Последњи хришћани северозападне Африке:
неколико лекција за Православље данас
o. Андреј Филипс
Често називана Магреб, северозападна Африка је данас подељена од запада према истоку на три државе: Мароко, Алжир и Тунис. Пре две хиљаде година ову област је насељавао народ по имену Бербери, али када је тај регион покорила римска империја, овде се доселило и римско становништво.
Након насељавања Јевреја а потом проповедања Јеванђеља, до другог века ова област је већ постала центар Православља где се говорио латински језик.Постепено, и досељени Римљани и романизовани Бербери постали су хришћани. На тај начин, овде су стасале личности попут црквеног писца Тертулијана (155.-202.), Свештеномученика Кипријана Картагинског, (+258.) Праведне Монике, њеног сина филозофа, Блаженог Августина, епископа Ипонског (+430.)[1], Мученице Јулије Картагинске (5 век) и многи други божији свеци.
У првим столећима овдашња Црква је била доста потресана и дељена од стране разних јереси и другачијих веровања. У четвртом веку јавио се фанатични донатизам, затим манихејство које је толико привлачио паганина Августина, а онда су у петом веку германски освајачи Вандали донели аријанизам.
Ова отпадничка веровања и јереси били су у великој мери обојени етничким тензијама између богатијих римских досељеника и сиромашнијег берберског становништва које је често желело да се из етничких и социјалних разлога диференцира од колониста.
Према томе, јереси и другачија веровања на овом простору били су у значајној мери условљени политички мотивисаним национализмом. С тога је овај процесс сличан појави етничких јереси монофитизма и несторијанизма код Копта на североистоку Африке и Семита на Блиском истоку. Међутим, Православље је на овим просторима опстало, док на северозападу Африке, где су некада постојале стотине правосланвих епископија, данас нема ни једне. Шта се догодило? Погледајмо шта можемо да научимо из ове трагедије ради данашњице.
Почетак краја Православља на северозападу Африке десио се 647. с доласком првих арапских освајача са Истока који су са собом донели ислам. Уследило је освајање велике хришћанске митрополије Картагине св. Кипријана 698. године и постепена исламизација одељених Бербера.
За Православне ислам је био, и још увек је, хришћанска јерес, или још боље, јерес јереси. Према томе, за политичке и етничке берберске дисиденте ислам је био само још једна прилика да се ослободе римске колонијалне администрације. Међутим, то и даље не објашњава зашто овде, у северозападној Африци, Православље није опстало, за разлику од Египта и Блиског истока где је Православно хришћанство опстало и до данас. Када и зашто је Православље нестало са северозапада Африке?
Несумњиво, главни разлог било је исељавање хришћана колонијалног порекла који су тражили уточиште од исламских пореза на другим местима. Многи од њих имали су интересе, имања и родбину у другим земљама западног Медитерана. Једном речју, имали су где да оду.
Тако је по освајању Картагине 698. год. уследио масовни егзодус на Сицилију, у Шпанију и друге медитеранске земље. Те сеобе нарочито су погодиле образовану елиту, укључујући свештенство, од којих многи нису били берберског порекла већ потомци латинских досељеника из римског периода. Сеобе су се наставиле у осмом веку. Неки су се населили далеко на северу, чак у Немачкој, како се помиње у писму папе Гргура Другог (715.-731.) Светом Бонифацију.
Ипак, многи хришћани су остали на северозападу Африке и током осмог века и односи између муслимана и преосталих хришћана који су сада често припадали истој берберској раси, били су углавном пријатељски. Писма из хришћанског Магреба Риму из деветог века сведоче да је хришћанство тада још увек било жива религија. Иако се помињање 40 епископских градова у X веку више односи на историју него на стварност, Православље и даље постоји и неколико епископа и епископија било је активно.[2]
Настављају се односи са Патријаршијом у Риму и до краја столећа, у време папе Бенедикта Седмог (974.-983.), извесни свештеник (Џејмс) послат је у Рим да буде постављен за картагинског архиепископа. Међутим, од краја X века сазнајемо да хришћани напуштају чак и локалну форму латинског језика и, као и на Блиском истоку, користе арапски у комуникацији.
За разлику од североистока Африке и Блиског истока, управо у једанаестом веку Православље коначно почиње да нестаје из Магреба. Заједнице постају изоловане и доста мање. На пример, црква у Каируану у Тунису нестаје из историје 1046. год. са победом милитантних муслимана. Сада долази до другог егзодуса, што даље слаби присуство Хришћанства. Из писма римског папе од 17. децембра 1053. сазнајемо да је остало само пет епископа у целом Магребу и да ће они признати Тому, картагинског архиепископа, за свог митрополита. Друга два епископа, Петар и Јован, можда из (Тлемцен) у Алжиру или Гафсе у Тунису, помињу се али чак ни имена не знамо друге двојице епископа из тог времена. До 1073. год. картагински архиепископ је Сиракуз, а преостала су само још два епископа у целој северозападној Африци. Године 1076. он је био сам и још један епископ, Серванд, за Тунис, морао је бити постављен у Риму.
Ово су последњи контакти између хришћанског Магреба и Рима, који је сада доживљавао сопствену Грегоријанску револуцију. Од тог тренутка надаље јасно је да су, како се исељавање наставља, преостале хришћанске заједнице све мање и малобројније.
Са заузимањем хришћанског средишта у Тунису 1159. год. од стране милитантног муслиманског вође Абд ал-Му'мина, који је 1160. такође гонио Нормане из данашњег Туниса, дошло је до даљег слабљења. Без заштите Нормана, уследио је трећи егзодус хришћана, после оних у седмом и средином деветог века.
Без манастирских центара и писаца хришћани Магреба суочили су се са асимилацијом. За разлику од Блиског истока, где су постојале значајне личности попут св. Јована Дамаскина, овде није било никога да проповеда православну идеју насупрот исламу, као и културу и језик. Нема књижевних споменика, нема патријарха, текстова на латинском или арапском из овог периода. Стара Православна култура са северозапада Африке је нестајала. Истина, чак и после једанаестог века местимична егзистенција се одржавала.
Тако је 1114. год. забележено постојање хришћанске заједнице у Qал'а-у у централном Алжиру. Средином дванаестог века африканизовани латински је још постојао у Православној Гафси на југу Туниса – у време када се нигде у западној Европи није говорило латинским. Године 1194. и у Нефти на југу Туниса[3] забележена је црква и заједница посвећена Мајци Божијој.
У тринаестом веку, центар папске моћи, Шпанци и Италијани покушали су да освоје и покатоличе северозападну Африку, као што су Шпанци урадили на Иберијском полуострву. Међутим, довођење домониканаца и других католика и подизање малих капела у приобаљу Магреба, није их одвело никуда. Не само да нису успели да поунијате муслимане, већ су и неки од досељених католика за неколико година и сами постали муслимани.[4]
Уз то, ти нови “увежени” католици нису имали никакве контакте са оно мало преосталих хришћана далеко старије православне традиције. Ови последњи били су верни, не новом средњовековном католицизму, већ древном Православном начину живота у северозападној Африци.
Католицизам тринаестог и четрнаестог века био је други свет у односу на старо Православље Магреба. Тако, иако су берберски хришћани наставили да живе на југу Туниса до почетка петнаестог века, нису признали нови католицизам. Чак сазнајемо да су у првој четвртини петнаестог века изворни хришћани Туниса, иако доста асимиловани, проширили своју цркву, можда зато што су се последњи хришћани из целог Магреба сакупили овде.[5] Ово је и последње помињање изворног хришћанства са ових простора. Тунис је изгледа био последња тврђава више од 12 векова старог православља. Са утапањем у море ислама, древно хришћанство је одумрло из целог Магреба.
Ослабљени етничким и социјалним поделама, емиграцијом своје елите и лишени монашког живота, не зато што су као такви прогањани, већ што их је ислам свео грађане другог реда, изоловани од спољног света, Православни хришћани Магреба били су током 7 векова утапани у ислам.
Око 1400. год., након 700 година верности, лампа Православља у северозападној Африци се угасила због недостатка уља. Остали су трагови само у фолклору и језику. На пример, до данашњег дана туарешка реч за жртву је “тафаске”, изведена од латинске речи за Ускрс - “Пасха”.
Из њихове трагичне историје можемо закључити следеће:
Прво, изводимо закључак о потреби да хришћани различитих националности сарађују, без међусобног третирања као грађана другог реда. Без обзира да ли су Римљани или Бербери, Руси или Енглези, Грци или Африканци, Украјинци или Румуни, морају се уважавати као Православни, избегавајући поделе и стављајући веру, а не етничку припадност на прво место.
Друго, изводимо закључак о виталном значају монашког живота и духовног и умног тренинга које свештенство тамо стиче, обезбеђујући тако опстанак вере. Локална Црква може опстати чак и уз емиграцију, под условом да има монаха. Било у северозападној Африци или савременој западној Европи, САД или Аустралији, Црква без монашког живота је осуђена на пропаст.
Треће, изводимо закључак да, да бисмо се противили културној различитости око нас, најпре је морамо разумети и објаснити наше погледе језиком и на начин који они ногу разумети. Без обзира да ли је енглеска или арапска, немачка или француска, португалска или шпанска, Црква која не говори локалним језиком и не разуме локалну културу је Црква чији је подмладак осуђен на асимилацију.
Коначно, изводимо закључак да је суштински битно за Православне да се не изолују једни од других. Ако одржавају међусобне контакте, нарочито у другим земљама, Православни имају веће шансе да остану Православни, остајући верни Предању, одупирући се локалној асимилацији кроз унијаћење и друге облике секуларизације.
Нека нас Светитељи северозападне Африке, предвођени св. Кипријаном, заштите!
[1] Сада под именом Анаба. 1963. године Матушка је била последњи хришћанин, крштен у цркви Свете Ане у граду Блаженог Августина, Анабе, пре него је уништена следећег дана муслиманским булдожерима.
[2] Види страну 332 of Le Christianisme maghrébin (LCM) by Mohamed Talbi in Indigenous Christian Communities in Islamic Lands, M. Gervers and R. Bikhazi, Toronto, 1990.
[3] LCM, стр. 338-9
[4] Исто, стр. 342 и 346