У чему је разлика?

 

И прва наша мисао, како се често дешава у почетку, имала је облик питања: има ли принципијелних разлика између Пашине "пријатељске карикатуре" и школске забавне вечери? Ако их има, онда које су? Степен сличности пародије са оригиналом? Да, наравно, у ова два случаја он је био различит. Али с друге стране, и старост деце је различита. И затим, још увек се не зна шта је увредљивије: беспомоћан цртеж, који нема с тобом ништа заједничко, или талентовано исмејавање твојих реалних недостатака. Вероватно је друго далеко увредљивије. Насликај твиги-жену као буре, њој неће ни на памет пасти да се увреди зато што је сигурна у своју линију. Али, ако има малчице дужи нос, па ако види себе на карикатури у облику Буратина, она ће се можда, наравно, на силу насмешити, али ће с тугом помислити: "Требало је онда, кад сам била млада, да извршим пластичну операцију. Штета што се нисам на то решила".

А какве су још разлике?... Ругање (или, блаже речено, подсмех) је присутно и ту и тамо. При чему у оба случаја не иза леђа, већ отворено. Али, сигурно, је и ту важна разлика у годишту - целих десет година. Да, то је битно. У крајњој линији, кад мало дете исмејава одрасле, према томе се код нас до сад људи односе негативно.

Пашина мама, на пример, је поцрвенела до ушију и покушала да одузме цртеж. Мада, шта очекивати од болесног детета? Па ипак ју је било стид због сина, који због болести није разумео бесмисленост, неадекватност таквог понашања.

Дакле, зашто се, кад се у суштини на исти начин седамнаестогодишња-ци опраштају са својим професорима, то доживљава као да је нормално и изазива пријатељски смех заузврат? Вероватно, зато што то више нису деца, већ пет минута до одраслих. Заправо, полазећи од такве логике, ми нисмо ни делили у почетку Ромин револт због забавне вечери.

Али, с друге стране, зар су деца, поставши матуранти, прешла у категорију професора. Другим речима, зар су се они поредили са својим професорима? - Никако. Чак кад за тридесет-четрдесет година људи дођу у школу на такозвану "годишњицу матуре", хијерархија "професор-ученик" остаје. Једноставна професорка физике се обраћа светски чувеном академику са "Игорчићу", а он њој с поштовањем - "Светлана Алексејевна". И на таквој вечери пре ће она можда испричати нешто смешно о његовој расејаности и неуредности, а њему ни на памет неће пасти да је подсети како су је деца иза леђа исмејавала због њене искривљене пунђе или крат-ковидости, која им је дозвољавала да слободно користе цедуљице.

Значи, ипак принципијелне разлике између седмогодишњег шизофреничара Паше с његовом "пријатељском карикатуром" и тобоже потпуно нормалних седамнаестогодишњих матураната са њиховом опроштајном забавном вечери нема! Како год се матуранти кочоперили, они се све једно неће изједначити са својим професорима. А ево с Пашом они су се изједначили по својој неадекватности. Па психички здраво дете већ са пет година зна шта може да дозволи себи са вршњаком, а шта са одраслим човеком, шта са блиским рођаком, а шта са непознатом особом.

Код психички болесне деце овај осећај дистанце је поремећен. Тако да укидање хијерархије "одрастао човек - дете", "професор - ученик" потврђује патолошке моделе понашања, доводи, ако хоћете, до шизофренизације друштва. Засад се то односи, углавном, на адолесцентно-омладинску средину, али већ почиње да се спушта и ниже, на малишане. Авај, није усамљен случај да дете, нема га шака јада, а већ умишља да је једна-ко одрасломе, критикује их "као врхунски зналац", задиркује, исмејава. Петогодишња девојчица, спремајући се да иде код баке у госте, каже мами: "Надам се да се она опаметила за ових недељу дана и да се неће препирати са мном?" А друга девојчица, једва мало старија, буни се због "лакомислености" мајке: "Јеси ли ти полудела? Шта ће нам треће дете? Вањка и ја и тако делимо једну собу!" И мајка почиње уплашено да се правда, готово да тражи од кћерке дозволу за "одговорно родитељство" (омиљени клише за "планирање породице").

 

 

Назад