Разарање руске школе

Ирина Медведева Татјана Шишова

  

Интересантно је, са тачке гледишта глобализације, погледати и на реформу руског образовања која се предлаже. Са свих других тачки гледишта, ова реформа је потпуно бесмислена.

Реците, зашто је потребно скраћивати број часова руског језика, а истовремено повећавати број часова енглеског? Или, за рачун националне историје, акценат стављати на светску историју?

Или, уводити у школе стране уџбенике грађанског законодавства, у којима се идеализује неко друштво које не одговара нашој култури-друштво у коме се главном врлином сматра регуларно плаћање пореза, а служење у војсци-предрасудом прошлости?

Зашто уводити дванаестогодишње школовање у данашњој Русији, у. којој многи младићи нису у могућности ни десет разреда да заврше, јер морају материјално да помажу породици?"- било је једно од питања упућено министру образовања В. М. Филипову на конференцији за штампу у присуству великог броја новинара.

И министар је, не користећи реч „глобализација" ипак одговорио поштено: Ми смо принуђени да уводимо дванаестогодишње образовање, зато ШТО су СВЕ ОСТАЛЕ ЗЕМЉЕ НА ЊЕГА ВЕЋ ПРЕШЛЕ".

Таквим одговором он нам је ставио до знања да је смисао таквог прелаза изван граница Русије, a то је изједначавање образовања у складу с интересима светске државе, која се ствара. И енглески се уводи од првог разреда, јер је управо овом језику намењено да у светској држави буде главни језик комуникације (сећамо се предлога нашег вајног министра Г. Кнежевића, да се српски језик назове „комуникација"), а знање сопствене културе „грађанима света" може само да смета. Исто тако, и високи ниво образовања.

Наравно, у систему тоталитарне контроле, образовни високо-интелектуални људи су непожељни (сетимо се само Камбоџе, као најбруталнијег примера елиминисања интелектуалаца, да не би ометали реформе).

Једнакост за глобалисте значи да ће у афричким џунглама сагра-дити бамбусову колибу, где ће децу учити енглеској граматици, a y нашим школама ће увести такозвано „компетентно образовање": традиционални школски предмети се неће више изучавати, већ ће бити замењени „интегралним дисциплинама"; односно, уместо часова математике, физике, хемије, биологије, који су ученицима давали прилично фундаментално знање из тих наука, припремају се да уведу заједнички предмет типа познавања природе или природних наука.

Управо такво образовање називају „компетентним", као што аутори реформе здравствене заштите уверавају, да ће лекари опште праксе бити много компетентнији у свакој од шеснаест медицинских дисциплина, него садашњи лекари-специјалисти.

У план глобалне унификације спада и идеја о јединственом завршном испиту; наши чиновници чак и не крију, да се ради о усклађивању са стан дардима у целом свету, како би се ученици и у Калифорнији, и у Вороњежу тестирали истим тестовима типа:

 

„Изабери правилан одговор: Главни град које државе је Москва?

а) Гвинеје;

б) САД;

в) Русије;

г) Кине;

д) Аустралије".

 

Смешни су сви разговори о томе да је тестирање тобож тачније и објективнија провера знања, него традиционални испити. Да, тестирање је технички лакше и олакшава посао оних који проверавају. Али оно што је технички лакше, није обавезно и квалитетније. Зар су фабрички колачи укуснији од домаћих?

А осим тога, јединствен испит је минирање онога што је већ расла-бљено и нестабилно, a то је тежња деце према знањима. Још у совјетско време стотине монографија су биле посвећене проблему развоја мотивације (за знањима) код ученика.

И много њих је умовало, размишљајући, како да стимулишу њихов интерес према учењу. Али, данас почетком XXI века, код већине деце и нема помена о тој тежњи за знањима, коју су имали њихови прадедови, сеоски синови, који су похађање школе сма-трали за велико добро.

Данас је култ знања замењен потрошачким култом. И оним малобројним, који воле да читају научно-популарне књиге, вршњаци полупрезриво додељују надимак „штребер". Односно, у данашњим условима мотивација за учење постаје чисто прагматична. У таквим усло-вима увођење тестирања, које веома олакшава полагање испита, ускра-ћује школарцима последњи стимулус.

Боље речено, ова тенденција се већ наметнула, када је по уредби № 9 Државног комитета за образовање од 27. 12. "95. године, било дозвољено да се на пријемним испитима за факултете, тематски састав замени излагањем или (попут ђака-првака!) диктатом.

Услед тога, ауторитет таквог школског предмета, као што је књижевност, нагло је опао. А, национална књижевност је жива веза са националном историјом, са традицијама. Њен васпитни утицај на децу не може се ничим заменити.

 

 

преузето из специјалног броја "Истине",

зборника посвећеног демонизацији деце,

број 2. 2005.

 

 

 

^