Разврат данас - жива роба или Икона Божија

Из Светог Писма знамо да је Бог створио жену и призвао је у постојање као помоћницу мушкарцу - сличну, према њему (1 Мојс. 2; 18, 20). Све што је праотац Адам добио на дар од Творца - сав земаљски свет - подједнако је почело да припада и Еви. У Библији нема ни једног принципа дискриминације жене од стране Адама. Њена особеност је била само она физиолошка - функционална - разлика која се даље односила већ непосредно на рађање деце. А у свему осталом је едемска жена иста таква слика Божја као и мушкарац.

Након грехопада - тог највећег трагичног чина непослушања првих људи вољи Свевишњег - прародитељка је чула овакве речи Творца: "с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар" (1 Мојс. 3,16). Њена онтолошка једнакост као првобитно равног мушкарцу помоћника притом није нестала, али је знатно избледела, као и сама слика Божја. Грехопад, који је у историји човечанства управо почео од жене, довео је дотле да она, као биће које се по својој слободној вољи показало као слабије и спремније за греховну самовољу, почне да испуњава на социјално-моралном плану потчињену породичну улогу коју јој је Бог прописао, где се њена слобода одређивала и ограничавала Богом даном мушком влашћу (коју, несумњиво, остварује само верујући мушкарац. Неверујући пре или касније за-пада у овакву или онакву рутину, самовољу, безвољност или слепи деспотизам. У овом случају, каже Црква, жена-хришћанка освештава неверујућег мужа и представља његовог духовног водича, док овај не дође у познање истине).

Овакво би било укратко библијско виђење зависности жене од мушкарца (чујем негодујући и заједљиво-нервозни смех еманциповане савременице). Што се тиче повратка жене у своје пређашње и славно безгрешно стање и чак задобијање блага пређашњег Едема, далеко већих и неупоредивих са земаљским, све ово се како учи Света Православна Црква, може остварити само у огњу искреног покајања које доноси делатне плодове, Крштења и даљег благодатног сједињавања с Богом преко учешћа у црквеним Тајнама које је Он установио (Исповест, Причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христових), као и уз обавезан услов да жена добровољно остварује заповести Бога о њеном земаљском смирењу и послушности мужу и васпитној бризи о деци.

Од давнина Бог захтева од жене чедност, верност мужу и чисту, непорочну и љубазну природу. Стотине поколења људи пре нас, из сопственог искуства, понекад веома-веома горког, поуздано су знали да ће само чувајући добар морал девојке и њену невиност од легиона светских развратника и блудника, сачувати за будућност своје земље и народа верну жену, добру, брижну мајку, поштену сестру, а заједно с њима и нормалну децу, послушну Богу и родитељима.

Социјалне катаклизме и рушилачке крваве револуције последњих векова унеле су колосални раздор у међуљудске односе, порушиле су позитивне хришћанске традиције и упропастиле душе милиона људи. На таласу револуционарних лутања друге половине 19. века као масовна појава је настао жалосно познати феминизам, који је пред себе поставио саблажњујући и очигледно богоборни циљ - да свим могућим антицрквеним средствима дође до социјално-сексуалне еманципације жена.

У суштини је овај покрет био директан пород револуционарно-политичке борбе према Цркви непријатељски расположених окултних снага - и пре свега масонске идеологије с њеним луциферским фалусним култом (овим вечитим мамцем за сваког палог човека), коме се неминовно придруживао и незадрживи женски разврат, који је захтевао стално нове жртве. Његов прави циљ била је прљава борба за власт и обарање хришћанских принципа у Новом Свету, Европи и Русији. Увлачењем жена у револуционарни процес, који је чинио само једно - јавно је разодевао и обешчашћивао, поткопавала се стабилност пређашњег друштвеног устројства и његова основа над основама - породица. Газећи вољу Божју о жени и њеном извршавању велике и благословене функције у породици и друштву као чуварке кућног огњишта и моралног васпитача нових поколења, саблажњавајући жену псеудослободама и сексуалном самовољом, овај покрет је довео савремени свет до веома дубоке кризе у узајамним односима између полова

До револуције 1917. године - ако бисмо узимали за пример капиталистичку Русију - у овој је већ постојала разграната институција специфичне криминалне трговине, где је мноштво спретних махера путовало по целој земљи, нарочито по провинцији, и куповало младе девојке за коцкарске јазбине и званичне Јавне куће које су се појавиле у земљи као жалосна последица значајног слабљења државне власти у хришћанској Монархији.

Трговина људима - може ли ишта бити срамотније и гнусније? - управо се практиковала у формално православној (у ствари већ буржоаско-космополитској) земљи, у којој су из дана у дан револуционарни активисти, које је у Русију некакав ветар донео из Европе, расклимавали царски престо, трубећи преко средстава информисања и на митинзима о лажним слободама, и вртели око малог прста лаковерно руско становништво да би дошли на власт и показали, најзад, целом свету своје зверско нељудско лице.

Одмах после револуције је жена постала совјетска. За награду је добила такозвано "ослобођење" и еманципацију - грађански (тј. никакав по процедури) "брак" који ни на шта не обавезује, неограничено право на развод, слободну вољу да "воли" кога хоће, где хоће и како хоће.

А за то време су совјетски комесари и њихови помоћници сређивали себи специјалне папире с печатима - овлашћења, који су им давали званично право да некажњено хватају на улици или у било којој туђој кући из породице прву жену, девојку, девојчицу која им се допадне и одводе, претварајући је у своју љубавницу и власништво са свим последицама које одавде произилазе. О овом је с болом и ужасом писао кнез Н. Д. Жевахов, помоћник последњег председника Светог Синода, у својим успоменама о револуционарним баханалијама. По-јединим друговима који су се највише показали у зверствима давали би се, на пример, стимулативна овлашћења за на 20 и 30 младих жена истовремено. Хватај, одвлачи, силуј, убијај - твоје време је дошло, друже, "социјалистичка револуција је победила!"

На фону празног фразерства о једнакости жена и о "борби" са женском експлоатацијом, интернационални бандити су остваривали социјализам у његовом правом човекомрзачком виду - у гомилама су нападали монахиње и држали их затворене у подрумима ЧК, мучили и силовали до смрти жене из племенитих слојева, бивше гимназијалке, невине ученице, студенткиње, девојке из господске послуге, као и жене из радничко-сељачке средине. Шта има везе -нека и оне раде мало за совјетску власт, - па због њих смо се трудили...

И ово је само један мали приказ онога што је било у океану безакоња и самовоље безбожне власти, за којом сада, у периоду пост-перестројке, толико жале партијци и поједини обични пензионери. Можда би волели поново да добију овлашћења? Па сада их, да тако кажемо, себи дају други људи.

Али ето отишли су комесари "са прашњавим шлемовима". Прошле су двадесете и тридесете године, односећи у гробове милионе наших земљака. Да ли се много тога променило током епохе безбројних конгреса КПСС у положају жена? Тешко. Нећемо дотицати тему Отаџбинског рата који је показао колико славу и част руског народа, толико и свакодневну нискост многобројних позадинаца који су на све могуће неправедне начине избегавали прву борбену линију и, товећи се иза леђа руских Ивана, својски радили на обешчашћивању њихових жена и ћерки.

У послератном периоду партократе су, као прави безбожници и прагматисти, као и раније гледали на жену као на живу робу. Истина, комесарско држање се према њима привремено - психолошки - изгладило због победе Совјетског Савеза над Немачком. У току рата, када је руски народ прошао кроз огањ моралног великог очишћења и добио лик људског достојанства,[1] спонтано се у народу поправио однос према жени, која је на својим крхким плеђима изнела све муке рата на фронту и у позадини.

Али рат је временом почео да се заборавља, дошла су нова поколења. Дошло је до обнове и у редовима партијаца - носилаца револуционарних традиција и Лењинових идеја. У КПСС се појавило, како се каже, извесно национално партијско крило, које је почело да сузбија оно традиционално масонско-космополитско.

Први ударци по бољшевичкој гарди и комесарима су нанети још тридесе-их година у "чисткама" током борбе Стаљина за успостављање монолитне вла-сти. Какви год да су били мотиви тих партијских "иницијатива", у њима је - и то је историјска чињеница - отишла "под лед" и група нарочито гнусних лица (крвавих сабораца злокобног Иљича), који су имали најревносније и најсуровије учешће у три последње руске револуције и у истребљењу православног становништва Русије. Ово, наравно, нимало не оправдава конкретне партијске џелате за геноцид над сељаштвом и другим обичним грађанима, али Промислом Божјим је освета за страшан грех богоборства тада стигла и мрске "прашњаве шлемове", Лењинове најближе сараднике, које је Стаљин побио.

Што се тиче обичних људи и смисла њиховог страдања, по нашем мишљењу се он, нажалост, налазио управо у томе да руски народ преко стрељања и кошмара ГУЛАГ-а хтео не хтео (јер се није покајао својевремено) плати колективну цену за свој тешки свенародни грех - одрицања од Цара-Помазаника Божјег и равнодушно допуштање јавног убиства цара, - као и за саучесништво (макар и ћутањем - "прећутиш - у џелате ступиш"...) са совјетским режимом у његовој крвавој борби против Свете Православне Цркве. И све ово су чинили људи да би добили на бонове рошчиће материјалистичког "раја" из бољшевичких свињских помија. Добровољно безумље и издаја увек морају да се плате. И што је веђа кривица пред Богом (нарочито код руског народа који је некад - тешко је то сад и изговорити - био богоносац), то је тежа казна за злочин у историји.

Када су Јудеји тражили од Пилата да разапне Христа, они су му рекли: "Крв његова на нас и на дјецу нашу" (Мт 27, 25).

Данашњи непокајани и огрезли у неодговорности руски народ, као директан потомак револуционарних поколења, такође носи на својој савести крв милиона, проливену за време безбожне власти у сталним кланицама грађана и у ГУЛАГ-у.

Враћајући се на тему борбе национал-патриотске и космополитске струје у КПСС последњих деценија пред перестројку, морамо да признамо да о Право-слављу (тј. о изради реално корисне за Отаџбину државне доктрине засноване на уважавању духовних религиозних традиција) није било ни говора и да је проблем био у томе, да се реши следеће питање - или да се земља преда међународној заједници (што се данас чини - напомена аутора), или да се сконцентрише сва државна власт и власништво СССР у рукама партијских "почвеника-националиста" (који су се по својој властољубивој суштини и безверју такође мало разликовали од интернационалне мафије). Другим речима, "безродним космополитама" ништа не давати, већ све узети сами - и наставити изградњу социјализма према марксистичко-лењинским прорачунима. Или социјализма са "људским лицем", није битно. Али академик И. Р. Тафаревич је у раду "Социјализам као појава светске историје" јасно показао да ништа осим безграничног насиља над личношћу тај друштвени поредак принципијелно не садржи.

А сад о тачки гледишта поменутих национал-социјалиста на жену. Колико је могуће теоријски претпоставити, у средини национал-социјалиста се због конкуренције идеја масонства које су све више јачале (с његовом патолошком тежњом ка узурпацији светске власти и експлозивним идејним синкретизмом на основу религије сексо-сатанизма) почела да се шири наручена паганска "индоаријска" теорија о "плавој крви" Русича и њиховом "божанском" ведском пореклу (жени се тамо давала полуживотињска понижавајућа улога у систему озакоњене проституције и многоженства). У тој теорији су били присутни елементи из паганског словенског "ционизма крви", који је требало да постане, полазећи од нечије лукаве измишљотине, алтернатива космополитизму. Међутим - "рен није слађи од роткве". Према хришћанству су и једно и друго крило гајили подједнаку и јаку мржњу. Стога унутарпартијска борба између "почвеника" (националиста) и "западњака" није могла да има никакав достојан исход и - да истрчимо мало напред - завршена је трагичним распадом земље.

За време социјализма је жена добила неку врсту економске самосталности у виду мизерне плате и јадне материјалне независности од мужа. С друге стране, она је стекла право-обавезу на рад штетан за њу - морала је, на пример, да ради на сечењу шума, копању канала, грађењу пруга, уз помоћ рударског чекића, губећи при том сав свој женски изглед и достојанство својствено њеном полу. Али шта све неће учинити за слободу!

Совјетска породица је све више и више постајала формална - није је више повезивао ни материјални, ни духовни фактор узајамне зависности и јединства.

Милиони деце су практично била распоређена по дечјим вртићима, где се одвијао погубни процес њиховог одвајања од породице и наказно совјетско вас-питање - преко култа Лењина и у борби против религије.

Споро али сигурно се остваривала доктрина комуниста о подруштвљава-њу жена из "Манифеста" К. Маркса, коју су званично својски негирали, али фактички су је поуздано остваривали на свакодневном и производном нивоу.

Непрестане супружничке преваре и издајства у свакодневном животу, ти "троуглови и прељубе" претворили су се у органску компоненту социјализма.

У производњи су жене стално долазиле у блиски контакт с грубим мушким колективом који пије - како у виду радника, тако и фабричке управе, где су, одвојене од мужа и породице, убрзо морално падале, почињале да флертују, иду од једног до другог, пуше, пију, псују. О једној од многобројних категорија радница - "секретарицама" није се морало ништа ни говорити - народ ју је деценијама обавезно третирао прећутно (авај, и даље третира) као "љубавницу шефа".

Формално рибање "криваца" на партијским састанцима нарочит ефекат није имало - материјалистички принципи безбожног живота су лако побеђивали сав комунистички морал, саграђен на лелујавом песку атеизма с његовим објективним усмерењем на аморалну сведозвсшеност. А како друкчије ако Бога "нема"? Значи, све може. Само је школа још некако привремено суздржавала (привремено, јер у њеном арсеналу није било црквеног благог деловања на децу и јеванђељског непоколебљивог моралног императива) сексуалну самовољу материјалистичког друштва у погледу девојчица-тинејџерки - тако да су скоро до краја седамдесетих многе девојке завршавале школу још увек недирнуте, - али то је била граница иза које је отпочињао одрасли живот са својим исконским усмерењем на баналност, цинизам и прљавштину. Већ су на првој години факултета девојке, домогавши се слободе, углавном упознавале раскалашни телесни грех.

Журке, напијања, барови, пивнице, колективна дружења у природи уз пијење алкохолних пића, пикници, туристичке туре, блудно лето у јужним летовалиштима или у пионирским одмаралиштима са предводницима из старијих разреда, школске игранке с плесовима уз музику Ленона и са цигаретом, пољупци, изазовна цика и дивљи смех, мини-сукње, све чешћа колективна силовања овде-онде по подрумима - то је стварало хаотични чулни генератор омладинске интимне свакодневице седамдесетих-осамдесетих година.

Идеал сексуалне слободе све више постаје Запад - кроз руке активног становништва све смелије пролазе европска и америчка порнографска издања, илегалне еротске карте за игру, увозне оловке с обнаженим сличицама, гумени фалуси и секс-симболи. Доносили су их успешни совјетски људи који би, доспевши у иностранство, одмах губили свој стечени "морални лик" и журили да првом приликом оду на стриптиз, одгледају порнофилм или посете порношоп. Одакле и донесу "поклоне" за успомену.

У виђенијим кућама се врте на видеу први порно-филмови. Теме разговора са женама све више се оријентишу на заједничку сексуалну "ослобођеност", на машинама се прекуцавају примитивни амерички порноромани. У структурама совјетске кинематографије се организују полулегална (за изабрана лица) колективна приказивања забрањених западних филмова с аморалним подтекстом и бурним креветским сценама.

Својски се храбри сексуална распуштеност и доступност девојака у контакту. Сатира и хумор већ отворено прежвакавају сексуалну интиму (послушајте само наступе естрадних звезда осамдесетих). Принцип односа према жени као таквој мало-помало постаје очигледно трговачки, према избрушеним речима корифеја тог правца М. Жванецког: "Седнеш с њом у трамвај, платиш за њу три копејке, провозаш је - и готово! Она је твоја!" Комесарски однос према слабом полу у сумрак комунистичке епохе поново излази из мрачних дубина прошлости и моћно се убацује у живот друштва.

Идеје комунизма су нестале, асоцирају их само са Брежњевом и његовим инфарктним говором. Остаци морала које је "Кодекс комунизма" позајмио из хришћанства потонули су у мору политичких и банално-свагдашњих вицева и последњих комунистичких авантура у виду авганистанског рата итд. Комсомол се тих осамдесетих година у погледу морала срозао до краја Његови секретари су сваки час "блистали" како у групном сексу "комсомолских сауна", тако и у пракси гнусних полних изопачености. Управо је из комсо-молске и партијске средине осамдесетих израсла сва садашња прљавштина периода перестројке представљена порно-, шоу- и наркобизнисом који све више цвета, јавним кућама, казинима и коцкарницама. Узгред, данашње "путане" које дежурају код "Интуриста" (пред очима чувара поретка који се досађује) и "транссексуалци" имају типично дегенерисана комсомолска лица, иако по го-динама нису могли да имају везе с овом организацијом. Али шта да се ради - духовно наслеђе убедљиво говори само за себе.

Шта се дешава са женом данас? Иза нас је око десет година политике "перестројке" која је отворила границе рашчеречене државе за све стране ветрове, довела народ до просјачког штапа и колосалних спољашњих дугова, разарања предузећа и преко свих граница наелектрисала социјалну атмосферу. Обични људи с ужасом виде како добра земље потпуно отворено пљачкају фирме и концерни, банке и предузимачи, политичке варалице и страни бизнисмени. Од влаче тако масовно да читава историја човечанства не може ничег сличног да се сети.

Али ово још није сва несрећа. Права трагедија се дешава из дана у дан директно пред нашим очима и с огромним замахом - у области сексуално-аморалног упропашћивања омладине и свог становништва Руске Федерације. Жена је, према речима једног младог руског стриптизера (чини ми се бившег припадника ракетних јединица и млађег научног сарадника) из интервјуа новинару неке од главних новина, постала роба. Ово је важно сведочење човека-зналца. Он, стриптизер, сматра то сасвим нормалном појавом и предлаже девојкама да се прилагоде и да извлаче из свог тела материјалну корист.

Са свих тезги на пролазнике блуднички гледају јевтине новинске лепотице са спуштеним с рамена бретелицама комбинезона, које седе обнажене у загрљају набилдованих дебила и срамотно демонстрирају органе за размножавање својим земљацима, заблесављеним од греха и стања неодговорности.

У дискотекама некакав човек с надимком Паук баца са сцене у разбеснелу руљу специјално обучене голе девојке. Ученици испробавају иглу и читају нетремице часопис "Кул", у којем објављују фотографије њихових вршњака и вршњакиња док "воде љубав".

Руска кинематографија се такође преместила у шоу-бизнис, и угледни совјетски глумци, познати свим људима у бившем Совјетском Савезу као искључиво позитивни породични јунаци, сада бесрамно глуме ништавне заводнике (у пару са жустрим глумицама које се моментално, без "комплекса", скидају), показујући запањеном гледаоцу своју наказну старачку похоту.

Жута штампа се наслађује интимним информацијама о личном животу познатих "културних радника" и њихових нових жена, које су млађе од њих четрдесетак-педесетак година минимум.

Хомосексуалци у женској одећи нормално ходају улицама ноћног града-јунака по одавно уходаним маршрутама.

Проститутке су поделиле престоницу на рејоне и по квартовима, смело тргујући телом наочиглед милиције.

У ходницима Државне Думе се разрађују лукави пројекти о уређењу сексуалних услуга чији се смисао крије у дефинитивној легализацији порно-пунктова у Москви. Један такав пункт се, рецимо, налази на Тргу трију железничких станица. Ту се тргује видеофилмовима о транссексуалцима (показују се њихови гнусни полни чинови уживо), о колективним силовањима, о дечјем сексу и о изопаченостима са животињама.

Око тезги се мотају сумњиве личности, бубуљичаве пубертетлије, мушкарци с тиковима на лицу, свагдашњи пензионери с колицима. Некакав намучени човек, наизглед нежења, крадом се осврћући, купује жељену касету "Силовања у одмаралишту". Крај тезге стоји и млада мама с дететом које наивно и пажљиво разгледа фотографије голог чупавог монструма из филма "Ја сам Пастув" и јаког, намазаног уљем Црнца с надимком "Џим Велики Бамбус" како се баве својим омиљеним послом.

Други моменат. На низу места у престоници су отворени тајанствени фотоатељеи и тамо у чопорима - с разних крајева града - долазе "суптилне" и високе "ослобођене" девојке сличног изгледа, шминке и исправљене фарбане косе. Тамо их, кажу, снимају у разним "занимљивим" позама. У атељеу постоји и обезбеђење и телохранитељи. Аутор је видео како је једном у некакав такав атеље дошла мајка са ћерком - очигледно први пут. Ћерка је црвенела и бледела, а мајка је подгуркивала - па иди већ једном.

А ево шта пише о жени савремена демократска журналистика; у чланку се ради о некој руској области. Описују се карактери онакви какви су заиста у природи: "Дешава се да у Краснодару изгубе и људе на картама Припита девојка, размазујући сузе по образима, млитаво се супротстављала момцима који су је гурали ка пијачном киоску. Кратак разговор с газдом и девојка је продата директно из руку у руке. Сат времена изгубљених на картама су јој понудили да одради овде. Од газде киоска момци су добили флашу пића. Након једног минута тишине зачуо се женски повик негодовања: испоставило се да је, не заинтересовавши се за њене чари, трговац увалио девојци кофу и крпу, наредивши јој: "Опери киоск споља и изнутра". Њен понос је био погођен".

Ето такве ствари. Поражава то што се оваква непримерена појава (човека усред белог дана пред свима преваре у картама и одведу га уз смех и гурање до киоска - да га предају на силовање!..) како у журналистици, тако и у друштву доживљава као потпуно нормална. Власник киоска - Махмут или можда Иван се ничему више не чуди - изгубили су девојку на картама, па добро, довели му је ради чисто мушког задовољства на сат - ради с њом шта хоћеш. Зар не подсећа ова ситуација до бола на самовољу црвених комесара двадесетих година? Мада нема више овлашћења. Али их потпуно замењује флаша.

Флаша се одмах појављује, приликом обављања веселе размене (ма каква људска права, каква слобода и неприкосновеност личности...). И нигде ни трага од милиције, као ни других представника власти, нити јунака, нити витеза. Пролазници, смејући се, пролазе, држећи у рукама по примерак "Плејбоја". Некакав необријани господин тера брзо џип, гласно и грубо псујући на мобилни телефон. Унутра у џипу седи искусна, пуна себе, проститутка. Ето само једног делића уличне стварности...

Али шта се дешава даље са девојком изгубљеном на картама? А, испоставља се да је све у реду. Нимало не жалећи за изгубљеном чашћу, она изражава своје незадовољство искључиво због тога што трговац није пожелео да изврши улогу Великог Бамбуса и увредио је тиме њено достојанство и понос. О, Боже!

И нема, наравно, нико сажаљења према несрећној и превареној девојци -ни њени "пајташи" - ма какви! - ни власник киоска, ни новинарка (такође, уосталом, жена). Нека страда.

А она ће стварно да страда - као и стотине њених вршњакиња које доспевају у сличне ситуације. Мушко становништво Русије - то није тајна - и тинејџери и здрави мушкарци потпуно су деградирали. Они се напијају, боду иглама, постају безбожни, пропадају, дегенеришу се (него како друкчије ако су без Бога?), нимало не штите своје жене (чак и не знају да то треба чинити) и неће ни прстом да мрдну да некако макар сачувају и учврсте свој положај у породици, да створе од куће тврђаву и дају жени могућност да одахне.

Данас се све више шири приступ да се жена у друштву неизбежно купује и продаје - и да њена лепота и тело постоје само ради задовољства и забаве. Отуд њено стално обрађивање и упорно изругивање над њом у средствима за информисање, као и нарочито организовано за ту прилику јавно мњење да се дефинитивно избаци из жене слободна личност; фамилијарни однос многих мушкараца према незнанкама на улици већ након прве размене фраза; банални и безобразни хумор, бестидни директни погледи, удварања чак и у присуству мужа; одвлачење у киоске, улазе, аутомобиле, посебна грубост све до физичког насиља без икаквог очигледног разлога (не од стране мужа, већ некаквог потпуно непознатог пролазника, с Фројдовим комплексом "либида").

Због искушења разврата и новца брзо се увећавају редови "интердевојака". Трговина "наташама" доноси данас највећи и најстабилнији приход порнобизни-сменима. Ову куповину и продају углавном контролишу досељеници с Кавказа. Пале девојке купују макрои из Турске, Чешке, Немачке и Израела. Приход од сваке продате руске "наташе" износи од 1000 до 5000 америчких долара (ово саопштавају у једном од својих бројева познате новине "Московски Комсомолац").

Крај овакве перспективе може да буде само један - када се у друштву де-шавају овакве гадости у односу на жену - а она је мајка, ћерка, сестра, жена, она је СЛИКА БОЖЈА - онда се то друштво, као безаконо и богопрртивно, лишава у потпуности сваке будућности и деградира. А дешава се то зато што мушкарци овде очигледно свесно и цинично не испуњавају главну замисао Божју о човеку - сједињење с Богом путем творења Христових заповести, међу којима се нарочито истиче љубав према ближњем. Ближњег не треба губити на поке-ру, нити га продавати макроима, већ га волети од срца као самог себе и душу своју полагати за њега. А управо тога нема.

Наравно, може се оптуживати савремена жена за разврат, лакомисленост, неверу и одсуство женствености. Може се изјавити да се она у породици уоп-ште "не боји мужа својег" и гуши супруга, свуда играјући прву улогу и испољавајући мушко начело у карактеру. Да, несумњиво је све ово крајње нездраво, - али не сноси ли за ово одговорност, пре свега, јачи пол овога света - мушкарци - и не провоцирају ли они жену на супер-распуштени начин живота и разврат, начинивши од ње слатку играчку за своје незајажљиве дивље страсти?

Да, библијске и јеванђељске карактеристике жене су нераскидиво повезане с њеном верношћу, скромношћу, потчињавањем мужу и покорношћу. Међутим, не треба заборавити да све ове набројане особине могу имати чврсту основу и снагу само онда када и сам мушкарац постане црквен, верујући хришћанин. Али зато мора да псује и окривљује за све грехе не супротни пол уопште (као што је навикао да чини), већ да почне од себе - и да темељно и немилосрдно истребљује у себи грубијана и христомрзачку паганску природу, која одувек у жени види не непроцењиву, богосаздану и непоновљиву личност, него – како смо горе већ рекли - само објекат похоте.

Само ће се у овом случају отворити, најзад, његове очи и он ће направити прве кораке у правцу исправног живота.

Само у овим условима ће он заиста постати заштитник своје породице и женин ослонац.

Само ако се овако поставе ствари он може да види у њој непроцењиву и велику људску личност, светлу сдику Божју.

И тек после свега овог жена може успешно да се врати у породицу, знајући да је тамо не чека Трбосек с ножем и конопцем, већ верујући, јаки, брижни муж који је воли и може да је заштити.

А хришћанство, видећи у жени једнаку мушкарцу икону Божју и равноправну помоћницу мужу, сведочи да је улога, место и делокруг жене у социјалној средини нормалне традиционалне (дакле, хришћанске) државе јединствен, велики и незамењив, јер је повезан с најважнијим условима продужења осмишљеног, постојања рода људског - исправног, у Богу, васпитања нових поколења. Овде наше достојне земљакиње чека самопожртвован рад, с улагањем свих духовних и физичких снага у обликовање душе - моралности - живог човека, да би га учиниле достојним грађанином наше Отаџбине, оданим истинама све-те Православне вере.

Верност Богу и Светој Православној Цркви - и једино то - учиниђе жену слободном на прави начин у кругу својих свакодневних обавеза. Узгред, Црква уопште не забрањује жени да ради у одређеним друштвеним професијама, ако оне не гуше њену личност и не штете женској природи и моралу. Хришћанство гледа на жену као на велику окону Божју коју карактерише пунота слободне воље. Питање је само да та воља буде употребљена на испуњавање заповести Христових.

Ето зашто се за жену с неисквареним срцем и чистом савешћу у хришћанској држави отварају заиста несагледиве перспективе. Међутим, није тајна да је Бог дао жени нарочиту тежњу ка породици. Хришћанска Црква током многих векова је подржавала и својски учвршћивала у њој то Свевишњим освештано породично начело и тежњу, благосиљајући и пружајући благодатну силу за љубав и чување верности мужу, слободно и добровољно потчињавање њему и васпитање деце у спасоносној вери Христовој.

Остаци хришћанства (с његовом тежњом ка породичном животу и здравој конзервативности у свакодневном моралу, који обезбеђују опстанак и просве-ћују смисао живота) који нису изветрили из женског дела становништва Русије скоро за век совјетске власти - изузев нарочито циничних жена-бољшевика, комуниста и отворених развратница (њихов број се, авај, муњевито повећава) -објашњавају зашто наше земљакиње у већини морално остају још увек чистије од мушког становништва, које се у моралном погледу и погледу животног безбожништва одликује срамотним и перманентним пијанством, псовкама, атеизмом, млаком социјалном пасивношћу и тежњом да се по сваку цену оскврни и разврати жена.

Као човек створен за тих и миран живот у верујућој породици под влашћу мужа,[2] жена се данас нарочито мучи и пати, јер је одсуство поштовања према мужу, одсуство потпуне бриге о породици и деци, лишава смисла живота, а управо се преко те специфичне функције открива у историји њена личност (не мислимо овде на монахиње које су се потпуно посветиле, и духовно и телесно, Богу - молитви, посту и труду. Монаштво је Господ благословио као такво).

С друге стране, да се слепо помири са просечним (по статистици!) савременим супругом - који пије, пуши и вара жену - она такође никако не може, јер такав "мушкарац" представља типични римски дегенерисани тип - порочан, лишен вере, моралне чистоте и чак осећања одговорности за очување породице. Код куће је пијан, диваљ и груб, с туђим женама безобразан и развратан, од деце диже руке и морално их упропаштава, осећајући се на алкохол и кажњавајући их батинама с поводом и без повода. Или чак прави од своје деце физичке наказе за цео живот, зачињући децу у пијаном стању. Ето - како онда оваквом мушкарцу да се потчињаваш?

Нису много далеко отишли ни "интелектуалци и интелигенција". Загубивши се у безбројним социјалним доктринама које су измислили својим псеудо-разумом (а све су, по правилу, или с марксистичким, или фројдистичким, или глобалистичким моментом), у мрачној политици и личној бездуховности, они такође беже из породице, траже недоличне љубавне везе и доживљаје, радо оправдавају своја злодела и практикују изопачености (од "вишка памети", сигурно).

За слој страшних и богатих "нових Руса" - тајкуна уопште ниједан закон није писан. Они неправедно присвајају новац, отварају хареме, смењују до миле воље и супруге, и жене, чине злодела и воде ужасно развратан живот. Од супротног пола им је потребно само тело и беспоговорно ропско потчињавање.

О омладини не морамо ни да говоримо. Постсовјетски млади панкер доба перестројке није ни чуо шта је то породица. Његова фикс-идеја и кредо је секс, "кул-живот" и "добра кинта". И то је све.

Тако су се, као последица неодговорног, изопаченог и егоистичног односа мушкарца према жени током три последња века - шта све није било смишљено у овом периоду за њену "срећу" и "слободу": и бараке са заједничким женама, и партијске породице, стваране на кратак рок према одлуци партијских инструктора (и то је бивало - истина, за време режима Пол Пота и Јенг Сарија, али није битно, ова идеја је такође била у оптицају у нашем заједничком марксизму-лењинизму), и одвајање деце од мајке путем њиховог друштвеног васпитања, и породични анархизам, и отворено насиље, и бестидна одећа, укључујући и мушки стил одевања жена, и, на крају, порноиндустрија с купи-продај "наташама" - на руском тлу учврстила, постепено, два жалосна феномена: несрећна совјетска жена с будаком, торбом за куповину и партијско-материјалистичком "свешћу" и "демократски" монструм - жена-вамп с мушкобањастим карактером (по жељи за развратним животом и свесним остајањем у злу) и проституцијско-лезбијским начелом.

Први женски тип полако одлази у историју и заслужује најискреније саосећање и сапатњу због нељудских страдања и духовног ропства које су му на-метнули социјалистички доктринаши у доба петолетки, логора, страшног рата, рушења и безбожности.

А што се тиче другог, његове перспективе су у данашњем друштву широке моралне толерантности - најсрећније могуће са секуларне тачке гледишта. А са духовне, такве жене немају никаквог учешћа у благословеној вечности и њихова судбина је, ако се не покају, иста као судбина демона. Вамп неуморно иде од једног до другог, узима дрогу, служи се контрацептивним средствима, показује своје умрљане улошке целој земљи преко телевизије, поздравља стерилизацију и не жели ни да чује за нормалну породицу, мужа, а да не говоримо о библијском потчињавању и верности мужу.

Данашњи спој клонираних "жена" периода перестројке са "супер" мушкарцима управо производи у друштвеној средини онај колосални експлозивни талас који на наше очи односи далеко све преостале одбрамбене баријере, које је Бог поставио у саму људску природу против неразумног разврата плоти и свеопштег греха у његовим најизопаченијим облицима.

[1] Штета што смисао рата као уразумљења Божјег за све Русе због њиховог масовног учешћа у безакоњима совјетске власти и као благодатна могућност збацивања са врата њеног јарма нису сви дезинформисани совјетски људи доживели као упутство за деловање.

[2] Поновићемо – само таквог мужа који хода пред Богом и не живи по законима греха и прљавштине, већ као врлински хришћанин – у противнмом случају потчињавање мужу, нема ни пуноту ни снагу.

преузето из књиге "Мушкарац и жена пред тајном тела - Православље и полност"