Људе обличава њихова савест - Старац Пајсије Светогорац

(из књиге „Са љубављу и болом савременом човеку“)

Француска – то није некаква тамо развијена земља, она корача испред многих. Али опет, у последњим годинама, осамдесет хиљада Француза су постали муслимани.[1]

Зашто? Зато што је грех код њих ушао у моду, али их обличава савест, и они желе да је успокоје. Древни Грци, желећи да оправдају своје грехе, исмислили су себи дванаест богова. Тако су се и Французи постарали да нађу себи такву религију, која би оправдавала њихове страсти, да их то питање више не би обеспокојавало.

Ислам им, можемо рећи, одговара: можеш да узимаш жене, колико хоћеш, а у другом животу та вера обећава пилава – без краја, меда и млека – па просто море без граница. И ако умрлог након смрти оперу топлом водом, то се он (тобож) очишћује од грехова – колико год да их је. Иду ка Алаху као чисти! Па шта је ту још неопходно тамо је све потаман! Али Французи не налазе себи покоја. Они стреме ка унутарњем миру, али га не налазе, јер за страсти нема оправдања.

Шта год да људи измишљају, иза каквих год се бесмислености они крили – опет неће наћи покоја. Стремећи да оправдају оно, чему оправдања нема, они се кидају у души. Они су изнутра искидани. Зато несрећници себи траже забаве, иду по баровима и дискотекама, опијају се, гледају телевизију... То јест, њих обличава савест, и да би то заборавили, они се занимају глупостима. И чак када спавају – мислиш, да су спокојни?

Човек има савест. Савест је прво Свето Писмо, дано од Бога првоствореним људима. Ми „скидамо“ савест са наших родитеља као фотокопију. Како год човек газио своју савест – она ће га опет обличавати изнутра. Зато и говоре: „Гризе га црв!“

Заиста, не постоји ништа слађе од мирне, спокојне савести. Такав човек себе осећа изнутра окриљеним и тада он лети.

[1] Изговорено у новембру 1988. године.