Из писама Светог Николаја Српског
Кафеџији који је имао да бира између самоубиства и сиромаштва
Пишеш да ти је све имање продато за дугове. Кад си се нашао на улици без игде ичега, упутио си се ноћу на гробље да извршиш самоубиство. Настало је колебање, премишљање. Сатрвен самомучењем легао си на гроб својих родитеља и - заспао. На сну ти се јавила мајка која ти је припретила говорећи да у Царству Божијем има пуно оних који су били просјаци на земљи, али ниједнога који сам себи свесно живот одузео. Тај сан те је спасао од самоубиства. Управо твоја мила мајка спасла те је по Божијем Промислу. Почео си да просиш и од прошње да живиш. Па питаш да ли тиме газиш Закон Божији?
Охрабри се, сине човечији! Бог је заповедио: не укради! Али, није заповедио: не проси! Прошња без крајње нужде је крађа, али прошња у твоме случају није крађа. Војвода цара Јустинијана, славни Велизар, у старости остао је без имања, без пријатеља и без очију. Седео је слеп на капији престонице и просио за хлеб. Као Хришћанин није смео ни да помисли на самоубиство. Јер као што је живот бољи од смрти, тако је бољи просјак од самоубице.
Велиш, стид те изеде и туга ти кости сасуши? Стојиш ноћу негда пред својом кафаном и тражиш милостињу од оних који излазе и улазе. Сећаш се да си ти недавно био господар те кафане, а сада не смеш да ступиш у њу ни као гост. И очи су ти поцрвенеле од плача и ридања.
О, добри човече, утеши се! Анђели Божији нису далеко од тебе. Што плачеш за кафаном? Ниси ли чуо за једну кафану на крају Београда, која се звала „Чија л' није била, чија л' бити неће"? Заиста, велики је философ био ко је исписао те речи. Јер то важи за све кафане, за све куће, и куле, и палате на свету. Чије л' нису биле, чије л' бити неће?
Шта си изгубио? Оно што није било твоје када си се родио није ни сада твоје. Био си газда, сада си сиромах. То није губитак. Губитак је када је неко био човек па постао звер. А ти си био човек и остао човек. Потписивао си менице неким својим „угледним" гостима и због тога је твоја кафана постала туђа. Сада кроз прозор гледаш како се исти они у кафани смеју као и раније, док се ти на улици обливаш сузама и покриваш стидом. Не бој се, има правде Божије. Они ће одговарати за своје недело. Кад они пођу да изврше самоубиство, ко зна да ли ће праведни Бог дозволити њиховим мајкама да им се јаве из онога света и задрже их од злочина? Не завиди им нимало на срећи. Јер им не знаш крај. Један стари грчки мудрац рекао је: „Не називај ниједнога човека срећним пре него што му видиш крај!".
Тешко ти је бити просјаком? Но, нисмо ли сви просјаци? Не зависимо ли сви свакога дана и свакога часа од милости Онога Који нам даје живот за живот? Ти и сада имаш важну мисију у свету: опомињеш људе да се сете Бога и душе, и да буду милостиви. Приморан да живиш у ћутању, удубљуј се у душу и молитвено разговарај са Богом. Живот просјачки потребује више јунаштва него газдашки: Злато и сребро испитује се огњем а човек понижењем (Сирах. 2, 5). Но, ти си се већ показао јунаком чим си победио црну помисао на самоубиство. То је победа над духом очајања. После те победе свака друга биће ти лакша. Господ је близу тебе.
Мир ти и утеха од Господа.
Осамљеној и болесној жени која пита о самоубиству
Знам да ти је тешко. Пре неколико година умро ти је муж. Жалила - прежалила. Оженила си јединца сина - радост повраћена. Потом највише те радовало унуче. Но, оно што си ти волела и Бог воли, па узео. Тек што је унуче узлетело у невидљиви свет, разболи ти се и снаха. Осуши је туга и жалост, па и она за сином. Најзад за њима оде и твој јединац. И ти оста самохрана. Покушала си једном да се отрујеш. Остала си жива. Спремила си потом вешала да се обесиш. Но, изненади те девојка из комшилука. Видећи те испод спремљеног конопца она ти рекне како је чула од старих да је самоубиство грех без опроштаја у оба света. Добро ти је казала. Та девојка ти је душу спасла. Заиста, она ти је највећи добротвор на свету. Само њој благодарећи ти се можеш надати да ћеш се видети у другом свету са сином, снахом, унучетом и мужем.
Црква Христова је од почетка одлучна стала против самоубиства као претешког греха.
Западни учитељ Цркве Августин рекао је: „Ко сам себе убије, тај је убио једнога човека". Самоубица се овим, дакле, ставља на равно са убицом.
Али, у нашој Источној Цркви самоубиство се још строжије судило. Према 14. канону александријског патријарха Тимотија самоубица се лишава опела и црквеног погреба. Православна Црква одредила је строгу казну, чак, и за сам покушај самоубиства. На онога ко покуша самоубиство, она налаже епитимију од 12 година. Знам да ћеш ти помислити да је ово претерано строго. Но, ова строгост потиче из милости. Истину ти говорим: Црква је овако строга у погледу самоубиства из чисте милости према људима. Јер Црква има у својој духовној ризници видовито искуство да самоубице не улазе у Царство бесмртног живота и вечне милости. Па својом строгошћу Црква жели да људе предупреди од вечне пропасти. У Светом Писму споменута су само два човека који су сами себи живот одузели. Једно је Ахитофел, издајник цара Давида а друго Јуда - издајник Господа Исуса Христа. Нека је далеко и помисао од тебе да се у овоме друштву нађеш са оне стране гроба.
Ко претрпи до краја тај ће бити спасен, рекао је Господ. Многобројна су и разнолика трпљења што Бог попушта на људе, ачи сврха свију њих јесте иста, наиме: горчином излечити душе људске од греха и припремити их тако за вечно спасење. Ма колико да ти је понекад тешко, сети се двају ствари, прво да сам твој Отац Небески одређује меру страдања, и друго, да Он познаје твоју снагу. Ако ти икад дође помисао на самоубиство, одбаци је као дошаптавање сатанино.
Милост Божија нека те укрепи.