Хришћанска сексуална револуција - Ђакон Андреј Курајев

Већ много векова - почев од епохе Ренесансе - у европским школама се предаје цензурисано-дотерана представа о паганској древности и антици. Египат су древне пирамиде, мудрост стара хиљадама година... Стара Грчка су храмови од белог мермера, пријатељство људи и богова, блискост са природом, поетска природност...

А све то је у таквом контрасту са црномантијашким монаштвом, мрачним средњим веком, који је дошао да замени античку једноставност и хуманост... Ученици чак не могу да схвате како је антика могла да се претвори у Средњи век...

Ова недоумица се рађа због тога што чак и образовани људи своја знања о античкој митологији своде на књижицу Куна, који је прилагодио грчке митове за децу. И наравно, из књижице Куна се не може схватити зашто је хришћан-ство објавило рат овим љупким и дивним бајкама.

Али упознајмо се - без цензурисаних скраћивања - само са једним изузетно лепим египатским и са два веома позната и 'љупка' грчка мита.

У египатској "Књизи мртвих" у 125. поглављу се описује загробни суд. Оптуженик мора да изговори такозвану негативну исповест: "Знам имена 42 бога. Ево знам вас, владари праведности. Нисам чинио зло људима, нисам наносио штету стоци. Нисам грешио на месту истине, нисам чинио ништа ружно, нисам врачао, нисам дизао руку на слабог, нисам чинио оно што је мрско пред боговима, нисам угњетавао роба пред лицем његовог господара, нисам био узрок болести, нисам био узрок суза, нисам убијао, нисам наређивао да се убија, ником нисам доносио патњу, нисам трошио залихе храмова, нисам уништавао хлебове богова, нисам присвајао хлебове умрлих, нисам чинио прељубу, нисам говорио ружне речи, нисам додавао меру тежини, нисам притискао утег, нисам варао са виском, нисам отимао млеко од уста деце, нисам гонио овце и козе са пашњака, нисам ловио рибу богова у њеним рибњацима, нисам заустављао воду кад она мора да тече, нисам преграђивао пут брзој води, нисам гасио жртвени огањ у његов час, нисам пропуштао дане приношења месних жртава, нисам правио препреке богу при његовом излазу. Чист сам. Чист сам. Чист сам. Чист сам" .[1]

Запањујући текст. У њему запањује примена посебних моралних критеријума за одређивање судбине човека.

Од вечне смрти не спасава ни магија, ни ритуали, већ извршавање моралних закона... Нарочито оставља утисак да се при овој "негативној исповести" човеково срце мери на ваги: бог Анубис са главом шакала на један тас ставља срце, на други - нојево перо (перо Маат - богиње праведности). Ако је човек слагао, срце ће рећи истину...

Овај текст се данас често цитира кад се разговор заподене о мудрости староегипатске религије... Али у оној, реалној, култури старих времена овај текст је живео не толико по законима моралног, колико магијског мишљења.

Ствар је у томе да поред толико често цитираног 125. поглавља у "Књизи мртвих" постоји још и 30. поглавље, чије се намене данашњи човек далеко ређе сећа: "О, срце моје, од матере моје, које сам добио од свих стања мојих, које је било са мном у све дане веома различитог мог живота. Не устај као сведок, који говори против мене, не устај против мене на суду, не буди непријатељски настројено према мени пред лицем чувара ваге. Јер ти си дух мој, који је био у телу мом, који је дао здравље свим удовима мојим. Иди на срећно место, куда журимо ти и ја, не чини моје име смрдљивим за владаре вечности. Заиста је дивно оно што ти предстоји да чујеш" (превод А. Б. Зубова).

Б. Турајев оцењује овај текст као присиљавање срца на ћутање на суду: "Без обзира на етику 125. поглавља, његов карактер је исто онако магијски, као и карактер целе "Књиге мртвих". Умрли, позивајући се на знање имена судија, чини их за себе безбедним и претвара своја оправдања у магијске формуле, које их приморавају да признају његову невиност. Сваки Египћанин са овим поглављем у рукама и на устима се показивао безгрешан и свети, а 30. поглављем он је магијски приморавао своје срце да не говори ништа ружно против њега, тј. силовао је своју савест. На тај начин, цело поглавље је било просто талисман против загробног суда, и после њега, као и после многих других поглавља, постоји рецепт, како га припремити и које предности ће оно саопштити ако се има поред себе. Тако су уништене велике тековине моралног поретка, те се испоставља да је "Књига мртвих" сведок и о њиховом постојању, и о њиховој тужној судбини".

Закључак Турајева потврђује и каснији египтолог Р. Антес: "И слике и "исповест одрицања" су се користили да би се оправдање стекло магијским средствима... Представа о томе да ће зла дела повући за собом казну на оном свету посведочена је заправо тек последњих векова пре Христа".

Важно је такође истаћи да се 30. поглавље заиста користило као талисман: чувале су се стотине његових копија, изрезаних на скарабејима од нефрита. Објашњење овог поглавља налаже да се речи "понављају над скарабејем од нефрита у златном и сребрном раму, који је неопходно учврстити на алку и ставити на врат покојника". Скарабеј са бајалицом, написаном на њему, стављао се у мумију на место где се налази срце.

Објашњење пак уз 125. поглавље налаже да се сцена суда нацрта на новој плочици, израђеној од земље, на коју још нису ступиле животиње или друга жива бића; ономе ко буде извршио ову наредбу, гарантован је успешан исход суда.

Како бисте ви реаговали на савет, којим се предлаже да се нацртају Десет библијских заповести на неком камену у нади да ће нас од Божијег гнева спасти не извршавање ових заповести, већ њихово писање на материјалу одређене врсте? А

ли ето иста магијска профанација се десила и са египатском "исповешћу".

О тријумфу магије над етиком сведочи и стање многобројних рукописа "Књиге мртвих". "Чак и најлепши погребни свици изгледају као прилично неуредне компилације, при чему су нека битна поглавља у њима испуштена, а други одломци се бесмислено понављају. Нема ни доследности, ни једнотипности. Наилази се на велики број грешака. Већина ових свитака је највероватније била израђена за продају и написана од стране безобзирних књижевних надничара-професионалаца. Осим тога, каснија мода да се раскошно украшавају погребни свици је довела до скраћивања текста На начин савремених илустрованих часописа прича је морала да буде немилосрдно скраћена да би се уступило место привлачним цртежима. Као што је приметио један савремени египтолог: "Што су цртежи у "Књизи мртвих" лепши, то је текст гори". Али чак и савесно урађен текст је у најбољем случају остајао сумњив по свом смислу. Надмудрити богове смишљеним празнословљем и бесмисленим формулама, да би се обезбедио приступ вечном животу на предивним обалама небеског Нила, - то је онај циљ, за којим се тежило".

А сад погледајмо на супротно постављену обалу Средоземног мора.

Постоји реч, драга срцу сваког "новог Руса" (тајкуна), - Кипар. Сваком туристи на Кипру се показује "плажа љубави", на коју је из морске пене некад изашла прелепа Афродита. А у школама се при упознавању са овим митом показују репродукције "Рођење Венере" Ботичелија, Рубенса, Тицијана...

И само једно прећуткују и водичи, и учитељи: они не сматрају за потребно да објасне узрок ове прве еколошке катастрофе.

Прича о овоме мораће да почне од бунта Хроноса против Урана. Овај бунт, као што се сећамо, се завршио кастрирањем првобитног бога, а затим се "очев полни орган, одсечен оштрим гвожђем, дуго ковитлао по мору, и бела пена се узмутила око нераспадљивог органа. И девојка се у тој пени родила. Прво је допливала до посвећене Китере, а после тога је пристала уз Кипар, ког запљускује море. На обалу је изашла прекрасна богиња... Њу богови и људи зову Афродита, "рођена из пене", и још "Китерка" предивно венчана, зато што се родила из пене" (Хезиод. Теогонија. 188-197).

Други полупознати свима мит описује рађање Атине из главе Зевса.

Обиље алегорија и у овом случају заклања природно питање: а како се управо Атина нашла у Зевсу?

И овог пута прича није баш симпатична. Зевс је у то време имао супругу по имену Метида. Она је поседовала својство полиморфизма (једноставније речено, могла је да се претвори у шта је год хтела) - својство, прилично непријатно у породичном животу (јер за време породичног дијалога као одговор на безазлену реплику мужа: "Зашто ти је чорба неслана?!" супруга може да се претвори у аждају - и како је онда "васпитавати"...). Зевс је, одлучивши да је се ослободи, наговори да постане мала... Да ли је јасно који сиже обнавља бајка "Мачак у чизмама"? Да, чим је Метида постала мала, Зевс ју је прогутао. На тај начин премудрост се нашла унутар Зевса, јер је Метида у то време била трудна Атином (видети: Хесиод. Теогонија. 886-890).

А да ли многи знају да је Херакле завршио живот самоубиством, уз опомену деци: "Ви видите велику суровост богова" (Софокле. Трахињанке. 1260 сл.)?

Све у свему, антика је пошла врло чудним путем.

Реч је о хомосексуализму. Могло би се помислити да би култура, која за свој идеал проглашава храброст и природност, умереност и хармонију, могла да избегне управо ову крајност. Али се култура, која је величала Херакла и Одисеја, веома чврсто - вековима - заглавила на управо овој крајности.

Платон цени љубав између мушкараца знатно више него љубав према жени. Платонов мит о андрогинима садржи у себи подробност, која се такође често испушта у популарним препричавањима.

Испоставља се да су андрогини били у три пола: мушког, женског и мушко-женског (у правом смислу речи андрогини). Кад је Зевс, уплашивши се њихове снаге, расекао прве људе, онда је свака половина почела да тражи своју пређашњу половину. А то значи да само трећина људи тражи зближавање са супротним полом, а две трећине привлачи сопствени. Додуше, и ове две трећине такође могу да ступе у однос са супротним полом, али само из осећања грађанске дужности, "да би се при спајању мушкарца и жене рађала деца и продужавао се род, а кад се мушкарац састане са мушкарцем - ипак се постизало задовољење од сношаја, после чега би они могли да предахну, лате се посла и побрину се о другим својим потребама... Мушкарце, који представљају половину ранијег мушкарца, привлаче све што је мушко: већ у детињству они воле мушкарце и свиђа им се да леже и грле се са мушкарцима. Ово су најбољи дечаци и младићи" (Платон. Гозба. 191с-192а).

Тако је "заједно са божанском философијом процветала и љубав према дечацима" (Лукијан. Две љубави. 35). Сексуалне услуге младића су се сматрале за нормалан облик плаћања услуга учитељу, који обучава адолесцента некој професији. Кад је Алкибиад пожелео да постане ученик Сократа, он је "решио да уради све што год Сократ буде захтевао. Претпостављајући да ће се полакоми-ти на моју процветалу лепоту, сматрао сам је срећним даром и великим својим успехом: па захваљујући њој ја бих могао, уступивши је Сократу, да од њега чујем све што он зна. С таквим мислима сам једном и отпустио пратиоца, без којег се дотад нисам сретао са Сократом, и остао сам с њим у четири ока... и чекао сам да он одмах почне да говори са мном као што говоре заљубљени без сведока, и радовао сам се унапред. Али ништа слично се није десило. Решио сам да кренем у напад... Легао сам испод његовог излизаног огртача и, са обе руке загрливши овог човека, лежао тако целе ноћи. И тако ето, без обзира на све моје напоре, он је победио, презревши моју процветалу лепоту... Био сам беспомоћан и изгубљен" (Платон. Гозба. 217а-219е).

Као што видимо, уздржљивост Сократа је изазивала чуђење. Додуше, Сократ никад није осуђивао педерастију, никад није позивао на окретање женама - он је само позивао на то да се воле не само тела дечака, већ и њихове душе и да се душевна блискост цени више од телесне (Ксенофонт. Гозба.8).[2]

Опис идеалне љубави код Платона је дат у "Федру" (255.-256.). Онај, ко га макар једном прочита, заувек ће се већ уздржати од узвишене употребе израза "платонска љубав"...

Тако су Грци подражавали своје богове. На Олимпу је увек било довољно "чудних љубави": љубавник Зевса је био дечак Ганимед[3] (у наведеном фрагмен-ту "Федра" Платон се директно позива на овај пар); љубавник Херакла - Хилас; Посејдона - Пелоп. Према Овидију, нико други до Орфеј "није постао кривац, што за њим такође и трачки народи, преносећи на недозреле младиће љубавно осећање, кидају прво цвеће" (Овидије. Метаморфозе. 10,83-84).

И одједном над овим светом су одјекнуле речи апостола Павла: "Не варајте се... мужеложници... неће наслиједити Царство Божије" (1 Кор, 6, 9-10).

Мушка љубав је враћена женама и освештана Светом Тајном Цркве... Хришћанство је вратило мушкарце женама - између осталог, и у знак захвалности за то што за време јеванђељских догађаја ниједна жена није учинила ништа нажао Христу - ни речју, ни поступком (чак се и жена Понтија Пилата заузима за Исуса).

Али данас се и овај дар хришћанства оспорава и исмејава. Данас је поново престижно и модерно припадати специфичној "мањини".

Ограничићу се само на једну новинску вест: "Министар правде Француске Елизабет Гигу се радовала као дете. Скочила је с места, смејала се, аплаудирала. Заједно са свим депутатима левих фракција Националне скупштине. Заправо, леви су имало зашто да се веселе. Ипак им је пошло за руком да донесу закон, који дозвољава бракове између хомосексуалаца у Француској. Овај закон се назива "Пакт грађанске солидарности" или РАСЗ. Они, који су потписали овај споразум, одсада се по закону налазе у међусобним односима, који одговарају брачним. Они могу један другом да преносе имовину - као супружници. Да плаћају мањи порез - као ожењени људи. Да живе под истим кровом. Да воде домаћинство. Да добијају један за другог пензију. Они, који су ступили у РАС8 већ кроз годину дана могу да дају изјаву о натурализацији у Француској (обичан брак не даје такво право). Одсада ће хиљаде мушкараца и жена - странци-хомосексуалци, који живе са Французима или Францускињама, - претендовати на француско држављанство. Да би се донео сличан закон, левима је било потребно годину дана. И 120 сати заседања парламента. Десни су се жестоко супротстављали доношењу РАСЗ. Па ипак, 13. октобра закон је донела Национална скупштина Већина од 315 гласова социјалиста, комуниста и "зелених" против 245 десних депутата. Леви, нарочито социјалисти, су испуњавали предизборна обећања, дата још 1997. године. Подршка бирача-хомосексуалаца, је била, иако не пресудан, а оно битан фактор, који је нагнуо тас ваге у корист леве коалиције на тим изборима Још је значајнија била помоћ левима од стране одговарајућег лобија у круговима предузимача и интелектуалаца. Ето, следбеници идеја Карла Маркса и Владимира Лењина нису изневерили своју улогу. Они су већ много пута доказали да нема таквог закона, који они не би могли да донесу, да би се дуже задржали на власти... Није случајно прва против закона иступила Француска Католичка црква "После овог гласања", каже се у обраћању епископа Француске, "све важније постаје питање да ли желимо у будућности да сачувамо институцију брака. Да ли желимо да припремамо омладину за стварање правих породица? Да ли желимо да обезбедимо овим породицама могућност да преживе, да изврше своју мисију у васпитању човека - своју незамењиву улогу?". Досад свештеници нису добили одговор од политичара" (Е Гусејнов).

Ни ми нећемо чекати одговор. Просто ћемо бити свесни које се управо "хришћанско наслеђе" проглашава за преживело и застарело у односу на "нови светски поредак", које громко декларише своје претензије на приватизацију трећег миленијума. У школама Сан-Франциска прваци већ пишу диктате, у којима је уместо традиционалног почетка "Били једном деда и баба" постављен нови модел "породичних" односа: "Били једном Џон и Џек.."

Да ли Вам је већ мука? Значи, у Вама је још жива хришћанска култура. Значи да сте родом из хришћанског Средњег века. Значи да ћете у "новом светском поретку" XXI века имати проблеме.

Преузето из књиге „Мушкарац и жена пред тајном тела - Православље и полност“

[1] У руском преводу књиге Баџа не енглеском језику посебне заслуге се читају на следећи начин: „Нисам лишавао богове меса, принетог им на дар, нисам крао посвећене животиње, нисам се одрицао Бога у његовим различитим оваплоћењима.“ У преводу Б. Тургењева помиње се још и следећи грех: „Нисам давао наредбе да се свакодневно за мене више ради.“

[2] Уосталом и тела младића су изазивала код Сократа (или Платона који пише у његово име) веома бурне емоције: „А Хармид је сео између мене и Критија. И већ од тог тренутка мене је обузела збуњеност и одједном је нестала она храброст, са којом сам намеравао да онако лако организујем с њим разговор. А кад је начинио покрет, као да намерава да ми постави питање, видео сам оно што се скривало испод његове горње одеће, и обухватио ме је пламен: био сам ван себе“ (Платон, Хармид. 155cd)

[3] Оних дана становник неба цар се запалио страшћу према Ганимеду – Фригијцу (Овидије. Метаморфозе. 10,155). Видети такође: Хомер. Илијада. 20,232