање других личности, љубав. Човек може бити подобан Богу у већој или мањој мери, али може и сасвим престати да буде богоподобан ако изгуби љубав, ако постане звероподобан или чак демоноподобан.

- Треће. Шта је то тама? У тами никога не видимо, не признајемо друге, као да других и нема. Али други заиста постоје. А ако они постоје то значи да онај за кога нико не постоји, једноставно одриче друге личности, убија их (за себе) - не воли их.

Ад, тама ("ад" значи "одсуство светлости", "невиделица"), по Григорију Богослову је стање "отуђених од Бога". А ако су отуђени од Бога, то значи да су отуђени и од свих личности које је Он створио. "По мери кратковидости" - то јест, по мери отуђености, по мери урањања у таму. Ту се такође говори о степену, али сада већ о степену одрицања, неприхватања других личности, степену непостојања љубави. Зато су "муке различите, као и награде" (св. Григорије Синаит).[13]

А ово је суд што је светлост дошла на свет - рекао је Господ - а људи више заволеше таму, него светлост (Јн.3,19). Исто то говори и Григорије Богослов. Једно исто ("ова награда") за једне ће бити светлост, а за друге тама. Односно, једно исто за једне ће бити Царство Небеско, а за друге геена. "Један исти огањ у будућем животу послужиће блаженству или мучењу" (св. Василије Велики); "Јер један исти огањ се назива и огњем који прождире и светлошћу која просвећује" (Лествица преп. Јована, беседа 28).

Према речима преп. Исака Сиријског, тама најкрајња је област духовних бића која пребивају ван Бога"[14] (најкрајња значи спољашња). И уопште, сви символи стања које је супротно оном стању какво ће бити у Царству Небеском ("геена огњена", "огањ неугасиви", "пакао", "црв неуморни", "шкргут зуба", "тама најкрајња", "тартар", "паклено подземље", "ад" и други), говоре о истом - о порицању и самопорицању, о убиству и самоубиству. Али Бог не пориче, не уништава пале анђеле који су отуђени од Њега (демоне и људе), чува њихово постојање. Они не престају да постоје (само што ће то постојање бити у области таме, у стању мрачне отуђености). То је све што може учинити Љубав (Бог) за њих; од осталог, то јест, од живота духовног, о општења, они су се сами одрекли својом вољом.

Ово стање мрачне отуђености добро је изразио Достојевски речима умирућег старца Зосиме (Браћа Карамазови): "О, постоје и у паклу такви који остају охоли и свирепи, упркос неоспорном сазнању и сагледавању непобитне истине; постоје страшни који су потпуно пришли сатани и његовом охолом духу. За њих је пакао добровољни и жељени избор: они су добровољни мученици. Јер су проклели сами себе кад су проклели Бога и живот. Хране се опаком гордошћу својом, као кад би гладни у пустињи почео да сиса крв из свог тела. Али су заувек незасити и одбацују опроштај, а Бога који их зове к Себи проклињу. Бога живога не могу гледати без мржње, и захтевају да не буде Бога живота. Да Бог уништи и самога себе и све што је створио. И гореће вечно у паклу гнева, жедни смрти и непостојања. Али неће имати смрти.."

Свачије ће дело изићи на видело - говори ап. Павле - јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити и свачије ће се дело огњем испитати какво је. Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату; ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти (то јест, неће престати да постоји), но тако као кроз огањ (1 Кор. 3, 13-15).

"За друге  је Он огањ неприступни који треба да испита какво је дело свакога, и поново да се удаљи од њих, као од недостојних. Заиста, и божанство је огањ, како је рекао Владика, јер Он је дошао да га баци на земљу (Лк. 12,49)" (преп. Симеон Нови Богослов).[15] Ето зашто ап. Павле говори да је миомирис познања Бога за оне који се спасавају мирис живота за живот, а за оне који гину - мирис смрти за смрт (видети: 2 Кор. 2,15-16).

За оне који сада по својој вољи пребивају у стању отуђености (то јест, у мраку зверских страсти) и не теже општењу и љубави, то стање отуђености ће се наставити и у вечности, оно ће с њима прећи у вечност, као некакво њихово "скровиште" (пошто је оно скривено од њих већ овде). А за оне који се сада, у условима земаљског живота, боре са отуђеношћу која живи у њима и теже општењу и љубави, то јест, честитом животу (по заповестима Христовим), овакво стање (општења, љубави), опет исто као и њихово "скровиште", прећи ће с њима и у вечност. Зато Свети Оци кажу: "Као што су зачеци будућих мука скривено присутни у душама грешника; тако су и зачеци будућих добара присутни у срцима праведника и делују духовно, а и кушају се. Јер Царство Небеско је честито живљење, као што су адско мучење страсне навике" (св. Григорије Синаит).[16]

Отуда постаје разумљиво због чега је неопходно пролажење кроз такозвана митарства о којима нам говоре Свети Оци. Митарства су нам заиста потребна. На митарствима се човеку даје могућност да увиди истинску суштину зверске, мрачне и смрадне (отуда реч "смрт") отуђености, то јест, да увиди отуђеност онакву каква она јесте заправо, и да увиди на који начин и у којој мери му је та отуђеност била својствена у његовом земаљском животу и у његовим делима.

Осим тога, на митарствима човек среће бића која пребивају у том стању мрачне отуђености, то јест, пале анђеле. Та звероподобна бића која су отуђена од Бога и других личности показују човеку његове грехе, то јест, његова дела, речи и помисли у којима се испољавала отуђеност која живи у њему. Тиме мрачни и злобни демони показују да он има с њима оно зајед-ничко које им даје право да га увуку у ту област таме и духовне смрти, у којој и они сами пребивају.

А анђели, та светлосна духовна бића која такође срећу душу која је изашла из тела, напротив, труде се да нађу у човеку (у његовим делима, речима и мислима) оно у чему се испољавала његова тежња ка општењу и љубави, да би показали да ће он ипак бити способан да учествује у Царству Небеском. И ту је важно шта ће претегнути у човеку, на коју страну ће се приклонити његова воља - према општењу (љубави) или према отуђености. Отуда и таква слика у православној традицији, као што је "вага" која има два таса - на једној је добро - љубав, а на другом зло - отуђеност. Ако претегне зло, човекова душа се сурвава у бездан (без дна, битије без темеља), у таму најкрајњу. Ако пак превагне добро (а овом тасу се додаје још и милосрђе Божије), душа се прима у рајске обитељи, у област (царство) светлости и љубави.

И сада, пролазећи кроз митарства, човек зна истинску суштину отуђености и више никад неће хтети да јој се врати (као што, на пример, овде на земљи човек неће да себе излаже смртној опасности). Он ће просто заборавити на њу (отуђеност), као на страшан сан. Зато, према православном учењу, они који су се удостојили Царства Небеског никада више неће отпасти од Бога, неће се вратити у своје претходно греховно стање (сетимо се речи св. Григорија Синаита: "Смањивање или пак прелажење из врлине у грех онај век не допушта").

Исти смисао има и показивање души која је изашла из тела раја и пакла. Човеку се пружа могућност да упореди: ево стања људи који су изабрали општење и љубав, а ево стања људи који су изабрали отуђење и мржњу. Ето зашто се, како уче Свети Оци, спасење или пропаст одређују усмере-ношћу човекове воље. Свака Богом створена личност прави тај основни свој избор - општење или отуђеност.

"Награда" (видети горе цитат из дела св. Григорија Богослова) значи да ће се Бог појавити пред нама као Личност. То ће бити Други Његов славни Долазак. Али за оне који желе општење и јединство с Њим, то ће бити блаженство, они ће похрлити у наручје Оца небеског; а за друге, то јест, за оне отуђене од Бога - то ће бити огањ. Зато је Господ и изагнао наше прародитеље, Адама и Еву, из раја (и сада смо сви ми изгнаници), да би, удаљивши се од Бога, они сами осетили како је лоше бити ван општења с Њим (то и јесте познање добра - бити с Њим, док је познање зла бити без Њега) и да би сами хтели да се врате Њему (упореди причу о блудном сину).

Да наши прародитељи нису били истерани из раја они би и даље наставили да се све више отуђују од Бога у какво их је стање (стање отуђења од Бога и једно од другога) увео сатана (противник, порицатељ, рушитељ). Тада би се они можда коначно уподобили демонима, изгубивши могућност спасења.

Апокалипса говори о крајњем степену развоја отуђености у људима, отуђености од Бога и једни од других. А то значи да више нема разлога да се наставља изгнанство. И оно престаје, Бог нас враћа Себи, тачније, Сам долази к нама у слави Својој и Свети анђели с Њим. Колика ли је само у томе Његова љубав! Његов Долазак ће бити праћен свеопштим васкрсењем иза кога ће уследити Страшни суд који ће показати да нећемо сви ми, на неизрециву жалост, хтети повратак Богу. За оне који то неће, за оне у којима нема љубави, то јављање Бога ће бити огањ. Љубав Божија ће спаљивати...

У једној књизи Сергеја Нилуса тим поводом постоји овакво поређење: сунце (Бог) за лишће које је на дрвету (Црква) је живот, а за лишће које је опало с дрвећа - оно је сушење, увенуће. Али није сунце за то криво, већ они који су отпали.

Отац Серафим Роуз Платински на крају своје књиге Човек против Бога пише следеће: "Само онај може у потпуности поверовати у пакао ко у потпуности верује у небеса и у живот у Богу зато што само онај који барем мало замишља тај живот у Богу може схватити шта значи његово одсуство. За већину данашњих људи живот је краткотрајна трица којој није потреб-но ни потврђивање ни одрицање, трица оденута у утешне илузије и наду у апсолутно ништа у будућности; ти људи ништа неће сазнати о паклу док се сами не нађу у њему. Али Бог сувише воли чак и такве људе да би им дозволио да Га једноставно 'забораве' и 'оду' у ништа где нема Онога Који је човеку једини живот.

Чак и тим људима који су у паклу Он нуди Своју љубав која мучи оне који се у овом животу нису припремили да је приме. Многи се искушавају и очишћују у том пламену, постајући достојни живота у Царству Небеском, али други ће вечно бити у паклу с демонима за које је он био припремљен... Онима пак који се усуђују да сматрају да знају вољу Бога Живога и да Га осуђују за 'суровост' - били они нихилисти или уздржанији хуманисти, може се показати оно у шта сви они верују - човеково достојанство.

Бог нас није позвао ка савременим 'небесима' дремања и сна, него потпуној обожујућој слави синова Божијих, и ако ми, које Бог сматра достојним тога, одбацујемо Његов позив, тада је за нас бољи паклени пламен, мука који служи као последњи и ужасни доказ високог призвања човековог и Божанске неугасиве љубави према свим људима, него ништа у које се уздају нихилисти и маловерни људи наше епохе. Ако није достојан небеса, човек је достојан само пакла и ничег другог".

"Царство Божије означава општење с Богом. Пакао означава лишеност тог општења. Ако ко има осећање и ум - говори свештени отац наш Јован Златоуст - он већ проживљава пакао када се лишава општења с Богом. А пошто нам подсећање на пакао изазива бол, зато и бива делотворна претња огњем. У обичном случају морали бисмо да страдамо не онда када нас муче, већ када грешимо, јер раскид с Богом је далеко гори од било каквих мука. Ми се сада налазимо у толико жалосном стању да бисмо, ако не би било страха од пакла, с великим напором чинили добра дела. Када бисмо волели Христа као што то захтева љубав, схватили бисмо да је супротстављати се Ономе Којег волимо, горе од било каквих мука. Али пошто ми не волимо, ми и не знамо величину паклених мука (Беседа на Посланицу Римљанима).

Христос је својим крстом и васкрсењем обновио творевину. Апостол Павле пише: Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде (2 Кор. 5,17). Шта значи то да је све постало ново? Зар су се, значајно пита Симеон Нови Богослов, изменили небо и земља? Можда је сунце, или звезде, или море, или било шта од видљивих ствари постало ново? Наравно, нико то неће тврдити. Обновљење се односи на нас, хришћане.

"Мртви будући, за живот смо устали. Распадљиви, у нераспадљиво смо се претворили. Смртни, у бесмртно смо се променили. Земаљски, постали смо небески. Плотски и од плоти рођење имајући, духовни смо постали, препорођени и обновљени Светим Духом" (преп. Симеон Нови Богослов, Етичке беседе).

Обнављање творевине остварује се у Цркви и доживљава се у личности новог човека у Христу. У то се можемо искуствено уверити, погледавши живот светих, као и живот сваког верника када овај живи као живи члан Цркве и поштује заповести Божије. У личности новог човека у Христу видимо унутар простора и времена доживљај есхатолошког догађаја обна-вљања творевине.

Живот будућег века, као живот вечни, не односи се на неки временски одсечак, већ садржи време у себи и превазилази га. Само време постаје "место" сусрета с вечношћу. То се тајанствено остварује пре свега на Божанској литургији. На њој се благосиља Царство Божије "сада и увек и у векове векова". Земаљска Црква се сједињује у једно с Царством Небеским. "Сада" царства Божијег дато је у Цркви.

А "увек" Цркве постоји у Царству Божијем. На Божанској литургији верник се сједињује у једно с вечношћу. И то сједињење не представља психолошко, већ онтолошко стање, јер се остварује у непосредном присуству личног Бога.

Полазећи од овог, може се схватити и литургијско време у којем је могу-ће помињање "свега што се збило за нас", време које обухвата не само крст, смрт и васкрсење Христово, него и Други и славни долазак Његов (молитва узношења на Литургији св. Јована Златоуста). Време је отворено према вечности, и вечност се јавља у тренуцима времена. Човек постаје грађанин Царства Божијег и причесник бескрајног живота и истовремено доживљава противречности света и остаје под влашћу распадања и смрти.

Али време које постаје "место" сусрета с вечношћу може се претворити и у "место" заборава и уништења вечности. Време може човека довести у заблуду, јер он ће посматрати време и све што се у њему збива као нешто што једино постоји.

Укидање варљивости времена, односно, световне заблуде, оствариво је само кроз укидање пропадљивог света. А ослобођење човека од заблуде овога света оствариво је ако он умре за свет. Зато је хришћанин позван да умртви своје удове на земљи (Кол. 3,5). Апостол Павле каже да се ради њега свет распео и он ради света (Гал.6,14).

Свети Григорије Палама, коментаришући ове речи апостола Павла истиче да када се распиње не само свет ради човека, него и човек ради света, тада се човек удостојава да види Бога (Омилија, 11). Ко види Бога, тај добровољно умире за грех.

Коначна смрт за грех и у складу с тим живо и непрекидно виђење Бога оствариви су у васкрсењу мртвих и при обнављању света. Тада ће се завршити искуство ишчекивања и појавиће се пунота Божанског обећања. Временско ће бити укинуто, а отвориће се вечно: Нова пак небеса и земљу нову по обећању Његову чекамо, где правда обитава (2Пт.З,13). И у том новом стварању праведни ће засијати као сунце (Мт. 13,43) заједно с Господом, "гледајући Га вечно и добијајући безграничну радост од Њега" (Преп. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере).

Човекова смрт, као и укидање, и обнова света, не руши и не раскида човеково јединство с Богом, јер оно је утемељено унутар света и историје. Човеково улажење унутар тела Христовог, ступање у заједницу обожења, то јест, Цркву, јесте стварни улазак и ступање у Царство Божије, у ишчекивани живот будућег века. Телесна смрт човекова не прекида његов нови живот у Христу, јер Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22,32). И крај света не руши општење обожења и не прекида органско јединство Цркве с Царством Божијим.

Живот у Христу, истиче св. Никола Кавасила, "расте у овом животу и почиње овде, али се завршава у будућем веку, када достигнемо онај дан. Али тај живот не може се испунити у душама људи, па чак и онај будући живот ако не почне овде" {Седам беседа о животу у Христу).

Веза између садашњег и будућег живота, између садашњег и будућег века аналогна је и вези дела с целином, непотпуног с потпуним: Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познат (1Кор. 13,12). Нема провалије између садашњег и будућег живота, "већ будући живот као да се излио у садашњи и помешао се с њим. Ово сунце је човекољубиво засјало и на нас" (Седам беседа о животу у Христу).

Садашњи живот није само припрема за ишчекивани живот будућег века, него и учешће у њему. Јер овде и сада хришћани добијају дарове Светога Духа по благодати вере. Тамо ће их имати у истинској њиховој ипостаси. Прелазак из садашњег у будући век јесте прелазак из радости "у вери" на радост "у виђењу", то јест, радости у правом смислу (преп. Максим Исповедник, Мистагогија). Расцеп између тварног и нетварног, временског и вечног бива помирен унутар богочовечанске природе Цркве. Време свакодневног живота постаје унутар Цркве право време учешћа у вечном. Зато је верник и позван да живи у времену по начину живота и одредбама вечности. Ап. Павле подстиче Тимотеја да се чврсто држи вечног живота у који га је позвао Бог (1Тим.6,12), док и сам Христос именује заповест Божију вечним животом (Јн. 12,50).

Поштујући заповести Божије, верник је већ ступио у вечни живот. Јер управо је он био првобитна крајња граница стварања човека и тек је човеков пад захтевао ваплоћење Сина Божијег. Телесна смрт човекова сада је прелазак из смрти у живот (Јн. 5,4). Крај живота постаје за њега и крај историје. А историја сваког човека или сваког људског рода јесте минијатурна слика историје целог човечанства.

Као што се "лик Божији" налази у сваком човеку и у целом човечанству, тако и Бог промишља о сваком човеку и о целом човечанству. Искушења, невоље, ратови, туге, јављања Христа и искушења антихриста - то су есхатолошке појаве не само за цело човечанство, него и за живот сваког човека.

Сваки човек потенцијално садржи целокупно човечанство. Свецелост човека као личности тек онда ће се реално остварити када он смести у себе цело човечанство, када у себи буде доживљавао једносуштност људског рода. Тада ће он од потенцијалне личности постати истинска личност. Али то човек сам не може да оствари. Тако на пример, њему самом је немогуће да оствари заповест љубави према непријатељу. Јер властита воља само мрви људску природу. Зато без прихватања воље Божије човек неће моћи да обнови јединство човечанства.

Саобразно оној мери послушности вољи Божијој и учешћу у животу Христовом, коју испољава човек, он достиже савршенство као личност. То савршенство се у првобитном облику постиже већ у садашњем веку, а на коначан начин у будућем веку. Тада ће верници постати једно, као што је Отац у Сину и Син у Оцу (Јн. 17,21-23). Тада ће они реално доживљавати једносуштност људског рода. Доживљавајући ту једносуштност, они ће бити истинске личности, по образу Лица Свете Тројице. Тај догађај се припрема и доживљава до одређене мере у садашњем животу унутар Цркве приликом вршења заповести које се све састоје у двострукој заповести љубави.

Двострука једносуштност Христа - као Бога с Божанством и као човека са човечанством - стварају темељ и правило живота Цркве. Сјединивши у Својој ипостаси сву и целокупну људску природу, Христос је заувек обновио једносуштност људи. Учинивши вернике удовима Тела Свога у Цркви, Он их позива да заиста стварају своју једносуштност у саборној љубави. Зато се може рећи да као што је одрицање једносуштности Христа са Оцем у богословљу догматска јерес, тако је и одрицање једносуштности Христа са човечанством, његовог прихватања у своју ипостас истинског (реалног) људског живота - етичка јерес. Љубав која ће делити људску природу и која неће обухватати све људе, укључујући и непријатеље, за Православну Цркву је јеретичка.

Степен љубави човека према Богу и према ближњем одређује степен његовог савршенства као личности. У мери у којој човек захваљујући љубави према Богу испуњава заповести и себе жртвује ради ближњег, у истој мери он задобија свог правог себе у лицу ближњег. Опростивши у Христу и прихвативши ближњег, он у оквиру личног постојања постаје истинска ипостас, Христос по благодати. Иако он још увек пребива у власти распадања и смрти која пресеца људску природу и обесмишљава свеопшту љубав, он, као причесник и подражавалац живота Христовог, гаји љубав према непријатељима. Тако он на делу обзнањује једносуштност људи и уверава да је заповест Божија вечни живот (Јн. 12,50) који се не боји смрти.

Према богослову испостасног начела, блаженопочившем старцу Софронију, ипостас, или личност, јесте "окренуто према унутра јединство свих. Човек као ипостас образује центар који је у стању да садржи сву пуноту богочовечанског бивствовања" (Видети Бога какав Он јесте). Човеково савршенство, које се подудара с реализацијом његовог ипоста-сног начела, поистовећује се с његовим савршенством као личности, с његовом еволуцијом у свечовека по слици Христа. Оно се тајанствено остварује у делу божанског домостроја и оно треба да се испуни у животу сваког човека.

Будући живот се разоткрива у историји посредством слика и прича. Сликовито и алегоријско исказивање не може се подвргавати уобичајеном "дешифровању". Јер далеко потпуније ће бити тајанствено јављање смисла у нетварној светлости која је такође неизрецива. Човек не може примити и тим више изразити небеске величине (видети:2 Кор.12,4;1Кор.2,9). Јер на крају крајева те величине и будући живот су величине и живот Самога Бога. То је учешће у животу Божијем и созерцање Његовог Лица. То је јасно јављање једносуштности и славе Његове у тварном свету. Ту се управо и задобија јединствено испуњење хришћанског живота.

По својим својствима хришћански живот је крајње динамичан. То је живот непрестаног усавршавања и обожења. Благодат Божија која се даје вернику у садашњем животу приликом усиновљења у Христу, биће разоткривена у својој пуноти када се јави Христос - истинити живот верних (Кол.3,4). Хришћани су већ сада деца Божија, али још увек није откривено шта ће она бити. Али она знају да када се јави Христос у Другом доласку, она ће постати слична Њему, јер ће Га угледати онаквим какав Он јесте (1 Јн.з,2). Она ће постати истинске.личности, јер ће видети Бога лицем у лице (1 Кор. 13,12).

Динамичан карактер хришћанског живота изражен је и у чекању будућег века. Хришћанин не очекује страсно будући век, већ се креће према будућем веку са чежњом и надањем. И када умире он не доживљава то као "судбину", већ "жури не бринући се више за ишта сујетно" ("подобна стихира" чина опела).

Бог је безграничан. И човеково обожење, као и уподобљење Богу, представљају безгранично напредовање које се остварује по мери човекове одлучности. Зато у Царству Божијем постоје многи станови (Јн.14,2) и "много разлика у звању" (св. Василије Велики, О Светом Духу). Боговиђење, као виђење безграничног Бога, такође се простире до бесконачности, пратећи бескрајну тежњу боговидца (св. Григорије Нисијски, О Мојсијевом животу). Ова тежња чини човека таквим да он стално прихвата божанску славу и води га непрестано све савршенијем созерцању Бога и све потпунијем учешћу у Његовој слави. "Зар свети у боговиђењу будућег века не напредују стално до бесконачности? Из свега је очигледно да је то до бесконачности" (св. Григорије Палама, У одбрану свештених исихаста).

Наравно, човек и у стању обожења не престаје да буде створење. Човек који се обожује, иако се креће до бескраја, никада не достиже истоветност с Богом. Он постаје обитавалиште пуноте божанства и бог, "бог благодати али без истоветности с Њим по суштини" (преп. Максим Исповедник, Опомињућа беседа).

Св. Максим Исповедник карактерише то стање као стајање које се вечно креће и као кретање које је по себи непомично (Таласију). То је спокој у непрестаном развоју и усавршавању које даје Дух Божији живим члановима Цркве. То је истински живот који постаје доступан у садашњем животу, али не обмањује и не ишчезава као он" (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалност: химера и истина).

Бог је Дух - каже Христос - И који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24). БОГ ЈЕ ЛИЧНОСТ - Дух и онај који жели да учествује у Његовом животу мора да пребива у духовном општењу и јединству с Богом, као личност са Личношћу, јер се и сам унутарњи живот Божији састоји у општењу - општењу трију божанских Личности.

Најприсније личносно општење са Светом Тројицом и јесте оно Царство Небеско које чека хришћанина, "где је неизрецива сладост оних који виде неизрециву доброту Твога Лица" (из јутарње молитве коју је сачинио св. Василије Велики) и "где нећемо скривено, него лицем у лице Тебе гледати, када предаш Царство Богу и Оцу, да буде Бог све у свему. Све до сада сам гладан и жедан (таквог најприснијег општења, лицем у лице - прим. аут.) али ћу се тада (у Царству Твоме - прим. аут.) наситити, када ми се открије слава Твоја, у којој царујеш са Оцем и Светим Духом у векове. Амин." (из молитве св. Амвросија Миланског, коју свештеник чита пред служење Божанствене литургије). И у Псалтиру је речено: Ја ћу се у правди појавити пред лицем Твојим, наситићу се када ми се јави слава Твоја (Пс. 16,15).

"Љубав - сведочи преп. Исак Сиријски - је првобитно созерцање Свете Тројице" (Подвижничке беседе, беседа 55).

"Када говоримо да је Бог љубав - просуђује протојереј Валеријан Кречетов - пре свега морамо да исповедамо Свету Тројицу... Љубав је сагласност и потпуно јединство свих Лица Свете Тројице. Ви знате за класичну икону Рубљовљеве Тројице. Ако посматрамо ову икону видећемо да се сва три Лица Свете Тројице налазе у потпуној сагласности и јединству. Свако слуша другога, свако пази и свако испољава ту сагласност чак и Својим изгледом. Управо је то јединство праслика онога чему треба да теже сва створења. А сва могућа учења о борби за опстанак врста само су последице људског грехопада".[17]

Преп. Јустин Поповић о љубави као суштини Бога и човека пише: "Љубав је суштина Бога, суштина Тројединог божанства, суштина хришћанства... Бог не би био љубав да није учинио од љубави човекову суштину. Бог је љубав: то је прва и главна новост хришћанства, а друга је да је ЧОВЕК ЉУБАВ. Без љубави Бог није Бог, без љубави ни човек није човек. Љубав чини Бога Богом, а човека човеком... Стекавши љубав која је суштина Божија, човек се реално сједињује с Богом и на тај начин схвата вечну истину. Љубав испуњава човека Богом. У мери те испуњености Богом човек Га спознаје. Испуњавајући се Богом, човек се испуњава светлошћу, светошћу, обожује се и на тај начин постаје способан за делотворно познање Бога... У молитви човек непрестано себе повезује с Богом и људима на најбољи начин".[18]

Молитва упућена Богу је живо признање личног бића Божијег и зато је вера без молитве мртва. Вера је молитва. То јест, жива вера у Бога је живо општење с Њим. Признањем Личности Божије и општењем с Богом, ми и сами оживљавамо као личности. Приближавајући нас Богу, молитва побеђује у нама озвереност (отуђеност), јер како каже св. Григорије Палама "одступивши од Бога ум постаје или скотоподобан или демоноподобан". Исто то потврђује и преп. Максим Исповедник: "Удаљавајући се од Бога ум постаје скотоподобан и зверолик".[19]

'Ако се молиш, ако волиш, ако страдаш, ти си човек" - волео је да понавља велики руски философ Лосев.[20] Други истакнути руски философ и хришћанин Владимир Соловјов (морамо да напоменемо да се на овом месту не слажемо са овим ставом аутора књиге о В. Соловјову, због става Отаца Цркве, попут Светог Теофана Новог Полтавског, и подвижника попут архимандрита Лазара Абашидзеа и преподобног Серафима Платинског, који су говорили да је његова философија пантеизам, а не Православље - приме. уредништва Православног Одговора)  нешто пре своје смрти је на питање: "Шта је најважније и најпотребније човеку?" - Одговорио: "Да буде што је могуће чешће с Господом"; 'Ако је могуће, да увек буде с Њим" - додао је он, пођутавши неколико тренутака.[21] Према речима преп. Јустина Поповића: "Молитва је једини метод суштинског самопознања".

"Молитва је - каже св. праведни отац Јован Кронштатски - доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам створен ни из чега; ја сам ништа пред Богом као неко ко нема ништа своје. Али ја сам, по Његовој милости, лице (то јест, личност - прим. аут.), имам разум, срце, слободну вољу и уз свој разум и слободу могу обраћањем свог срца према Њему да постепено повећавам у себи Његово бесконачно Царство, постепено све више и више умножавајући у себи Његове дарове, да захватам из Њега као из вечно текућег неисцрпног извора свако добро духовно и телесно, а нарочито духовно. Молитва ми говори да сам ја образ Божији, да ја, приликом смиреног и благодатног стања своје душе пред Богом, уз своју слободну вољу, бескрајно умножавајући духовне дарове Божије, могу на тај начин до бесконачности да се усавршавам и да до бесконачности увећавам моју боголикост, моје небеско блаженство, за које сам и предодређен.

О! Молитва је знак мог великог достојанства којим ме је почаствовао Створитељ. Али она ме, у исто време, подсећа и на моју ништавност (ја ништа своје немам, зато и молим Бога за све), као и на моје најузвишеније достојанство (ја сам лик Божи-ји, ја сам обожен, ја могу да се назовем пријатељем Божијим као Аврам, отац оних који верују, само кад бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао се Њему у овом животу делима љубави и милосрђа)".[22]

"Молитва је - писао је још св. Јован Кронштатски -... созерцање Бога, дубоко побожно стајање душе пред Њим, као пред Царем и Суштим Животом, који даје свима живот... храна за душу, ваздух, светлост и животворна њена топлота... просветљење лица, весеље духа, златна веза која спаја твар са Творцем... достојанство једнако анђеоском... жива вода душе; примање љубави у срце свих људи; усељавање у срце Пресвете Тројице како је речено: И њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23)".[23]

Последица молитве јесте мир у срцу, како говори Спаситељ: Ходите к мени (то јест, приближите ми се срцем) сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28). Дакле, мир на језику Светог Писма није ништа друго до богоопштење, а помирење с Богом је обнова изгубљеног богоопштења, јер Бог беше у Христу који помири свет са собом - пише апостол Павле - ... метнувши у нас реч помирења... Молимо у име Христово помирите се с Богом (2 Кор. 5,19-20).

Бог хоће управо наше срце, сједињење нашег срца с Њим: Сине дај ми срце своје (Приче 23,26). И нема богоопштења у оној молитви у којој срце није окренуто Богу: Приближава ми се народ овај устима својим; и устима ме поштује, а срце им је удаљено од мене (Мт. 15,8-9). Јер "срце је - како каже свети праведни Јован Кронштатски - главно у човеку, његов живот; штавише - наше срце је сам човек... Зато молитва мора бити, да тако каже-мо, сва дух, сва разум".[24] Другим речима, човеково "срце", на језику Светог Писма јесте његов дух, а личност је човеково средиште, срж човека.

"Срећан је онај ко је од младости затворен у свом срцу са Христом - записао је једном у свом дневнику новомученик архиепископ Арсеније Жадановски - За тебе је овај бучни и развратни свет непозната, несхватљива и хладна пустиња, у коју када доспеш тежиш да се сакријеш у угодном кутку свог срца где је с тобом Христос. Треба се само бојати да то не изгубимо".

А ко се сједини с Господом један је дух с Њим (1 Кор. 6,17). Знаш ли шта је то утонути (у молитву)? - упитао је једном старац Пајсије Светогорац свог саговорника - Дете које је утихнуло у наручју мајке не говори ништа, оно се већ налази у јединству и општењу с њом".[25]

Човек се молитвом припрема за сусрет с Богом "лицем у лице" у вечности, за општење са Светом Тројицом у Царству Небеском. О томе говори свети праведни отац Јован Кронштатски: "Да ће наше јединство с Богом у будућем веку уследити и да ће оно за нас бити извор светлости, мира, радости и блаженства, то ми већ делимично у искуству спознајемо и у садашњем животу. У молитви, када је душа наша у потпуности окренута Богу и сједињена с Њим, осећамо се дивно, спокојно, лако и радосно као што су деца спокојна у наручју мајке, или, боље рећи, осећамо се некако неизрециво добро: Добро нам је овде бити (Јн. 1,3). Дакле, неуморно се подвизавај ради будућег бесконачног блаженства чије зачетке искуствено спознајеш и ти у садашњем животу, али пази: то су само зачеци земаљски, несавршени, видљиви само делимично, као у огледалу, у загонетки (упореди: 1 Кор. 13,12); како ће нам бити онда када се заиста најприсније сјединимо с Богом, када слике и сенке нестану и настане царство истине и виђења? О! До смрти се треба подвизавати за будуће блаженство, за будуће сједињење наше  с Богом".[26]

Свети праведни отац Јован Кронштатски је често указивао на то да је живо и лично општење суштина православне молитве и богослужења. И заиста, у сваком свештенодејству присутна је ипостасна "упућеност", окренутост личности. У свакој молитви, у сваком свештеном дејству човек себе остварује као богоподобна личност која разумно и слободно ступа у општење с духовним светом (светом духовно живих личности).

"Зашто су све наше службе састављене у облику дијалога (разговора, беседе)? - пита отац Јован и одговара - Ту је премудрост Божија... све молитве и песме у славу Господа, Богородице, светих анђела и светих изражене су увек у другом лицу: ти, ви, зато што као да представљају узајамни разговор, једног с другим, или неколико лица с Богом, Богородицом, светим анђелима, светим угодником или са читавим њиховим сабором; и нужно претпостављају да нас они слушају, да су присутни заједно с нама, или да су нам у Богу веома блиски". "Те заменице 'ти' и 'ми' - сведочи отац Јован Кронштатски - говоре о непосредној присутности Спаситеља у нама".

У вези с тим скреће пажњу следећа особеност. 118. псалам (17. катизма) који се сматра, да тако кажемо, најдуховнијим од свих библијских псалама, у готово сваком стиху садржи обраћање на "Ти" и у већини случајева не само једно, него два, или чак три таква обраћања. На пример: Постави слузи Твоме реч Твоју да Те се боји (стих 39); Нека дође на мене милост Твоја, Господе, помоћ Твоја по речи Твојој (ст. 41); Учини слузи Твоме по милости Твојој и заповестима Твојим научи ме (ст. 124); Светлошћу лица Твога обасјај слугу Твога и научи ме заповестима Твојим (ст. 135). Ниједан други псалам не садржи оволики број и оволико учестало помињање личних обраћања са "Ти". Ето зашто црквени типик прописује управо да се 17. катизма чита или пева сваки дан (понекад и неколико пута), као и на богослужењу за покојнике.

Сам отац Јован је од првог тренутка богослужења ступао у непосредно општење с другим светом, знајући обећање Господње: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20). О причешћивању светим тајнама Тела и Крви Христове у свом дневнику отац Јован је записао: "Када се причешћујем светим тајнама онда говорим у себи: Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштински, непроменљиво, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обновитељски, обожујуће, чудотворно (што ја и осећам у себи). Затим више ништа не додајем своје".[27]

"Не одбаци ме од лица Твога (то јест, не остави ме ван личног општења са тобом - прим. аут.) - молимо се ми пред светим причешћем - и да, удаљавајући се на дуго време од заједнице с Тобом, не будем уловљен од духовног вука" (из молитвеног правила пред Свето Причешће). "Зашто си ме одбацио од лица Твога Светлости незалазна и покрила ме је туђа (то јест, противприродна за моју Богом саздану природу) тама, беднога? Али обрати ме и путеве моје управи к светлости заповести Твојих, молим се" (један ирмос). Такав је род оних који Га траже, који траже лица Твога, Боже Јаковљев!, речено је у Светом Писму (Пс.36) о људима чије срце непрестано тражи и чезне за личним Богом. Такво општење и јесте она жива вода коју када човек пије неће ожеднети довека, већ ће та вода постати у њему извор воде која тече у живот вечни, како је рекао Спаситељ у разговору Са Самарјанком (видети: Јн. 4,13-14).

Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити (Мт.5,6; упоредити:Лк. 6,21). Управо чежња за непрестаним и најприснијим личним општењем с Богом јесте основа такве појаве из духовног живота као што је монаштво. "Јер почетак за монахе - говори о томе старац Јосиф Исихаста - јесте доиста онај степен где се он (монах - прим. аут.) оставивши страсти, срео се с Богом, и спознат од Њега, прилепио се љубави Његовој, која му је до тада била непозната да би поновио Јовове речи: Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види. Зато поричем и кајем се у праху и пепелу (Јов.42,5-6)".[28]

У канону преп. Сергију Радоњешком (Минеј, месец септембар, 25. дан) стоје овакве речи: "Лице Христово лицем, преподобни Сергије, удостојио си се да гледаш, доиста као у огледало. То те и од света одвоји према жељи љубави твоје" (Песма 4).

Ту се ради о оном мутном огледалу (у то доба сва су огледала била мутна бронзана, за разлику од данашњих, стаклених) о којем говори ап. Павле: Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сада знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познат (Богом) (1Кор. 13,12).

Када човек почиње да се обраћа Господу као Личности, онда с њега као да се скрива некакво "покривало" које је дотле лежало на његовом срцу (упоредити: 2 Кор. 3,15-16) и он тада спознаје да је Господ Дух (Личност) (2Кор. 3,17), и тада почиње да откривеним лицем одражава славу Господњу, преображава се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа (2 Кор.З,18).

Монах оставља "све имање своје" (то јест, све што има у овом свету, све световне бриге и привидне световне радости) и "долази" Господу и свугде иде за Њим, "узевши крст" као што је то било предложено еванђељском богатом младићу (видети: Мт. 19,21 ; Лк. 18,22; Мк.10,21) који је питао Спаситеља о томе шта треба да чини да наследи живот вечни и како да постигне веће духовно савршенство (Мт. 19, 20: Шта још да чиним?).

Архимандрит Рафаил Карелин о суштини монашког пута каже следеће: "Монаштво је трагање за непрестаним богоопштењем... Зато је средиште монашког живота молитва... Монаштво је непрестано тражење Божанске светлости коју је псалмопевац Давид назвао "Божијим Ликом" (видети: Пс.26,8-9)".

О Божанској светлости и Божанској благодати архимандрит Рафаил говори још следеће: "Истински живот је Божија благодат. Земаљски живот с његовом пролазношћу и привременошћу је чудна синтеза живота и смрти, то је полуживот. У односу на вечност то је ембрионално стање душе, то није битовање, већ бивање или пребивање... Благодат је извор сваког живота и сваког бића, то је сила освећења и будућег преображења, то је бескрајни циљ створеног света, а недостатак благодати је умирање света и апокалиптичне катастрофе као видљиви знаци његове агоније... Кроз очишћење срца, молитву и аскезу монах тежи да стекне божанску светлост у својој души, али та светлост је у исто време и срж светске творевине; и зато светлост коју је стекао монах у свом срцу преображава цео свет... Мистично учење о Божанској светлости, које представља срж Православља, туђе је свету... Монашки живот је тражење Таворске светлости... Карактеристично је да учење о Таворској светлости које прожима целу патристику, рационалистички Запад назива јересју паламизма и сујеверјем исихаста... Римокатолици и рационалисти у Православљу изгубили су увиђање разлике између својстава духа и душе, и једно су заменили другим... О Таворској светлости може знати само онај који ју је лично стекао".[29]

Задобијање Божанске светлости је последица општења с Богом: И кад Мојсије силажаше с горе Синај и држаше у руци две таблице сведочанства силазећи с горе, не знађаше да му лице поче сијати због тога што је Бог говорио с њим. И угледаше Мојсија Арон и сви синови Израиљеви, и гле, лице његово сија, и бојаху се да му приђу (Изл. 34,29-30).

Атонски старац Јосиф Исихаста, када су га замолили да упореди Божанску светлост с физичком светлошћу, овако је испричао - полазећи, наравно, од властитог искуства - о обасјању човека Божанском светлошћу: "У поређењу с Божанском светлошћу светлост овога света која нас обасјава у тренутку када је сунце у зениту, јесте тама. И чудесно је на који начин се збива то (личносно - прим. аут.) општење и сједињење безграничног и нетварног с тварним и ограниченим људима који захваљујући њему постају богови и синови Вишњега (Пс. 81, 6: Рекох вам - богови сте и синови Вишњеш, сви ви). Тек тада човек осећа и уверава се свим својим бићем да је он образ и подобије Самога Бога (то јест, човек тада у врло великој мери, с највећом јасноћом себе доживљава као духовну личност - прим. аут.). Свако просторно и временско телесно ограничење ишчезава, човек се налази ван места и простора, и усред неразрушивог мира себе доживљава као сличног Богу, посредством Његових енергија доживљава да је и сам он бог у Богу, не знајући на који начин и у којој мери то може бити. Он се не сећа ничега из свог претходног искуства и претходног живота и познаје само Бога у Којем борави, зна да је благ Господ (1 Пт. 2,3: Јер већ окусисте да је благ Господ).

Човек не сумња, не чуди се, не истражује (јер би то већ био поглед "са стране" - прим. аут.), него у пуноти учествује у некаквој безграничној срећи која му се чини да му није туђа (јер тамо више нема отуђености - прим. аут.), него је своја и природна (стање без отуђености је природно за човека, а пребивање у стању отуђености је противприродно - прим. аут.)... То се догађа ... у часовима молитве (то јест, представља последицу молитвеног богоопштења - прим. аут.)... Људско старање и воља не додају томе ништа, већ се то даје од Бога као дар (то јест, по апсолутно слободној вољи Божијој - прим. аут.) онима који су чистог срца, јер ће они, по речи Господњој, Бога видети (Мт.5,8)".[30]

Подсетимо се: Тада ће се праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13,43). И код пророка Данила: И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни. И разумни ће се сијати као светлост небеска, а који многе приведоше правди, као звезде вазда и довека (Дан. 12,2-3).

Такви најважнији духовни појмови, као што су Божанска светлост, богоопштење и образ и подобије Божије у човеку, међусобно су тесно повезани. Ево како о томе размишља еп. Илија Мињати: "Душа је образ Божији... у блаженству она силом Божанске светлости прима образ Самог Бога. Сви ми пак који откривени лицем одражавамо славу Господњу - говори ап. Павле - преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу (2 Кор.З,18). И Јован каже: Бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте (1 Јн. 3,2).

Дакле, ко пита шта је то душа нека сазна да је душа највеће дело Божанске светлости, она је живи отисак Свете Тројице (отуда и "печат дара Духа Светога", то јест, печат Лика Божијег - прим. аут.). О, неувенљива лепото душе! Како ви, хришћани, замишљате Царство Небеско, рајско блаженство, славу праведних? То није ништа друго до созерцање Лика Божијег. Тако је прекрасан Лик Божији да су свети анђели спремни увек да Га гледају. Они с чежњом гледају тај неисцрпни извор светлости неприступне. Зато Петар и каже: У шта анђели желе завирити (1 Пт. 1,12). Када би се Он на тренутак јавио у паклу, пакао би се претворио у рај, а када би се Он на тренутак сакрио из раја - рај би се претворио у пакао. Одраз тог Божанског лика јесте душа" (Беседа о души).[31]

Личносно општење с Лицима Свете Тројице и другим личностима које су Она створила по Свом образу - анђелима и људима - Свето Писмо назива светлошћу (у светлости видимо друге), а одсуство тог виђења тамом (када је тама никога не видимо). Ја сам светлост света - говори Господ (Јн. 8,12). Ако говоримо да имамо заједницу с Њим а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину - сведочи ап. Јован - Ако пак у светлости ходимо, као што је Он сам у светлости, имамо заједницу једни с другима, и крв Исуса Христа, Сина Његовог, очишћава нас од сваког греха (1 Јн. 1,6-7). Ми вам објављујемо живот вечни, говори на другом месту љубљени ученик Господњи, Да и ви с нама имате заједницу, а наша је заједница са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом (1 Јн. 1,3).

Молитва је светлост богоопштења. Ако се она помрачи, човек урања у непрозирни мрак богоостављености и престаје да види себе самога и друге. Бог за њега више није живи Бог с Којим он пребива у живом општењу, већ апстрактно-рационална идеја.

Ако нема богоопштења не може бити ни истинског општења с другим личностима, и обрнуто: ако нема љубави према личностима које је Бог створио, нема ни истинске љубави према Богу, што значи да нема ни личносног општења са Њим. Онај који говори да је у светлости, а мрзи брата својега, у тами је све до сада. Онај који љуби брата својега, у светлости пребива и саблазни у њему нема (1 Јн. 2,9-10). Јер ко не љуби брата остаје у смрти и (1 Јн. 3,14). "Ко је далеко од љубави, учи св. Јефрем Сиријски, тај проводи дане своје у сањивом бунилу", "лишен је светлости и живи у тами".[ 32]

Бог је љубав и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1 Јн. 4,16).

"Славни подвижници Цркве, такви као што су преп. Антоније Велики, преп. Јефтимије, Јефрем Сирин, Нил Подвижник, Силуан Атонски и други речима се приказују као 'оци света'. Оваква карактеристика не служи као знак само ширине распростирања њиховог учења, него је једно од својства њихове личности. Тачније говорећи, они указују на оно својство њихово личности које је изражено у широкој распрострањености њиховог учења и примера њиховог живота. Истински монах је светски човек. И циљ монаштва је савршенство човека, које се подудара с његовом обновом као васељенског (глобалног) човека.

Човечанство се не може наћи негде ван људи, у безваздушном простору. Човечанство се налази у човеку: у сваком човеку. Први човек је имао у себи потенцијално цео људски род. 'Јер иако је Адам сам створен од земље, у њему су били зачеци наследности целог људског рода' (св. Атанасије Велики, Против аријанаца).

Али и сваки човек има од природе у себи цело човечанство. Но покретан себичношћу која је мајка свих људских страсти, он бојажљиво себе ограђује у својој издвојености и није у стању чак ни да види јединство људског рода. Он не може да прихвати и смести у себе цело човечанство, то јест, да постане истинска људска личност.

Свесветскост (универзалност, васеленскост, свечовештво), будући да је по свом својству нарочито стање, не може се остварити путем узајамних уступака људи, па чак ни свих људи у целом свету, него само узајамним прожимањем и узајам-ним улажењем у сваку конкретну људску личност. Свесветскост не уништава, него потврђује личност. Тачније говорећи, свесветскост (свечовештво) је обележје истинске личности, истинске ипостасне личности.

Упадање човека у грех довело је до расцепа човека изнутра и поделило је људски род на егоцентричне индивидуе. Удаљавање од извора живота - Бога - умртвило је човека и учинило га туђим ближњем и свету. Потчињавање законима распадања и смрти учинило га је егоцентричним и са-мољубивим. Тако је било нарушено јединство човечанства у самој његовој основи и подељеност је почела да влада њиме.

Јединство или подељеност човечанства јесте јединство или подељеност сваког човека. И обрнуто, јединство или подељеност сваког човека одражава се на цело човечанство. Од тога на који начин сваки човек живи и делује, на који начин постоји и пројављује се у свету, зависи хоће ли он ујединити или раздвојити целокупно човечанство. Јединство човека или човечанства није празан појам, оно има реалну основу у људским личностима. Безипостасност или нестанак ипостасности, то јест, личности, јесте ништа друго до њен распад.

Истинска свесветскост се заснива на свесветском човеку. А свесветско човечанство се ствара откривањем свесветских људи. Без таквих људи могу бити светски догађаји, али не може постојати истинска светскост. То се управо и догађа у наше време када покушавају да заснују светскост само на негативним моментима најновијег доба. Али зар се може остварити свесветскост онда када унутар човека влада подела, када се и сама људска природа стално распада и у људима све више преовлађују егоцентризам и себичност.

Одговор на ово питање се не може дати полазећи од раздробљеног човечанства, већ само у перспективи динамике јединственог људског новог бивствовања. /.../ То се савршено остварује Христом и Његовом Црквом.

Циљ монаха је ослобођење од свакојаких световних препрека. То је ослобођење од страсти, ствари, жеља. То је потпуно унижење. На то су усмерене три монашке врлине: девственост, нестицање и послушност. Нарочито послушност, која и јесте главна монашка врлина, подразумева савршену слободу од свих ствари и смирење. У монаштву се ниједна врлина не сматра тако вредном као унижење и смирење. Другим речима, никаква врлина не представља циљ по себи, већ средство ради стицања смирења, то јест, ради човековог ослобођења од свега што га одваја од Бога и ближњих.

"Монах је од свих одвојен и са свима сагласан". "Монах је онај који је самога себе са свима сјединио тиме што у сваком човеку самога себе без изузетка може видети" (Евагрије Понтијски, О молитви). Монах се одваја од свих да би се сјединио са свима. Али он пребива са свима пошто види у другим људима истинско "Ја", јер његово истинско "Ја" јесте у ближњима. Тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно удови смо једни другима (Рим. 12,5). Крајњи циљ монаштва је потврђивање, а не одрицање; јединство, а не подела. Да би се остварило јединство са свима, неопходно је најпре одвојити се од свих. Тек онда се човек сједињује с Богом, сједињује се са свима. Ако не остави постојеће поделе, он неће моћи да достигне жељено јединство. Ако не уништи егоцентризам, неће моћи јасно да испо-љи свесветскост (истинску глобалност).

Монах напушта породицу и велику заједницу која је око њега да би постао члан светске породице Божије, да би постао човек љубави, јер Сам Бог је љубав. Ова тежња није лака и није безбедна. Она није увек остварива и нема увек успеха. Прелазак са индивидуалистичког и друштвеног егоизма на васељенскост и свесветскост љубави чини човека истинском личношћу. Он се остварује у перспективи новог људског бивствовања које је открио Христос. Управо у тој правој перспективи ап. Павле узвикује: Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба и слободног, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један човек у Христу Исусу (Гал. 3,28).

А то и јесте циљ монаха. Али то мора бити и циљ сваког хришћанина, јер монах не тежи нечем већем него што је оно чему треба да тежи сваки хришћанин који жели савршенство. Када је човек достигао савршенство у љубави и бестрашћу, каже св. праведни Максим Исповедник, он и не познаје разлику између свог и туђег, своје и туђе, или верујућег и неверујећег, или роба и слободног, или уопште мушкарца и жене: већ се он уздиже изнад тираније страсти и, упирући поглед у јединствену природу људи, све једнако посматра и према свима је једнако расположен" (Поглавља о љубави).

Прелаз из егоцентризма и егоизма на васељенскост и свесветскост остварује се путем који је супротан путу пада. Ако је човеков пад и подељеност људи почела и наставља се због непослушности, због недостатка љубави и одрицања личне одговорности за зло које постоји у свету, исправљање и пут према свесветскости и саборној васељенскости почиње и наставља се послушношћу, животом у љубави и личним прихватањем одговорности за зло и супротстављањем злу. Злу, које постоји у свету, човек се не супротставља као нечему туђем и нечем што није повезано с њим, већ га види као лично зло. Он га види тако јер је цело човечанство за њега јединствено саборно биће које се садржи у његовом властитом ипостасном постојању, од чега се не умањује постојање свих других ипостаси.

Отвореност према светлости почиње радикалном променом: очишће-њем и враћањем човека себи и Богу. Када се човек враћа самоме себи, чистом од страсти, види Бога Који се одражава у њему. Видећи Бога, он види истинског самога себе. Он види истинског човека који постаје хоризонт разоткривања целог богочовечанског бића. "Гле, небо је унутар тебе ако си чист, и у самом себи ћеш угледати анђеле с њиховом светлошћу, и Владику њиховог с њима ако си чист" (преп. Исак Сиријски, Беседа 43).

Ова промена се не остварује на психолошком или социјалном плану, већ има онтолошки карактер. То је промена која се остварује у добровољном човековом самораспињању и његовом уласку у битије новог створења. Психолошки и друштвени план разумевања овде неће бити бескорисни или небитни, напротив, они су корисни и неопходни да би човек схватио да се његов живот заиста може променити. Зато и постоји установа монаштва, која и ствара потребне друштвене и психолошке основе за суштинску об-нову човека. Човек се одриче себе да би се унутар себе препородио у новог човека. Он умртвљује своје "Ја" да би стекао ново битије. Он оставља поделе у прошлости да би у будућности живео јединством свих.

Темељ и знак те промене је Христос. Христос је Нови Адам Који је из безграничне љубави преузео на Себе грехе целог света и умро ради тога да би укинуо грех. Узевши на Себе грехе света, Христос је прихватио све људе: Јер сви сагрешише (Рим.3,23). Истински сусрет човека и Бога не збива се у области светости, него у области греховности, не у рају, већ у паклу. Када човек "држи свој ум у паклу", ни по чему се не одваја од других људи. Тада се Христос и хришћанин који иде за Њим, заиста приближава ближњем када човек преузима одговорност за његов грех. А ко преузима одговорност за грех ближњега стварно и у целини, тај прихвата искупитељску смрт Христову као жртву која је принесена за свој лични грех. Тако ап. Павле види жртву Христову која је принесена лично за њега (видети: Гал. 2,20). Ово тврђење не надима, већ потпуно смирава човека и зато апостол у овом случају дели гледиште о свечовечанској одговорности која је довела Христа на крст.

У ово такође спада и лична молитва за милост: "Помилуј ме" уместо "Помилуј нас". Када монах каже: Господе, Исусе Христе, помилуј ме", он не одваја егоистички себе од других, већ, напротив, обухвата у себи и све друге, ширећи бескрајно своју љубав и преузимајући на своја рамена одговорност за њих.

Старац Порфирије је говорио: "Зар не знаш да смо ти и ја иста суштина? У том осећању нашег јединства с другим човеком скрива се тајна духовног живота у Христу". Зато је старац саветовао својој духовној деци када се моле за некога да се стављају на његово место и да опет говоре: Господе, Исусе Христе, помилуј ме".

Савршени монах преузима на себе савршену одговорност за зло које постоји у свету. На тај начин, он види и спасење које Христос даје управо као лично спасење. Стављајући себе испод свих људи и осећајући се као први грешник међу њима, он дочекује дар Христов као дар њему лично. /.../ Он постаје заједничар дела Христовог. Као што Христос носи у Себи пуноту целокупног човечанства, тако и монах шири своје руке и прихвата цео свет. Он постаје васеленски "по слици васеленскости Самог Христа" (архимандрит Софроније Сахаров, О молитви) и остварује предвечни циљ који је утемељен приликом његовог стварања, да буде "по лику Божијем". Када је св. Силуан Атонски угледао живог Христа, почео је да се моли за цео свет као за самога себе. Он је постао заједничар дела Христовог и самим тим стекао је васељенску свест.

Васељенскост за коју се бори и коју нуди Црква, гради се на личности и остварује се у разоткривању личности и њеном увиђању као места "помирења" целог света, у њеној саборној ипостаси. То је глобалност слободе. Насупрот томе, глобализација која расте у наше време јесте темељ за уништење личних својстава. Она се остварује кроз бројчану кодификаци-ју и води уништењу личности. То је глобализација неслободе" (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалнот: химера и истина).

Општење је главно у животу Цркве Христове. У православном богословљу Црква се замишља и одређује као "општење (ради) обожења" (св. Григорије Палама, Беседа о Светом Духу). "По самој својој суштини и називу - каже архимандрит Кирил Павлов, духовник његове светости патријарха Алексија Другог и духовник Тројице-Сергијеве лавре - Црква је општење, савез, највиши морални и духовни савез... Љубав и узајамно општење је основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства... И у будућем веку она (љубав - прим. аут.) ће преовлађивати међу члановима Царства Небеског".[33]

Суштина Цркве се разоткрива још у следећим речима светог праведног оца Јована Кронштатског: "Шта нам света Црква саветује када и у домаћој и у црквеној молитви ставља у наша уста молитве у име свих, а не само у име једног лица? Улива нам непрестану узајамну љубав да бисмо увек и у свему на молитви и у животном опхођењу, волели једни друге као самога себе, да бисмо, подражавајући Богу у Трима Лицима Која сачињавају највише јединство и сами били једно које је састављено од многих. Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17,21)". "Доживљавај срцем - пише на другом месту св. Јован Кронштатски - речи молитве Спаситељеве Оцу. Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17,21) и на све могуће начине се труди да се сјединиш с Богом и да друге сјединиш с Њим".[34]

Атонски старац Порфирије (Барјактарис, +1991) је говорио:

"Христос открива Себе само унутар Цркве, тамо где људи, налазећи се заједно, љубе једни друге упркос греховима; не због њихових напора, него по милости и љубави Христовој. Љубав Христова држи нас све заједно. Он нас чини једним телом и ми учествујемо у богочовечанском животу Господњем. Само се на тај начин, и никако другачије, можемо уздићи изнад разорне силе греха. А врхунац љубави је евхаристија".[35]

"Црква, као богочовечанска заједница, као заједница обожења, јесте место онтолошког васпостављања света. Она је место на које су позвани људи да би учинили делотворним своју једносуштност, да би обухватили једни друге љубављу  и сјединили се по слици Свете Тројице... Црква је ново битије које се остварује у општењу" (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалност: химера и истина).

Дакле, Црква је заједница и јединство, савез љубави.

Значи, Црква је превазилажење отуђености.

Ето зашто се у Светом Писму Црква назива телом (нпр: Рим. 12,4-5; 1 Кор. 6,15;Еф. 1,23). Тело није случајни механички збир удова од којих је сваки у свом животу затворен у себе, него управо јединствен организам где су сви удови међусобно сједињени, где је један нераздељиви живот. "Јединствено је тело верних... и то тело не деле ни време, ни простор: јер повезани смо једни с другима не зглобовима и тетивама, већ смо спонама љубави са свих страна обухваћени" (св. Јован Златоуст). Ван тог тела немогуће је спасење. Човеков улазак у Цркву уздиже га према истинском достојанству и обожењу. Тим уласком он постаје боголика личност.

Црква је Тело Христово. Христос је Глава Цркве. Он је, по апостоловим речима, Спаситељ тела (Еф.5,23), Нови Адам спасеног човечанства (1 Кор. 15,22) које чини Цркву. У Христу нема отуђености. У Њему човек добија оно што је изгубио у Адаму. Зато је спасење ослобођење од отуђености која је искварила човекову природу.

"У једној и нераздељивој Цркви се остварује јединство раздробљеног човечанства и поново се васпоставља јединство с Богом. Ако је непослушност изазвала унутрашње распадање (расцеп) у човеку и раздвајање од Бога и ближњег, послушност га чини јединственим и води обнови његовог општења с Богом и ближњима. То постаје оствариво с Христом у Цркви. Христос заједно с целокупним Својим Телом - Црквом, ствара ту нову реалност. То је она реалност коју је уздигла љубав Божија јављањем Христа: Да љубав којом ме љуби у  њима буде, и ја у њима (Јн. 17,26).

Христос је "место" где постаје реално јединство и освештање људи, или, Другим речима, јединство људи кроз освештање. Јер Христос је Нови Адам који обнавља размрвљену људску природу старог Адама.

Јединство у Цркви не значи нестанак личносне непоновљивости. Као што је Светој Тројици суштина заједничка, а лична својства нису заједничка, тако је и међу члановима Цркве. У Христу се обновљена човекова природа даје свакој појединој ипостаси. И свака ипостас је позвана да у Цркви постане светска, да прими у себе цело човечанство, целог Адама, по слици Новог Адама, новог Човека, Христа.

Човечанство је позвано да буде један човек "по слици" Тројичног јединства. Оно је позвано да постане једно светско човечанство по слици једног Тројичног Божанства.

"Тежња према јединству и глобалности потпуно је супротна тежњи према расцепу и отуђењу (у глобализму)" (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалност: химера и истина).

Сваки члан Цркве се сједињује с Христом и позива се да достигне идеал човека савршеног, у мери раста пуноће Христове (Еф. 4,13). У Цркви хришћани треба да достигну онај степен љубави, ону меру, оно духовно узрастање, док се "Христос не уобличи у њима" (видети: Гал. 1,19), да човек буде "савршен у Христу Исусу" (видети: Кол. 1,28). Господ наш Исус Христос је, по речима Светих Отаца, постао наше "знамење савршенства", Он је узор, идеал коме морамо тежити, "да бисмо достигли кроз Њега меру раста нашег унутарњег човека" (преп. Јефрем Сиријски).[36]

"Христос је био вечни идеал коме тежи и коме по закону природе треба да тежи човек", тврдио је Достојевски. Он је формулисао идеју богочовечанства. И од тог времена у руској религиозној философији је постала водећа дилема "богочовечанство - човекобоштво". Суштина "човекобоштва" састоји се у принципијелној разлици и одвајању "природног човека од духовног". То раздвајање, по речима Николаја Берђајева, "и даје слободу стваралачког развоја природном човеку, удаљивши се од унутарњег смисла живота, од најдубљих основа саме људске природе".[37] За философију "човекобоштва" највиша идеална димензија јесте сам човек и све "људско".

Али може ли "људско" и само "људско" испунити функцију апсолута, критеријума, највише идеје? Достојевски је сматрао да чак и ако се "људско" посматра као некакав феномен који представља интересе рода, идеал се ипак неће остварити јер је збир једнак сабирцима, са свим њиховим својствима.

Идеал, "највиша идеја" јесте суштински структурни елемент човековог живота и заједнице. Богочовечанска Христова природа је онтолошка могућност и задатост човековог моралног усавршавања. Оно се остварује кроз слободно, духовно, човеково "умно делање" над самим собом, делање непрестано исправљано усресређењем на "божански центар живота". "Човекобоштво", као покушај да се одреде апсолутни критерији "онога што је најбоље" за самог себе из самог себе, пре или касније се претвара у различите облике субјективизма који у најбољем случају доводи до фарсе, а у најгорем до катастрофе.

Љубав (односно, лично општење и јединство) јесте нови принцип живо-та обновљеног човечанства (видети: Еф. 3,18). Зато ће у Царству Небеском владати потпуно узајамно разумевање и јединство међу онима који су се удостојили да га наследе. По речима Григорија Синаита, "свети и у будућем веку (на небесима) проповедају међу собом унутарњу реч коју Дух Свети објављује".[38]

Грех и отуђеност ће се укинути у будућем веку, у обновљеном свету. У Царству небеском више неће бити отуђености међу личностима, неће бити данашњег отуђеног односа према људима као према извршиоцима ове или оне социјалне улоге и функције, или као према инструменту, ствари. Који се удостојише добити онај век и васкрсење из мртвих - говори Господ - нити се жене, нити се удају;јер више не могу умрети, јер су као анђели и синови су Божији кад су синови васкрсења (Лк.20,35-36). "Једнаки анђеоским умовима, по непропадљивости и обожењу, биће свети као синови васкрсења" (св. Григорије Синаит).[39]

 

Дакле, признање других личности и општење с њима јесте:

 

-  љубав - мир - светлост - дан - благодат - бестрашће - чистота - спасење - правда - закон - добро - истина - живот - рај - царство – радост -           блаженство - богоподобије.

 

А одсуство личносног општења, отуђеност, јесте:

 

-  мржња - непријатељство - тама - ноћ - душевна пустош (безнађе) - грех - нечистота - пропаст - лукавство - безакоње - зло - лаж – смрт - пакао - геена - плач - мучење - звероподобије.

 

---

[1] X. Јанарас, Вера Цркве, Москва, 1992, стр. 109.

[2] Тамо.

[3] Тамо, стр. 110.

[4] Тамо, стр. 110-111.

[5] Архиепископ Лука Војно-Јасењецки, Дух, душа и тело, Москва, 1997, стр. 133. 

[6] И. А. Иљин, Аксиоми религиозног искуства, Москва, 1993, стр. 412.

[7] В. Н. Лоски, Преглед мистичног боЈословља Источне Цркве, стр. 142.

[8] Архимандрит Рафаил Карелин, Тајна спасења, стр. 195.

[9] Наведено по: Буквар: наука, философија, религија, књига 2, стр. 1518.

[10] Добротољубље, том 5, стр. 188-189.

[11] Монах Јосиф, Стараи, Јосиф Исихаста, стр. 286. Речи "БОГОВИ ПО БЛАГОДАТИ" издвојени су управо на овакав начин у цитираној књизи.

[12] Да молитва не буде на грех: размишљања и савети светог праведног оца Јована Кронштатског, преузети из његових списа, Петроград, 2002, стр. 49-50.

[13] Добротољубље, том 5, стр. 186.

[14] Видети: преп. Исак Сиријски, Подвижничке беседе, Москва, 1993, стр. 14.

[15] Наведено по: Буквар: наука, философија, религија, књига 2, стр. 1518.

[16] Добротољубље, том 5, стр. 187.

[17] Наведено по: Православни црквени календар - 2004 са поукама и приповестима корисним за душу из историје Соловецког манастира, стр. 76.

[18] Преп. Јустин Поповић, Достојевски о Европи и словенству, наведено по: Љубав као суштина Бога и човека: из дела преподобног Јустина Поповића, Православни црквени календар 2004 - са поукама и приповестима корисним за душу из историје Соловецког манастира

[19] Преп. Максим Исповедник, Дела, Москва, 1993, књига 1, стр. 114.

[20] А. А. ТахоГоди, "Философ хоће све да схвати", "Дијалектика мита" и Допуна уз њу, у књизи А. Ф. Лосев, Дијалектика мита, Москва, 2001, стр. 7.

[21] М. А. Новоселов, Заборављени пут опитног богопознања, Вишњи-Волочек, 1902, стр. 34. Наведено по: Ј. С. Полишчук, Михаил Александрович Новоселов и његова "Писма пријатељима" - у књизи: М. А. Новоселов, Писма пријатељима, Москва,

[22] Да молитва не буде на грех: размишљања и савети светог праведног Јована Кронштатског, преузети из његових списа, стр. 3-4.

[23] Тамо, стр. 4-5.

[24] Тамо, стр. 19.

[25] Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу о савременом човеку, стр. 186.

[26] Свети праведни Јован Кронштатски, Мојживот у Христу, Москва-Петроград, 2001,стр. 128. 

[27] Наведено по: Митрополит Венијамин Федченко, Небо на земљи, Москва, 1994, стр. 14,77.

[28] Монах Јосиф, Стараи Јосиф Исихаста, стр. 287.

[29] Архимандрит Рафаил Карелин, Тајна спасења, стр. 195-196,198-206.

[30] Монах Јосиф, СтараиЈосиф Исихаста, стр. 195-197.

[31] Свети Илија Мињати Кефалонијски, Проповеди, издање Свето-Тројицке Сергијеве лавре, 1902, стр. 132.

[32] Свети Јефрем Сиријски, Дела, том 1, стр. 7.

[33] Видети: архимандрит Кирил Павлов, Тражите најпре Царства Небеског, Москва, 2000, стр. 188-193.

[34] Да молитва не буде на грех: размшиљања и савети светог праведног Јована Кронштатског, преузети из његових списа, стр. 88.

[35] Невероватни дарови. Животни подвиг, необична чудеса савети и пророчанства двојиие атонских стараиа, Москва, стр.

 [36] Наведено по: Буквар: наука, философија, религија, књига 2, стр. 1190.

[37] Н. Берђајев, Смисао историје, Москва, 1990, стр. 108.

[38] Добротољубље, том 5, стр. 189.

[39] Тамо.