Телевизија - киклоп који прождире књиге

Лари Војвуд

Погубни утицај телевизије на духовни живот сасвим је очигледан. Нашим читаоцима још једном нудимо моралну и интелектуалну подршку у бици „да се ИСКЉУЧИ". Овога пута она долази од једног од водећих америчких романописаца, Ларија Војвуда, који је ово предавање изложио прошлог фебруара на семинару Центра Хилсдејл колеџа за конструктивну алтернативу (Hillsdale College's centre for Constructive Alternatives), „Слобода, одговорност и америчка књижевна традиција". Прештампан је из фебруарског издања „lmprimis"-a, месечног журнала Hillsdale College-a, Hillsdale, Ml 49242.

„Оно што данас уништава Америку није ни лебрално поколење једностраних политичара, ни банкари ММФ-а, заблудела образована елита или Светски савез цркава; сви су они, у великој мери, само симптоми већег нереда. Ако постоји иједна институција коју треба кривити за то, онда је то, да употребим симпатичан демунутив, „ТВ".

ТВ је више од медија. Она је постала потпуно развијена институција, потпомогнута сваке сезоне милијардама долара. Њени продуценти желе да седнемо испред стакластог електронског екрана, потиснемо своју проницљивост до најнижег нивоа и останемо у том заслепљеном [изолованом] полусвесном стању (као „ТВ наркомани", како ми то обично кажемо) док нас адекватним, либералним тоном и ставом поучавају наши садашњи Платон и Аристотел - Ден Ратер и Том Брокоу. Ове телевизијске величине имају више овоземаљске моћи него што су је током многих векова имала учења Платона и Аристотела.

Телевизија, у ствари, има већу моћ над животима већине Американаца него било који образовни систем, влада или црква.

Посебно су пријемчива деца. Она су опчињена, хипнотисана и умирена телевизијом; ТВ је често центар њиховог света, тако да чак и када је телевизор искључен настављају да причају шта су видели на њему. Није онда чудо што кад одрасту нису спремна за „борбену линију" живота; она једноставно не поседују менталну одбрану да би се суочила са стварношћу света.

Једна од најалармантнијих истина о телевизији јесте да она прождире књиге.

Када једном заврше школу, преко 60% одраслих Американаца више никада не прочита ниједну књигу, док остатак у највећем броју случајева чита само једну књигу годишње. Алвин Кернан, писац дела „Смрт књижевности" - „The Death of the Literature" - каже да је читање књига „престало да буде примарни начин да би се у нашем друштву нешто сазнало". Он такође скреће пажњу на то да је проценат дипломаца на енглеској књижевности у задњих двадесет година опао за 33% и да су на многим универзитетима предавања у великој мери редукована на сажето читање. Америчке библиотеке су, додаје он, у кризи, будући да имају само неколицину покровитеља који их подржавају.

На хиљаде наставника у основним и средњим школама, исто као и на факултетима, могу посведочити да писани састави њихових ученика изражавају тенденцију према површности каква се, кажу, није могла видети пре десет или петнаест година. To се не испољава само у недостатку аналитичких способности код студената, већ и у њиховом слабом владању граматиком и реториком. Мене је један постдипломац питао шта је то тачка - зарез. Телевизија је на комаде разбила механику енглеског језика. Визуелне, покретне слике - које спадају у домен телевизије - не могу се обуздати мрежом бираног речника. Оне желе да је раскину. Оне заиста немају ничег заједничког са језиком. Тако су унакажени језик, граматика и реторика.

Недавна испитивања великог броја организација такође наговештавају да је више од четрдесет процената америчке јавности практично неписмено. To значи да су читалачке и списатељске способности наших грађана, ако их уопште и поседују, тако озбиљно ослабљене да су, речено погодним жаргоном нашег доба, „нефункционалне". Проблем није само у нашим школама или у начину на који се људи уче да читају: ТВ учи људе да не читају. Она их чини неспособним да се вежу за једну уметност на коју се данас гледа као на напорну зато што захтева активно учешће уместо пасивног стања хипнотисаности.

Пасивна каква јесте, телевизија је у потпуности окупирала нашу културу тако да њене последице можете видети у свакој области, па чак и у домену књижевности. Оне се испољавају на џепним књигама које се продају по супермаркетима, од Стивена Кинга (који још и поседује извесну интелектуалну вештину) до претпарачких прича. To cy уистину форме вербалне телевизије -књижевност која је у тој мери извештачена да они који је читају могу уживати у истим оним сензацијама које доживљавају гледајући телевизију.

Што је још важније, растући утицај телевизије, каже Кернан, изменио је људске навике и вредности и утицао на њихове претпоставке о свету. Она врста рефлексивног, критичког и мишљења оптерећеног вредновањем, какво су подстицале књиге, учињена је потпуно застарелом. У том контексту, биће добро да се присетимо киклопа - pace џинова који cy, no грчком миту, прождирали људе.

Овде је наведен одломак из Кратког речника познатог класичара Е. Хамилтона о обрачуну између митског авантуристе Одисеја и киклопа Полифема. Док се Одисеј враћао кући из Тројанског рата, он и његова посада наишли су на Полифемову пећину:

Да бисте открили каква је била њихова судбина, прочитајте књигу... Оно што сматрам посебно прикладним у овом миту - уколико се примени на садашњи тренутак - јесте, као прво, чињеница да киклоп држи људе заточене у тами, а као друго да им просипа мозак пре него што их прождере. He треба много маште да би се то применило на последице које телевизија оставља на нас и на нашу децу.

Телевизија, сасвим дословно, утиче на начин на који људи размишљају. У „Четири разлога за укидање телевизије" (1978), Џери Мендер наводи цитате из Емери Репорта (Emery Report), који је приредио Центар за континуирану едукацију („Center for Continuing Education") на Аустралијском националном универзитету у Канберију, а који тврде да када гледамо телевизију, „наши уобичајени начини размишљања и процењивања у најбољем случају функционишу само половично..." Ова студија такође доказује... „да, док се чини да телевизија има могућности да гледаоцима пружи корисне информације и док се велича због своје улоге у образовању - технологија телевизије и њој својствено искуство посматрања у суштини спутавају њено учење у смислу у коме обично размишљамо о њему". Коначна процена гласи овако:

„Доказано је да телевизија не разара само способност концентрације гледаоца, већ да, исто тако, запоседајући комплекс директних и индиректних нервих путева, умањује будност - тј. опште стање узбуђености које припрема организам за акцију - тиме што његову пажњу одвлачи ка специфичном стимулансу".

„Остави ме на миру! Зар не видиш да гледам финалну утакмицу?"

Како су то запоседнут наши нерви? Ми мислимо да гледамо слику или представу нечега, али оно што уистину видимо јесу хиљаде светлосних тачака које се укључују и искључују као light-show, срачунат да се одиграва довољно брзо да би нас спречио да препознамо одређену појаву. Пре више од једне деценије, Мендер и други су указали на случајеве „ТВ епилепсије" код људи у чијем су случају ефекти непрестаног укључења и искључења превазишли њихове могућности и „Медицински журнал Нове Енглеске" („New England Journal of Medicine") је недавно ту несрећу почаствовао и медицинском класификацијом: епилепсија видео-игара.

Телевизија нас такође учи да људи нису потпуно стварни; они су само слике, црно-беле сенке или мала бића у боји која се крећу по медију не дебљем од стакла и створена тим бомбардовањем електрона.

На жалост, тенденција је да се о њима почне размишљати на начин на који размишљају деца када виде исувише много слика: људи су пуки објекти који се могу уклонити даљинским управљачем; они могу пасти са стене, разбити се на комаде и поново се саставити. To бесадржајно насиље слика нема основе у стварности. Истински људи нису слике већ стварна, физичка и телесна бића која имају душу.

Свакако да насиље на телевизији узрокује насиље; начињено је много студија поткрепљених доказима да би се могло тврди-ти супротно. Једну од њих, која се спроводи већ тридесет година, започео је психолог Леонард Ерон, почевши са испитивањем 875 осмогодишњака у држави Њу Јорк. Анализирајући начин родитељског одгајања деце и агресивност у школи, Ерон је открио да је пресудан фактор време које деца, по одобрењу родитеља проводе испред телевизора.

Еронов садашњи сарадник на тој распрострањеној и још увек актуелној студији, професор психологије са Универзитета у Илиноису, Рауел Хојман, пише:

„Када је 1960. започело ово истраживање, гледање телевизије није било његова најважнија тачка. Али, већ 1970 након десетогодишњег истраживања, једно од најбољих објашњења која смо могли дати за агресивно понашање дечака - тинејџера била је количина насиља коју је гледао као дете, да бисмо 1981. открили да су одрасле особе које су биле проглашене кривим за најозбиљније злочине, исте оне које су биле агресивнији тинејџери и које су као деца у највећој мери гледали насиље на телевизији".

Где је овај извештај? Сахрањен је y једној студентској публикацији Универзитета у Илиноису. Године 1982, Национални институт („National Institute of Mental Health") објавио је своју сопствену студију: „Телевизија и понашање: десет година научног прогреса и његово значење током 80-тих". Тај извештај потврђује да постоје „необориви докази" да насиље на телевизији води агресивном понашању деце и тинејџера. Та открића била су током раних 80-тих прописно објављена на већини најважнијих медија, да би потом била заборављена.

Зашто такви извештаји падају у заборав? Зато што амерички аудиторијум не жели да се суочи са реалношћу телевизије. Сувише су обузети својом љубављу према њој.

ТВ прождире књиге. Она прождире академска знања. Она прождире позитивне карактерне црте. Колико је породица које познајете а које време вечере проведе испред телевизијског екрана, ретко комуницирајући једни са другима? Колико њих уз телевизор припрема доручак или се спрема за посао или школу?

А шта је са школом? Слушао сам универзитетске професоре како за своје студенте кажу „Па, морате да их забавите на неки начин". Један од њих, кога познајем, уместо читања препоручује гледање ТВ и видео пројекција „у које се на сваких десет минута убацују рекламе да би остали будни". To није само заштитнички став, то је избегавање одговорности. Учитељ би требало да поучава. ТВ, међутим, прождире принципе људи за које се претпоставља да би требало да буду одговорни, преображавајући их у пасивне слуге Киклопа.

ТВ прождире нашу суштину. Мендел то назива посредним искуством: „Ha. TB је све што видимо, чујемо, додирнемо, промиришемо, осетимо или схватимо о свету већ унапред припремљено". И када више не можемо поуздано да разликујемо природно од интерпретираног, или вештачке облике од органских, све теорије о идеалном уређењу живота постају подједнако вредне. Другим речима, телевизија учи да су сви начини живота и све вредности једнаке и да нема јасно дефинисане разлике између добра и зла...

Током 60-тих и 70-тих година, многе традиционалне друштвене норме и правила била су подвргнута тешким нападима; она су, у ствари, одбачена и то - у великој мери - уз помоћ телевизије која је тада управо ступала на сцену. Око многих појединости свакодневног живота створена је атмосфера иреалног. Чак су и „велика" морална питања трпела искривљавања када би била редукована на ТВ слике. Током рата у Вијетнаму постојало је сликовито насиље - војници и цивили који заиста умиру – на екрану. Сцена која је шокирала нацију била је сцена извршавања казне, приказана у ударном телевизијском термину, када је жртви пиштољем пуцано у главу. Људи су се сваке ноћи „укључивали" у рат и њихово мишљење било је у великој мери оформљено на основу онога што су видели, као да су се веома сложени и противуречни закључци о узроцима, вођењу и одлукама рата могли сумирати тим извештаченим емисијама.

Исти феномен могли сте поново видети током недавног вођеног Заливског рата. Уз узбудљиву музику у позадини и софистициране компјутерске графике, свака телевизијска мрежа крупним словима је истицала натпис који се могао прочитати преко екрана - „Рат у Заливу" - као да је то још један од телевизијских програма. Рат није ТВ програм. To је прљава, крвава пометња. Људе свакодневно убијају. Па ипак, телевизија све чини да би нас научила да је тај покољ тек још једна разбибрига, један облик експлозије узбуђења - велика представа којој присуствују све интернационалне „звезде".

У последњим годинама свог живота, Малколм Магериџ, прагматична и јетка телевизијска личност и новинар који је y старости прихватио религију, упозоравао је:

„Био сам у студију од првог тренутка. Осећао сам се да је то далеко од добра. Осећао сам да ће телевизија на крају бити непријатељски расположена према оном што сам највише ценио, a што је изражавање истине, тј. вербално изражавање ваших реакција на живот. Мислим да ћете доживети да видите време када ће књижевност постати велика реткост јер све више и више преовлађује приказивање слика".

Магериџ је закључио: „He мислим да ће људи бити преокупирани идејама. Мислим да ће живети у свету маште у коме вам нису потребне никакве идеје. Једина ствар коју телевизија не може да уради јесте изражавање идеја... Постоји опасност у превођењу живота у слике, a то је управо оно што чини телевизија. Чинећи то, она фалсификује живот. Далеко од тога да је камера прецизан запис о ономе шта се дешава, она је његова потпуна супротност. Она нам не може пренети стварност нити жели да то учини".

„Православна ризница: О браку и породици“

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар