Сећања из детињства
Архимандрит Рафаил Карелин
У својој породици ја нисам добио религиозно васпитање. У почету, моји родитељи су се односили у односу на религију са неутралне позиције, коју је могуће назвати не атеизмом, већ боље равнодушношћу. Отац у мом детињству никада није изражавао своја мишљења о религији. Сећам се у детињству случаја, када је ишао заједно са мном на Сионски храм (ми смо тада живели у Ганџу, али је наш дом био у Тбилисију и мој отац је понекад посећивао своју мајку). Он је говорио са мном, дететом, као са одраслим; то је била одлика његовог карактера: он је остајао џентлмен и са својом децом. Говорио ми је о фрескама које су тада украшавале зидине сабора.
Унеколико ћу отићи на страну, јер хоћу да кажем, да деца на свој начин дубоко примају Јеванђеље и искуство Цркве; њима је само тешко да се снађу у терминологији, то јест, посебним усложњавањима и апстракцијама, али непосредно дејство на душу детета читање Јеванђеља, односно еванђелских текстова, а не препричавања је – огромно.
Сећам се када ми је било 6 или 7 година, моја бака са мајчине стране ме је неколико пута повела у цркву, и ја сам доживео богослужење на неком дубоком нивоу. Ако би ме питали, шта се догодило у цркви, тешко да бих одговорио, али сам осећао деловање те силе, које нема нигде, сем у храму. Осећао сам да се нешто мења унутар мене. Храмовна символика, словенски језик – све је то за мене остајало као несхватљива форма, али то није сметало да дете срцем доживи тајну храма.
Тада је било време гоњења. У храму је било не много народа, пре свега старијих људи, хор се такође састојао из два или три човека, и појање није могло да се пореди са оним аријама, снимљеним на плочама, на које сам се од детињства навикао да слушам у нашем дому.
Тамо није било спољашњег ефекта који би могао да побуди маштање детета, већ је било друго: као да се гудало невидљивог музичара дотицало најдубљих струна срца, и те струне, раније неме, сада су зазвучале у одговор. У храму није било ничега, што би могло да побуди опчињавајућу машту детета.
Тих неколико људи, који су стојали у храму, често сам виђао на улици; они су живели у суседству. Свештеник је био старац, погрбљен, говорио је тихо, чак се не сећам, да ли је држао проповед или није. Само се сећам да сам из храма изишао другачији, него што сам ушао у њега. Али то осећање се није продужило за дуго, оно је ишчезло, као да га није ни било; свет, попут ветра, угасио је свећу, запањену у души детета.
Сећам се тих доживљаја у храму из детињства, када сам пришао вери, као што се сећају оних места, де су провели детињство, као нешто чисто и скупоцено, које опет испливава из сећања, иако се све у околини већ изменило. Чини ми се, да знање духа нема аналогију у земним реалијама, у материјалној очевидности, и ако човек не живи духовно, не загрева дух, то сећање се гаси или се негде скрива у скривеним местима душе. Зато човек, доживевши богоопштење, може затим да изгуби благодат и само веру у Бога.
Сећам се још једног случаја из свог детињства. Прехладио сам се и лежао болестан у бакиној соби. Тамо је било тихо и спокојно. Поред моје постеље, на раму прозора налазило се јеванђеље; узео сам га и почео да читам. И опет се поновило то исто: не сећам се о чему сам читао; ако би ме питали, онда тешко да бих могао да одговорим на то. Одложио сам књигу, дубоко потресен њоме, или боље рећи, не потресен, већ ухваћен тим необјашњивим, што је прожимало њене листове.
Затворио сам очи и осетио, заиста не видео, већ осећао, светлост која је текла из дубина векова; видео сам, али не визуелно, неког одевеног у бело, то је био човек у дугачкој одежди, налик на кишни капут, али је одежда била необична: то је била боја, не као боја, већ као светлост.
О томе никоме ни сам говорио ни речи, јер сам већ знао, да нико не би схватио о чему говорим, да то треба сакрити.
Сада многи мисле, да не треба давати деци да читају Јеванђеље, већ да је неопходно да га преводе на језик детета. Сматрам то великом грешком: овде пропада непосредно дејство речи Божије на душу детета, рекао бих, пропада сама очигледност Јеванђеља и остаје само прича. Након само неколико пута при читању Јеванђеља на богослужењу осетио сам оно, што је осетила душа болесног детета.
Јеванђеље - то је пре свега, религија срца, а код детета је преграда између материјалног и духовног тања него код одраслих; срце његово је боље откривено за добро и зло, рекао бих, према еманацији светлости и црним зрацима космичког зла.
Хришћанство – то је Христова борба са сатаном за људско срце, а у детињству је срце детета – чистије и топлије.
Сада ћу наставити причу о посети Сионског храма заједно са оцем. У храму скоро никога није било, али је мој отац био толико пристојан, да није хтео да наруши тишину храма, и говорио је са мном шапатом. У храм је ушао Грузијац средњих година, по спољашњости судећи, сељак из провинције, где су још ценили традиционалну одећу – чоху. Отишао је некако до свећнице, и спустивши се на колена, обишао изнутра цео храм. Затим је, зауставивши се испред царских двери, почео да се ватрено моли: час подижући руке, час ударајући себе рукама у груди; он је за нешто ватрено молио Господа.
Када смо изашли из храма, отац је замишљено рекао, као сам себи: „Како се изменило лице онога човека после молитве, како је оно засијало., али затим, као да се сетио да ја слушам његове речи, и прибравши се рекао, већ обраћајући се мени: „Јеси ли видео, како је у време молитве, он из прикрајка посматрао: да ли неко гледа на њега или не?“
Али ко је на њега могао да гледа у скоро пустом храму? Већ тада, будући дете, осетио сам, да се отац претвара, као да жели, да од себе одагна некакву тајну мисао.
Карактеристично је, да је после тога, када сам примио монашки постриг, отац написао својој мајци: „Не узнемиравај се, он је поступио мудрије него ми.“
Други даљи рођак моје баке, атеиста, такође јој је рекао: „Он служи ономе, чему верује, а ми служимо ономе, чему не верујемо.“
Али није прошло неколико месеци, а отац је променио тон: почео је да о вери говори, као о сујеверју, и послао је исечак из неке антирелигиозне брошуре. Човек, који никада није подигао глас, кога нисам видео разгневљеног, који се са наглашеном уљудношћу опходио према својим сарадницима и потчињенима, почео је да говори тоном, несвојственим за њега, као да неки призрак стао пред њега и он жели да га одагна.
Мислим, да је то био страх пред скривеном мисли о томе, да може бити, ипак, Бог постоји; страх, у коме он није желео да призна чак ни самоме себи.
преузето са:
http://karelin-r.ru/stories/131/1.html