Сексуалност у Хришћанском браку

Протојереј Џон Мек

 Савремени Хришћани живе у свету који придаје невероватни значај сексу у међуљудским односима. Наша пожудна западна култура као да верује да је брачни однос, или макар било који присни однос између мушкарца и жене, добар онолико колико је добар секс унутар тог односа.

Људи кажу: „Имати добар однос нужно значи имати добар секс“. Отуда и сав тај развој секс-терапеутике и то обиље објављених књига и видео-трака на тему „како-имати-добар-секс“.

Данас се заиста верује да је без „доброга секса“   сваки однос осуђен нас пропаст. Нажалост, изгледа да је и савремени “хришћански“ свет поверовао у ову поруку.

Он је, донекле, „христијанизовао“ реторику и ублажио бизарну страну савремене опседнутости сексом нудећи „хришћанске“ алтернативе секуларној секс-терапеутици и секуларним секс-приручницима, али је попримио исти основни дух. Утицај оваквих схватања на бракове је огроман. Нажалост, постало је уобичајено да се хришћански брачници разводе због „сексуалне неускладивости“.

„Она није добра у кревету“ је, чак и за многе који себе сматрају добрим Хришћанима, постао легитимни разлог за преиспитивање судбине брака. Сексуално умеће је постало питање од велике важности. Постизање сексуалнога врхунца налази се високо на листи брачних циљева. Здравље брака се процењује на основу учесталости сексуалних односа.

Како би, као православни Хришћани и Хришћанке, требало да гледамо на питање сексуалних односа у браку? За почетак, важно је утврдити оно што је очигледно. Сексуални (полни) односи у браку су освештани и благословени од Бога.

Св. Григорије Богослов каже: „Још увек се ниси венчао у телу? Не бој се овога освештања, јер ћеш бити чист и после Брака“ (Беседа о Светоме Крштењу). Сексуално сједињење мужа и жене у хришћанскоме браку је освештано, посвећено, благословено, сакрално, свето. И - добро.

У исто време, и то се никада не може довољно снажно нагласити, Црква нас јасно учи да секс није суштина хришћанскога брака. Секс, као оно што је од овога света, није од суштинскога значаја. Ако секс у нашем размишљању икада постане оно што је од суштинскога значаја, онда смо у заблуди и треба да се покајемо за наш непобожни начин размишљања (Римљ. 12, 2).

Као што ћемо видети, у већини бракова, сексуални односи играју животно важну улогу у одржавању и изражавању световнога јединства (мужа и жене), али је та улога ограничена на овај свет. Многи од Отаца Цркве сматрају да у Рају пре грехопада није било сексуалних односа. Иако су „добри“, сексуални односи су назначени да буду „пролазни“.

После Васкрсења неће бити сексуалних односа (Мт. 22,23-32), већ ће јединство мужа и жене у хришћанскоме браку трајати занавек. То ће бити тако, јер истинска хришћанска љубав никада не престаје (1. Кор. 13,8).

Пронаћи равнотежу Црква је од почетка тежила да успостави ову богоугодну равнотежу у животу верника-брачника. Управо због тога Црква тражи од својих чланова да се у различитим периодима свога живота уздржавају од сексуалних односа у браку, да се уздржавају потпуно од сваког израза сексуалности, да би могли да своју духовну пажњу у потпуности посвете Царству Божијем које није од овога света.

Православни Хришћани су позвани да се уздржавају од сексуалних односа сваки пут када се припремају за прима-ње Светога Причешћа. Исто тако, ми треба да се уздржавамо у навечерје свих великих црквених празника и недеља (тј. Литургије), као и у различитим приликама током године у складу са црквеним календаром. У погледу одређених датума и периода уздржања треба се обратити своме свештенику.

Било је Православних Светитеља који су, чак, препознали у себи призвање да се потпуно уздржавају од сексуалних односа који су иначе у браку благословени.

Свети Мученици и Валеријан су се од прве брачне ноћи договоренога брака заветовали да ће се потпуно посветити Богу. Они су у време снажних римских гоњења у раној Цркви били сједињени у духовној вези и после велике борбе за Веру, умрли су заједно као Мученици због љубави према Христу.

Релативно недавно, Свети Јован Кронштатски и његова супруга су живели на сличан начин, да би Свети Јован могао да се што потпуније посвети ношењу огромнога бремена служења које му је Бог даровао као свештенику у Русији крајем деветнаестог века и почетком двадесетог века.

Кроз читаву своју историју, Црква је веома поштовала овакве и мноштво других брачних Светитеља, који су живели на сличан начин, као достојне поштовања. Они су вршили пророчку улогу, подсећајући нас на узвишену природу и циљ брачнога јединства. Али нису сви Хришћани на ово позвани. Многи Светитељи су били брачници.

Свети Апостол Петар је био ожењен.

Свети Апостол Филип је имао децу. 

Свети Инокентије Аљаски је живео телесно са својом супругом и постао је монах тек када се она упокојила.

Свети Теренције и његова супруга, Света Неонила имали су седморо деце. Свих њих деветоро су мученички пострадали у другом веку у Сирији и Црква их је убројала у Свете. 

Плод брака Светога Василија Старијег и Емилије, било је рођење десеторо деце, од којих се једно упокојило у детињству. Од осталих деветоро деце, Црква је петоро касније убројала међу Свете. Света Макрина и Свети Навкратије су се посветили у монаштву.

Остало троје, Свети Петар Севастијски, Свети Григорије из Нисе и Свети Василије Велики су били Свети епископи, а ова последња двојица су израсли у чувене Оце Цркве. Ово су само неки од многобројних  примера. Али, они су сасвим довољни да би се ислустровала чињеница да су многи Свети Божији људи (током живота) имали Богом благословене сексуалне односе у браку.

Као Православни Хришћани, позвани смо на здраво, уравнотежено живљење у свим областима нашег живота, укључујући и ову, значајну област сексуалности (полности).

Не смемо дозволити да нас прогута овај свет и присили да живимо по њему: ми не смемо да ограмо по такту „овога света“. Са друге стране, нисмо позвани ни на пуритански легализам који се гнуша и самога размишљања о брачној сексуалности. У Божијем козмосу постоји време и место за све што се чини у смиреној послушности Божијем светом призвању.

Свети Јован Златоусти пише: „Ако се ти и твоја супруга, по договору, уздржавате, ради молитве и поста, сједините се, потом, поново ради вашега брака. Није вам за то потребно рађање као изговор. Оно није главни разлог брака...“ (О девствености). Сексуална жеља у браку није нешто чега се треба стидети. Свети Јован Златоусти на другом месту  каже: „Жеља није грех. Али, када падне у неумереност и почне да прекорачује законске оквире брака и протеже се и на туђе жене, онда она постаје прељубочинство, не због жеље, већ због незаситости.“ (13. Омилија на Посланицу Римљанима).

 

Духовно преображење

 

И сексуалност се у хришћанском браку преображава попут свих осталих аспеката нашег живота. У „овоме свету“, секс је израз пожуде, освајања, употребе других за задовољавање себе.

Управо због тога, у контексту духовног растакања овога палог света, опседнутост сексом неизбежно води ка опседнутости насиљем и смрћу, и стоји у вези са истом. Необудана, незаситна сексуална активност се демонизује, и испуњава демонском мржњом према Богу, људима и самом животу, постајући самоубиствена.

У хришћанском браку се сексуалност спасава од овакве демонизације. Христос је, у Своме Васкрсењу, смрт уништио смрћу, и даровао нам бесмртност управо зато што је „уништио силу смрти, ђавола и ослободио људе и жене од сексуалности као тежње ка смрти, то јест, сексуалности доминације, моћи, репродуктивнога надметања; од сексуалности крда и опстанка рода или врсте; од сексуалности палога, неискупљенога рода људскога“ (G.Gabriel “You call my words immodest, p. 6). 

Из оваквога размишљања произилази врло позитивно поимање бралне сексуалности. Циљ сексуалнога општења у браку јесте духовно јединство. Кроз сједињење два физичка тела у брачној љубави, долази и до образовања јединствене једнодушности.  Свети Јован Златуости нас учи: „Њихово брачно општење јесте сједињење њихових тела, и они тада пстају једно, као што мирис постаје једно са уљем када се смешају (12. Омилија на Колошане).

13. Канон Шестог Васељенског Сабора, одбацујући захтеве за увођење безбрачног свештенства, приписује сексуалном општењу позитивну улогу у јачању брачнога јединства:

„Будући да смо сазнали да се у Римској Цркви сматра канонским да кандидати за рукоположење у ђаконски или презвитерски чин морају свечано да се заветују да више неће имати брачне односе са својим женама , ми, пак, остајући у сагласности са древним каноном апостолске строгости и поретка, сматрамо да законити брак рукоположених људи мора да се оснажи. И ми ни на који начин не забрањујемо да они брачно опште са својим супругама, нити их лишавамо њиховог узајамног општења и заједничења.“

Јединство човекове личности је такво да оно што он чини (са) сопственим телом истовремено чини и (са) сопственом душом. Приклањајући нашу телесну главу, ми приклањамо и главу наше душе. Оно што чини наше тело, чини и наша душа. Уз то, будући да смо Хришћани и наше тело и наша душа припадају Христу.

Ми смо кроз Свето Крштење постали Његови удови. Према томе, сексуално сједињење хришћанина/хришћанке није само телесно, већ и духовно: „Зар не знате да су ваша тела удови Христови? Хоћу ли дакле узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако!“ (1.Кор. 6:15).

По Апостолу, у сексуалном сједињењу се збива више од телеснога сједињења.  Следећи овај аргумент, то јест, сматрајући да је сексуално сједињење много више од пуког телесног сједињења, када муж у хришшћанском браку сексуално општи са својом женом, он узима удове Христове (то јест – своје тело) и сједињује га са другим удовима Христовим (то јест – са телом своје супруге) и тада двоје постају једно у Христу. 

Овакво сексуално (полно) сједињење Бог благосиља. Сврха оваквога сједињења није првенствено телесно задовољство, већ духовно сједињење мужа и жене у Христу. Молим вас да разумете, ово сједињење се остварује једино када се сексуслани односи збивају у хришћанском браку у контексту „светости и честитости“ (1.Сол. 4:4). 

Важно је приметити и то да сексуални односи нису увек „добри“, само зато што се збивају у оквирима хришћанскога брака. У браку нису благословени они сексуални односи који су плод „страсти пожуде“ или који су израз насиља и/или жеље за телесном контролом (доминацијом). У хришћанском браку, брачници у сексуални однос морају увек да ступају слободно и никада се то не сме чинити на силу.

Манипулација у области сексуалних односа је увек (по)грешна. Исто тако, свако сексуално сједињавање изван брака, јесте смртотворно, док је, насупрот овоме, благословена сексуална присност у хришћанском браку – животворна.  Рађање деце и контрола рађања Најочигледнији пример животворе природе брачне сексуалне присности јесте зачеће деце.

У Чину Венчања се на много места говори о рађању деце, као о благослову и циљу хришћанскога брака: „Дај им плод утробе, добру децу, јединство душа  тела. Узвиси их као кедре ливанске, као бујну лозу. Подари им семе пшенично, да, имајући свега довољно, изобилују у сваком добру и Теби угодном делу, и да виде синове синова својих, као млади сад маслинов око трпезе своје и да, угодивши Теби, сину као светлила на небу, у Теби, Господу нашем.“

Као и: „Ти Сам, Владико, пружи руку Своју и Светог обиталишта Свога и сједини раба Твога и рабу Твоју, јер Ти сједињујеш мужа и жену. Сједини их у једнодушности, венчај их у једно тело, подари им плод утробе и да се веселе доброј деци својој.“  Последице ових молитава су врло јасне. Сексуална присност у браку је уско повезана са рађањем. Рађање није једини циљ сексуалног општења у браку, али сексуално сједињавање и рађање иду једно са другим.  

У једном савременом сажетку Предања Цркве каже се: „Највеће чудо и благослов Божански освештане брачне љубави јесте рађање деце, те избегавати рађање путем „контроле рађања“ (или, тачније, спречавањем зачећа") јесте противно Божијој вољи о браку...

У свим тешким одлукама у погледу контроле рађања православна породица мора да живи под духовним руковођењем пастира Цркве и да се свакодневно моли Богу за милост и опроштај. Православни муж и жена морају да разговарају о питању спречавања зачећа у светлу околности свог личног живота, имајући на уму свагда природни однос између Богом освештане брачне љубави и зачећа деце. Недопустива је свака контрола рађања било које врсте, која је мотивисана себичношћу или недостатком поверења у Божију промислитељску бригу (Документи Православне Цркве у Америци: Брак, стр. 17,18).

Сваки брачни пар би требало да тражи духовно руковођење и савет свог духовника у погледу доношења одлука о контроли рађања. Ово је од кључнога значаја у наше време, зато што у Цркви има различитих мишљења у погледу тога како би ти стандарди требало да се примењују. Међутим, нема никакве сумње да ће се сви једногласно сложити да сваки метод за спречавање зачећа који се користи, као својим примарним или секундарним механизмом, било чиме што убија већ оплођену јајну ћелију или спречава да се оплођена јајна ћелија учврсти на зиду материце не може и не сме бити коришћено, зато што се Црква уопште противи чедоморству ("абортусу") у свакоме облику.

 

 

Несебична љубав и жртвено самоодрицање

 

Будући да смо све ово рекли о рађању деце, морамо да проширимо наше поимање животворне природе сексуалних односа, и да кажемо да они не укључују у себе једино рађање деце, већ такође и развој истинскога заједништва између мужа и жене у узајамном саможртвеном служењу. Сексуални односи пружају могућност за развијање духа мучеништва. То је тип мучеништва који се састоји у самопорицању и послушности другоме.

Св. Ап. Павле о томе говори на следећи начин: „Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар од свога тела, него муж; Тако и муж није господар од свога тела, него жена“ (1. Кор. 7, 3-4). Порицати себе у чину љубавне послушности своме супружнику јесте нека врста жртвене љубави која нас преображава. Ово полагање живота за добро ближњега збива се и у спаваћој соби брачника исто онолико колико и у било ком другом аспекту нашега живота.

Обећање Божије о вашем Браку јесте: да ћете - ако вас двоје заједно стекнете несебичну љубав једно према другоме, као и према потребитима око вас, и ако стекнете самопорицање - претрпети својеврсно бескрвно мучеништво и да ће тако бити испуњена тајна вашега боговенчања. Нека у вашем браку речи Св. Ап. Павла постану и ваше речи: „Јер ја се већ приносим на жртву, и време мојега одласка настаде. Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак Његов“ (2. Тим. 4, 6-8).

 

Савети и питања за брачнике

 

1. Анализирајте ваше сексуалне односе у браку по духовним стандардима из посланица Св. Ап. Павла. У погледу чега би требало да промените ваш начин размишљања или понашања?

2. Како разумете учење Цркве о следећим важним питањима: о чедоморству ("абортусу") хомосексуалности/бисексуалности, гледању порнографских часописа, филмова и интернет-сајтова, контрацепцији, блуду у браку, сексуалном уздржању у браку, "слободном браку", разводу... Ако имате било каквих недоумица о овим питањима или се ваш став не слаже са ставом Цркве. разговарајте о овим питањима са својим свештеником-духовником.

3. Велике су шансе да и у вашем браку постоји узајамно неслагање у погледу сексуалних односа. Размислите заједнички о коренима ваших неслагања и сукоба. На који начин се ти сукоби хране вашим погрешним разумевањем сексуалности у браку? Размислите на који 6и вам начин усвајање православног поимања сексуалности у браку помогло да те проблеме превазиђете?

4.  Ако имате било каква питања у вези са темом сексуалности у браку, разговарајте о томе са вашим свештеником. Он ће вам дати неопходне духовне савете и упутити у духовна штива Цркве која ће вам помоћи да себи разјасните проблем који вас мучи.

У сваком случају, најважније је да се трудите да не паднете у искушење да своје незадовољене сексуалне жеље задовољавате сами са собом или, ван брака. са неким другим, јер тај пут води у духовну пропаст.

 

са енглеског:

М.А.

 

 

^