Старешинство и послушност у браку

о. Алексеј Јанг

 

„Ниједна веза на свету није чвршћа

од оне која постоји између човека и жене"

Старац Макарије Оптински

       

Прошлог фебруара, на зимском поклоништву Св. Германа у Редингу, Калифорнија, на Семинару о браку, искрсло је питање од великог значаја за присутне поклонике: шта је равнотежа која мора постојати између мужа и жене; шта црква учи о послушности у брачном животу; како муж може знати да је прекорачио или злоупотребио своје старешинство?

Чињеница да су та питања постављана са таквом упорношћу показује да многи имају потребу да упознају православни став према браку - став који је потпуно јасан, али ни у ком случају није добро прихваћен у данашњем друштву.

У садржајном и подстицајном трочасовном разговору на овом семинару, отац Константин Теодоров из Испоснице Курске иконе Богородичине у Махопаку, држава Њу Јорк, и остали свештеници изнели су нека размишљања на тему старешинства и послушности у браку.

 

Црква као узор

 

Савршени узор за мужеве и жене је Црква, где све мора бити и јесте учињено у складу са добрим поретком и са јасно израженим циљем спасавања душа - хитрог и умешног „ловљења" што је могуће већег броја људских душа у мору живота, њиховог укрцавања на Барку Спасења - а то је Православна Црква - да би се онда, безбедно једрећи, са њима упловило у луку вечног раја. Да би Брод Цркве могао достићи своје назначено одредиште без бродолома, она (Црква) има вештог Кормилара, Христа, и Њему потчињене „официре", а то су епископи и њихови помоћници, тј. свештеници и ђакони, и сваки је од њих одговоран за путнике. То је јасан и нужан ланац старешинства. Без тог старешинства и послушности коју оно подразумева доћи ће до хаоса, разузданости и побуне међу путницима; нико више неће обраћати пажњу на глас Кормилара; кормило ће зграбити незналице и злобници, а курс брода ће се променити; многи ће испасти из Барке и бити заувек изгубљени.

Православни манастир представља микрокосмос Цркве, где је ланац управљања, који потиче од игумана или игуманије, добро схваћен и потпуно испоштован, уколико монаштво жели да испуни свој циљ. Манастир је, према томе, савршено огледало - лика - а такође и проширење старешинства у Христовој Цркви. То није површна власт, нити пуки културни или историјски феномен; оно не постоји ради задовољства или хира оних који управљају. То је озбиљно старешинство, са тешким реперкусијама за оне који га злоупотребљавају. Оно има један и само један циљ: успешно спасење послушника. Тако свети Јован Златоусти налази да је православна породица зачуђујуће сродна манастиру: и једно и друго постоје ради спасења душа. И једно и друго могу, наравно, као споредне, имати и друге циљеве - манастир може штампати књиге или живописати иконе, муж и жена могу имати децу, градити каријеру и слично али, превасходни циљ уласка у Царство Небеско не сме се никада заборавити, нити му се сме придавати мањи значај. Из тог разлога, нагласио је о. Константин, сваки млади, заљубљени пар, треба да постави себи следеће питање: да ли ће ми особа коју волим помоћи да спасем душу или ће ме спречити у томе?

 

Бог благосиља кроз послушност

 

Као што се Божија благодат изливала на Јевреје кроз хијерархију првосвештеника, пророка и патријараха старозаветне цркве, на исти начин та благодат допире и до нас у новозаветној цркви, кроз епископе (који су „извори светих тајни") и свештенство. Са њима су повезани мужеви као главе породица. Муж, који стоји пред Богом, посредује за своју супругу и децу - као што парохијски свештеник посредује за своје стадо '- и уистину прима Божији благослов за своју породицу и „својих руку дела".

Штавише, можемо рећи да је муж - понашајући се као православни духовни вођа у својој породици, молећи се за њу и усмеравајући своју супругу и децу и, исто тако, показујући им пут (својим властитим примером) - већ задовољио најдубље потребе своје супруге. Жена ће лако и радо бити послушна таквом човеку, као што је и Ева требало да буде послушна Адаму да се он понашао као њен вољени старешина и вођа, уместо што је био њен следбеник у греху.

На тај начин, добар поредак у Цркви постаје и добар поредак у породици. И као што је манастир микрокосмос Цркве, исто то је и породица у којој се Бог поштује на прави начин, где се, са уважавањем, придржавају Његовог „ланца управљања".

 

Подређеност и неједнакост

 

Да ли то значи да су мужеви „надређени" својим женама? Наше друштво могло би их сматрати за такве, будући да се свет данас залаже за идеју о двоје старешина у породици, односно, да старешине породице буду и муж и жена (упркос чињеници да управо са овоземаљске тачке гледишта ниједна организација или институција не може у исто време поднети два шефа!).

Не, постоји само један старешина, по узору на божански пример који је Христос предао Цркви, где налазимо само једног епископа на челу сваке епархије и по једног свештеника у свакој парохији. И као што се епископ мора покоравати Господу, тако и жене морају бити послушне својим мужевима:

 

Жене, слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви(Еф.5,22-23)

 

Ми знамо да у Христу не постоји „ни мушко ни женско". Очигледно је онда, да муж не може бити надређен (својој) жени. Међутим, исто као што ни председник Сједињених Држава не поседује неке урођене вредности по којима не би био једнак свим осталим грађанима, али му се исказује поштовање и потчињеност због његовог положаја и звања, исто тако су и муж и жена пред Богом потпуно једнаки једно другом (из тог разлога свети Павле чак заповеда: „Будите покорни једни другима, из поштовања према Христу"), али се муж поштује и њему се бива покорно због његовог положаја и звања, који су му мистично предати кроз Свету тајну брака.

Ако су, према томе, обоје једнаки пред Богом, зашто је онда Бог изабрао мушкарца да буде старешина жени, уместо да буде обрнуто? Зато што је Ева била та која је подстакла први грех. Према томе, све жене, које представљају њено потомство, морају бити потчињене својим мужевима, у свему им препуштајући иницијативу; слично томе, од свих синова Адамових се захтева да прихвате своје првобитно место вође у брачном односу, место које је једино Адам сувише олако уступио Еви, придруживши јој се на тај начин у њеном греху.

У упутствима које Св. Павле даје мужевима и женама, постоји велико тајинство али и привидна противуречност. Муж је одређен да буде старешина жени, али исто тако и да буде њен слуга. Како је то могуће? Мужеви, волите своје жене онако као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је посвети... Другим речима, мужевљево старешинство сразмерно је његовој спремности да преда себе као жртвено јагње, и на овај начин истински руководи своју жену. То је чудесан и вредан поштовања призив за човека, али се само неколицина мужева труди да га достигне.

 

Улога жене

 

Шта се дешава ако муж не схвата озбиљно своју одговорност или ако, као „глава жене" чини грешке? Мора ли му се и даље покоравати? Да, мора му се покоравати у свему што није грешно. Наравно, жена је увек првенствено обавезна да буде послушна Богу, али у свим другим стварима она се мора покорити, као што се Црква непрестано, мада понекад и са сузама - покорава Христовој вољи. То није лако, али ако жене верују да Бог неће допустити њиховим мужевима да их погрешно воде, да лоше поступају са њима или на било који други начин угрозе њихово спасење, ту већ постоји чврст духовни темељ за (брачни) однос. (Слично томе, читамо и о примерима где је монах спасао душу послушношћу лошем, неодговорном и неозбиљном игуману, све док му се искрено покоравао у свему што није грешно). Ако жена пати зато што је муж води на недоличан начин и прихвата то као крст који јој је послао Бог Кога воли, она ступа на душеспасоносну стазу мучеништва, као што каже Писмо: Јер ће први бити последњи и последњи први"

Бити подређен у браку (другим речима, бити жена) сигурно представља добро а не зло, јер Бог не сматра жену одговорном - као што сматра мужа - за грешке које се начине. Жена је ослобођена бремена одговорности - а то је страшно бреме - на начин на који то њен муж никада не може бити.

О. Константин пореди то са парохом који читавог живота на плећима носи тешко бреме своје духовне деце, никада га се не ослободивши ни за један једини тренутак, будући да је за читаво то бреме он одговоран; његов ђакон или чтец су, условно речено, слободни од тих одговорности, па су услед тога у далеко повољнијем положају. Жене, каже он, често праве грешке - посебно у данашњем друштву - преузимајући ту одговорност од својих мужева (као што је Ева покушала да учини са Адамом) и то је оно што изазива фамозно „одмеравања снага", које је тако дестабилизујуће и незадовољавајуће у савременим браковима.

Све то, наравно, има смисла само ако и муж и жена озбиљно обраћају пажњу на сврху живота и брака. Ако схватимо да наша највећа љубав не сме бити наш брачни друг, већ Бог и Његова Црква, онда све долази на своје место, све је у добром поретку, живот је плодан и има смисла. У таквим околностима ниједна се жена неће плашити да буде послушна свом мужу, као што је Црква у потпуности послушна Христу. Живот у послушности је уточиште пред искушењима, па, према томе, и истински благословена улога.

Људи у овом свету, испуњени гордошћу, теже власти и положају; теже за тим да владају другима, верујући да то доноси срећу. Христос нас је, међутим, учио да срећа долази само кроз самопожртвовање (муж) и послушност (жена). Послушност не може бити наметнута; она мора долазити из срца и бити добровољна - и то је истинска љубав. Ми смо само путници - поклоници који се припремају за свет који ће доћи; према томе, како онда можемо пропустити да, ако смо мужеви, управљамо мудро, са љубављу и пожртвовано? А ако смо жене, како онда да не будемо благе и смерна, послушна подршка својим мужевима? И у једном и у другом садржи се истинска срећа, јер се и у једном и у другом може открити суштина човека и жене, поништење греха Адама и Еве и стаза која - кроз овај свет - води у Царство Небеско.

 

Часопис „Orthodox America",

vol. B.  No. 3 (43), септембар 1984.

 

„Неки људи који живе као световњаци упитали су ме:

„Имамо жене и окружени смо житејским бригама, па како онда да водимо усамљенички живот?"

Одговорио сам им:

„Учините свако добро дело за које вам се укаже прилика; ни о коме немојте лоше говорити; ни од кога немојте украсти; никога немојте мрзети; немојте пропуштати службе Божје; никога немојте вређати; не нарушавајте породичну срећу другога човека и будите задовољни оним што вам могу пружити ваше сопствене жене. Ако се будете овако понашали, нећете бити далеко од Царства Небеског".

 

Свети Јован Лествичник

 

... Живот који се живи у овом свету може пред Богом бити исто тако добар као и онај који се води у манастиру. Једино што је заиста важно јесте придржавање Божијих заповести, љубав према свима, и искрено осећање понизности, ма где да се налазите.

 

Старац Макарије Оптински

 

 

 

Са енглеског

Антонина Пантелић

 

Преузето из зборника

„Православна ризница: О браку и породици“

стр. 206-211

 

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

 

 

 

^