Школске Убице
Анонимни Православни свештеник
Управо сам прочитао сјајни чланак, доктора Барбаре Лернер, психолога из Чикага, у часопису „National Review” (17.05.1999.). Овај чланак има посебан значај за нас, Православне Хришћане, пошто појачава Отачко учење о вредности моралних вредности и духовности, у односу на материјалистичку оријентацију у подизању деце.
Докторка Лернер указује да је још од шездесетих година, психологија ставила огромана нагласак на схватање стреса, занемаривања и злостављања деце која је водила децу да учествују у насиљу, као што је оно које је избило на површину у школама Америке.
Савремена решења предлагана од овог света ненаучне психологије након шездесетих, јесте рана интервенција у контроли беса и стратегије за успостављање снажнијег општења родитељ – дете, а све то усредсређено на „смиреним, разумним, насмешеним, дидактичким лекцијама“, које одбацују дисциплину као „престрогу“.
Она наглашава да психологија, пре шездесетих, врста која је још увек преживљавала када сам узимао докторат, наглашава, као и Оци Цркве, терапеутску улогу тих „суштинских искустава која деца имају, када њихови родитељи повуку оштру црту морала и покажу вољу да је бране до краја“. Заиста, др Лернер примећује да је Фројд, у најмању руку, „имао смирености да препозна“ да саветовање и управљање гневом не раде ништа, да попуне „моралну празнину“ која постоји у оној деци, која учествују у насиљу против друге деце.
Деца којој се попушта, којој се пружа све од стране родитеља, којој се не одбија ништа, док им се у исто време не нуде строга морална начела, по којима ће се владати, вероватније је да ће починити таква ужасна дела насиља, као она која виђамо у школама данашњице.
Као што Лернерова наглашава, дете које је научено, да је оно буквално центар универзума, а то онда појачано, сталном пажњом и материјалним наградама, развија нарцистичке тежње, које га воде да верује да људи око њега, имају само вредност „средстава“. Они су „корисни“ у његовом уму, само „када задовољавају његове жеље и повећавају његово самопоштовање“, а „избацују се као чепови од боца, када то не раде“.
У ствари, др Лернер указује, да су као и Кип Кинкел из Орегона, који је убио своје родитеље, и другови из разреда Ерик Харис и Дилан Клајболд, који су заклали небројено деце у Литлтону, то била деца из богатих породица, која су размажена и којој се повлађивало, и предмети и родитељске пажње, али и „благослова“ савременог „осећам се добро“ саветовања.
Кинкел је био син популарних учитеља, коме је пружено све што су могли да му пруже, који је био на саветовању због свог неконтролисаног беса и разноликих неприкладних понашања. Две убице из Литлтона, укалапају се у сличан образац.
Овој деци, у коначној анализи, није мањкала родитељска пажња током подизања, већ морални систем. Они нису били занемаривани, већ претерано повлађивани. Они нису производ лишавања, већ материјалне неумерености. Као нарциси, мањкали су у способности да схвате важност других људи. Никада нису били научени да извуку задовољство и задовољење из служења другима. И нису успели да науче да самопознање, израста у одређивању себе кроз друге, а у Хришћанству, кроз наш однос према њима кроз Христа.
Човек не учи такве ствари, без строгог моралног вођства: без сагледавања да постоје и негативне последице, када нарушавамо права других; а док не види да не може уживати у ономе што има, док не подели са другима (заиста, са мање срећним), никада не може у потпуности постати човек.
Опажања докторке Лернер су заиста веома проницљиве. Она не покушава да зна или арогантно предлаже моралне водиче за подизање деце. Она једноставно исправно препознаје, опет, њихов значај у подизању деце.
У Православној Цркви, међутим, имамо водиче који нам могу помоћи да ставимо њене савете у праксу. Кроз исповест у раном добу, деца уче да су одговорни другима за своја дела (Свештенику, ако ником другом). Исправљујућим мерама живота покајања, они уче да могу да исправљају грешке, које виде на другима.
Милостињом, схватају да су материјалне ствари узрок среће, само онда када се деле са другима. А схватањем Цркве, као главног извора живота, као једине важности људског постојања, они превазилазе себични поглед на живот, који је сада свеприсутан међу омладином Америке (укључујући и Православне).
Док гледамо развој покољења младих људи који јуре за кућама, колима, физичким задовољствима, материјалним добитком и нарцистичким крајевима, морамо доћи до јасног схватања да више пажње, више ствари, и повећаног само-повлађивања, а све у име „осећам се добро“ терапије, није решење за проблем Америчке омладине.
Такво саветовање, да наведемо др Лернер, јесте заиста „део проблема“. Оно указује на саму болест, коју покушава да контролише и излечи. Дисциплина, лишавање (пост, милостиња, одбацивање разлиитих потреба од стране пажљивих, љубећих родитеља) и схватање сопствених одговорности према другима, јесу ослонац изворног и делотворног психолошког и духовног саветовања. А они су у самој сржи стварања здравих појединаца, у једној изопаченој само-повлађујућој популацији, која сада гледа децу, која убијају једна другу.
У ораховој љусци, човек не може научити да воли друге, када сматра себе центром свих ствари. Ако нема љубави, биће себичан и ограничен само на своју тренутну породицу, или мањи круг пријатеља (ако постоје).
Да би познао стварну љубав, човек мора да пати са другима, да схвата границе свог света, да схвата неопходност да никада не посеже на права других, и да коначно уграби чињеницу, да сопствено јединство личности, потиче из нашег јединства са другима, кроз саосећање и само-пожртвовање.