Спасите одрасле!

 

Колико су наши преци били духовно зрелији од нас! Нарочито у прастаро доба, кад су људи били далеко ближи Богу него данас. Боговидцу Мојсеју Господ је, заједно са заповешћу о поштовању родитеља, заповедио: "Ко удари оца својега или матер своју, да се погуби" (2. Мојс, 21,15) и "Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби" (2. Мојс, 21,17). Ето како сурово! За друге, с наше данашње тачке гледишта, теже злочине, смртна казна није се изрицала, а за насртај на ауторитет родитеља, за непоштовање породичне хијерархије - највиша мера, која је прешла у Нови Завет ("Јер Бог заповједи говорећи: Поштуј оца и матер; и који ружи оца или матер смрћу да умре" Мт, 15,4).

А сад се на све стране среће: мало дете бије родитеље (између осталог и по лицу), а њима ни на памет не пада да га казне макар пљуском по туру. Па како! То је суров однос према детету! Нека се изрази, одважан малиша! А у неким часописима претерују дотле да родитељи не смеју чак ни мимиком да покажу своје неодобравање - то, тобоже, крши дечје право на спонтаност реакција.

А оговарање родитеља је постало сад толико уобичајено да није јасно ко би остао у животу, ако би одједном почели да важе давнашњи закони...

При чему је забрана да се родитељи оговарају апсолутно беспоговорна. Шта год отац и мајка да раде, како год да се напијао и обнаживао Ноје, деца не смеју да их осуђују, ни да им се подсмевају. Познат је следећи случај. Једном је код преподобног Серафима Саровског дошао човек, који је почео да се жали на своју мајку, која је патила од греха алкохолизма. Али преподобни Серафим му је затворио уста својом руком, сматрајући да је недопустиво да син критикује мајку, чак и у оним случајевима кад је критика потпуно праведна и оправдана. Пун поштовања је био и традиционалан однос према учитељима. Првобитно је ову функцију уопште извршавало свештенство. Тако су се називали духовни наставници у најразличитијим културама. Речју "Учитељ" апостоли се веома често обраћају Христу. У процесу секуларизације живота заједно са религиозним школским установама појавиле су се и световне школе. Учитељевање се издвојило у посебну професију, али однос деце и омладине пун страхопоштовања према наставницима се сачувао током многих векова. И само у мери ширења либерализма, кад се осећање сопственог достојанства почело да поистовећује са непослушношћу и својевољом, ауторитет учитеља се пољуљао. А од краја шездесетих XX века он наменски почиње да се потпуно руши.

Најважнија тачка одбројавања је тако звано "Париско пролеће" 1968. г., које је означено масовним студентским нередима. Разбеснела омладина је протестовала против "буржујског лицемерја", захтевала је да на свим спратовима студентских домова буду аутомати, који продају кондоме, и љутила се због младости професора, који се усуђују да поучавају омладину.

А данас у земљама Запада ауторитет професора је пао тако ниско да не само на универзитетима, већ и у школама педагози се све чешће и чешће налазе у положају жртве, њих редовно туку, пљачкају и убијају. Ево свега неколико чињеница. 14. новембра 1995. г. седамнаестогодишњи Џејмс Роуз, ученик школе Ричленд у г. Линквил (држава Тенеси) је пуцао у учитељицу и другарицу из разреда. Још једна учитељица је доби-ла ране. 24. марта 1998. г. у Џонсбороу (држава Арканзас) два ученика локалне школе су отворила ватру. Једна учитељица је убијена. Недавна истраживања показују да 20% школа САД саопштава случајеве насиља, који су се десили између њихових зидова.

У многим америчким школама администрација је чак принуђена да држи полицајце за умирење посебно енергичних ученика. Јер учитељи нису у стању да заштите ни себе, ни децу, изложену нападу другова из разреда. Реч учитеља одавно ништа не значи. Ефекат може да има само груба сила, коју учитељи, већином жене, не поседују. Уосталом, ако би је и поседовали, она им све једно не би добро дошла, пошто су либерални закони лишили педагоге права чак и да истерају хулигане из учионице. Тако да морају да зову полицију, којој засад још увек дозвољавају (ако, наравно, стигну на време!) да штите одрасле од насиља деце. И баш неко мора да има довољно дрскости да назива ову побеснелост демократским нормама и правима детета...

Дакле, по чему то није праслика пакла, где царују пакост, суровост и право силе? Такође је хијерархија, само нипошто не Божанствена, већ потпуно супротна. А, ето, све је почело од љубави, од жеље пријатељских односа са дететом. Али у заносу демократизације некако се нису узели у обзир да је љубав детета према одраслој особи незамислива без поштовања. Без њега је или презир, или голи страх.

Очигледно, то су интуитивно осетили матуранти школе, о којима нам је причао новинар Рома.

- Запрепастило ме је, - рече, - како су деца "писмено" режирала опроштајно вече. Прво изјаве љубави учитељима, а затим - забавно вече.

- Зашто "писмено"? - упитасмо. Како зашто? - зачуди се Рома.

- Зар не схватате? После театралних сцена, у којима су деца пародирала учитеље, - неке специфичности њихове спољашњости, говора, начина ходања, - било би неумесно, лицемерно до непристојности изјављивати им љубав. Ма не! - просто немогуће

 

 

Назад