О васпитању деце

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Почећемо са опште познатим истинама. Кад биљку не заливамо, она вене и сахне. Кад биљку заливамо обилно, тако да се њен корен све време налази у води, она трули и такође пропада. Нашалост, неки родитељи заборављају да детиње душе имају потребу за разумном строгошћу и разумном нежношћу. Недостатак или сувишак једног или другг подједнако квари њихове душе.

Прва грешка је као кад неумешни баштован потапа младе изданке у воду – то је култ детета.

Оно постаје некрунисани цар породице, његове жеље се без поговора испуњавају, а родитељи сматрају за најтежи преступ кажњавање детета или само ускраћивање њему било чега. Дете сматра да су родитељи створени због тога да би му служили. Касније ће оно захтевати исти однос према себи, који се грачничи са паганским поштовањем идола.

Дете, размажено нежношћу и пажњом, када се судари са животним тешкоћама, биће неспособно да процени самога себе, чиниће му се да је сав свет неправедан према њему, да се његови тобожњи таленти смишљено игноришу и да су изнад њега постављени људи, ништавни и достојни презира.

Живот таквог детета најчешће је непрекидни конфликт са средином која га окружује и некакав скривени перманентни рат са својим колегама па чак и са сопственом породицом. У детињству су му родитељи нехотице усадили у главу мисао да треба да буде средиште брига и пажње, али га живот неугодно изненађује својим лекцијама и стално га избацује на периферију, а у ствари – на своје место, и тај човек скупља у свом срцу увређеност и бол. Дете које се научило само да узима, а да не даје ништа у замену, које је навикло само да упија туђу топлину, најчешће постаје егоиста, а родитељи постају прве жртве његове бездушности. Они су сами избрисали своју личност пред дететом и научили да гледају на себе као на инструмент његове воље и жеља.

Источни народи имају веома жалосну пословице: „оца и мајку до краја гледаће немили син“. Ако су родитељи богати, „обожавано“, а једноставније речено, претераном пажњом размажено дете, настојаће да претвори у злато чак и њихову крв, а ако су сиромашни, заборавиће да они постоје и сахраниће их у своме сећању пре него што им кости буду спуштене у гроб. Пуноту и срећу живота пружа љубав.

Одгајивши своје дете као егоисту, родитељи су га самим тим покрали и лишили најважнијег – умења да воли и учинили су његов живот баналним, празним и дубоко несрећним, ови родитељи сматрају да су учинили за своје дете све што је могуће, а у ствари поступили су као његови најљући непријатељи. А како често размажена, самовољна и страсна душа постаје паразит за своје ближње или тражи нова уживања у пороку.

Друга грешка. Родитељи лишавају своју децу љубави и нежности. Они наступају као строги контролори целокупног њиховог живота. Њихова правила су – забранити и не допустити. Сваку самосталност детета они схватају као потенцијалну опасност и сматрају да су дужни да руководе сваким деловањем и сваким поступком, да се у све мешају и да свему дају своју оцену. Дете се осећа као у полицијском уреду, где не сме ни да помакне руку да не би добио оштру опомену, као ударац прутом. Родитељи разговарају са њим, тоном безгрешног пророка, и уверавају да је то стално психичко насиље највеће добро за дете, за које ће он њима благодарити целог живота.

Такво васпитање може да створио два типа људи. У првом случају то је човек са угушеном иницијативом. Њему је тешко да донесе било какву одлуку, он очекује да му заповеде, у њему је вечита бојазан, вечити страх од грдње и повике и од тога да ће груба рука продрети у његову душу.

Овај човек се лако потчињава другоме, ономе ко има јачу вољу, чак штавише: он тражи оне, који би за њега донели одлуку. Кад је човек много година провео у затвору, после тога може да осети страх од слободе. Њега плаши простор иза капије затвора, на који је заборавио, будући да је био стрпан у затворску ћелију. Било је случајева када такви затвореници нису могли да живе у свету и поново су настојали да се нађу у затвору.

Обично родитељи са надменим мишљењем о себи, постају полицајци према свом детету, гуше га и сламају његову нејаку вољу и чине га такође створењем без воље за живот, које се стално колеба.

Док у првом случају, родитељи, који гуше своје дете у претераној нежности и пажњи, задовољавају страст душевног сластољубља, то у другом случају родитељи-насилници, задовољавају страст свога властољубља на рачун детета. Али осим безвољних људи, од таквог васпитања могу да израсту исти такви тирани који као да ће компензовати ропство свог детињства, истом таквом психичком тиранијом над другима и који ће се, због увреда претрпљених од својих родитеља, накупљених у подсвести, светити својој породици или потчињенима у служби.

Умешност васпитавања детета једна је од највиших уметности, за коју пре свега треба васпитавати себе и учити дете личним примером. Али ово умеће многи родитељи су претворили или у некакву љубавну игру, или у непрекидни рат са својим дететом, као са непријатељем.

Јапанци имају пословицу: „Подједнако је сурово размазити дете или га истерати из куће.“ И у једном и у другом случају дете ће се осећати одбаченим и занемареним у овом свету. Има родитеља који непрекидно говоре својој деци: „Посветио сам свој живот теби, жртвовао сам за тебе своју срећу“, као да хоће да дете учине вечитим дужником са рачуном, који никада не могу да плате.

Дете може оправдано да упита: „А ко је тражио од вас да због мене жртвујете своју срећу? Ја уопште нећу да будем у улози преступника који је одузео срећу својим родитељима.“

Онај ко воли, са радошћу дарује другоме.

Када родитељи коре своје дете због мајчиног млека које је сисао, због гаћица које су му куповали, као да му испостављају рачун за то, колико их је оно коштало, тада човек жели да сакупи све што је добио, да то донесе својим родитељима, врати им и каже: „узмите своје и дајте ми само једно – слободу од вечног робовања вашој брижности и доброчинстава.“

Сада ћемо размотрити духовни аспект овог проблема. Свети Григорије Богослов је рекао: „Тело је од родитеља, а душа од Бога“, зато што родитељи воле своје. Они сматрају својом дужношћу да детету дају оно што цени овај свет. А душа детета, његово срце, његов морал јесу питања потиснута негде на периферију. Ови родитељи купују детету „место“ у животу, али оно што се лако стиче, мало се цени и лако губи. Морал таквих људи обично се своди на то да се све може купити, а ако пакао постоји, онда и тамо вероватно продају воду. Родитељи који удовољавају прохтевима детета у суштини се труде да купе његову љубав.

У њему се развија одређена усмереност: љубављу се може трговати. Када му родитељи било шта ускрате, оно тада почиње да им доказује да љубав „пролази“, или почиње да плаче, или одбија да једе. На тај начин, поткупљујући га, родитељи уче дете методама уличних штрајкова. Обично отпор родитеља бива брзо савладан и они купују љубав детета слаткишима и играчкама.

Таква деца постају лицемери и варалице, и глуме читав низ осећања да би произвели ефекат и постигли свој циљ.

Грешке васпитања скупо коштају родитеље.

Зато они треба да упамте неколико златних правила: треба развијати иницијативу детета и не кажњавати га за случајне грешке, већ за свесно учињено зло. У свим случајевима треба уважавати дете као човечију личност, не правећи од њега, ни идола, ни роба. Дете ће бити благодарније родитељима ако га буду учили моралности, пре свега својим примером, него ако му „купују“ место у животу које му не припада.

Будите само онакви каквим бисте желели да видите своју децу.

 

 

 

^