Зашто плаче Свети Сава?

Владимир Димитријевић

 

Увод

 

Потписник ових редова припада пораженим снагама. Додуше, не снагама пораженим на Осмој седници Савеза комуниста Србије (јер оне сада, маскиране у "активне грађане",  доминирају нашом јавном сценом), него оним снагама чији је пораз почео 1789, у доба Француске револуције, а завршен 1917, у доба бољшевичке револуције. Наравно, то је пораз Хришћанства као историјско-политичке силе, а не пораз Цркве као Тела Христовог, која је у крвавом 20. веку добила највише мученика и исповедника, пострадалих од комуниста. Црква је у прошлом веку победила Христом; али, православни Хришћани (и хришћани уопште) су заувек потиснути на маргине друштвених и политичких збивања, и тамо ће остати све док политика не престане, у Дан Другог Доласка Онога Који ће појавом Свога присуства и дахом уста Својих победити последњег и највештијег политичара у историји - антихриста, лажног месију у злу уједињеног човечанства. Све до тада, Хришћани ће бити гоњени, прикривено и отворено, али немилосрдно, и на то се, иако није нимало пријатно (блага реч!), треба припремити свим својим бићем.

Оно у чему живимо, и у чему ћемо тек живети, ако "међународна заједница" (еуфемизам за избациваче осиромашеног уранијума на просторе "земаља без закона") уђе у Србију са својим тенковима (а ући ће рецимо кроз "Партнерство за мир") јесте "отворено друштво". Запад је то друштво, на тенковима, хтео да нам донесе још 1999, али 5. октобра наредне године, упркос свим подршкама са стране, и чињеници да је Запад имао своје људе у "легалним" структурама опозиције, Сам народ свргао је режим Слободана Милошевића, показавши свести савест коју, сигуран сам, ниједан европски народ у таквој ситуацији не би показао. Пошто није могуће да се Срби сами ослободе (то су варвари, и, рече Дејвид Гомперт, "вирус који треба уништити") и да сами собом владају (зар сталне кризе у ДОС-у то не показују?), "међународна заједница" ће им у томе помоћи.

И Србија ће бити под "будним оком" те заједнице. То јест, од Цркве, преко Војске, до државних установа биће њихове контроле, Солане, Петричи, Ешдауни, Штајнери, Вокери, сва та елита "врлог новог света". А денацификација ће бити спроведена систематски и без пардона. Из школа ће "летети" Свети Сава, Његош, Марко Краљевић, војвода Степа и слична "братија" која нас враћа у "мрачни средњи век" нетолеранције и немогућности "суживота"; из војске ће летети непослушни официри, а оружане снаге ће бити на ивици глади (можда нам врате пушке М-48, јер шта ће нам оружје кад идемо у хипи-пацифистичку" Еуропу", којом владају шездесетосмашка деца цвећа, попут Солане и Јошке Фишера). Црква ће добити место које јој "припада" - то јест, запећак; појављиваће се у медијима само кад треба да учествује у екуменским хепенинзима. А фанатици, попут потписника ових редова, који тврде да милошевићевци никад нису били србски националисти, и који сматрају да наш православни циљ није Велика него Висока Србија, ишчезнуће из јавног живота. Биће уклоњени због наводног "говора мржње" (од стране оних који су нас бомбардовали "говором љубави" у виду осиромашеног уранијума).

Али, последњи гонитељи Цркве и Хришћана нису наивни. Они неће гонити људе који друкчије мисле, пишу и говоре на идеолошким судовима. То ће имати супротан ефекат. Ако је човек на суду као православни Србин, или србски националиста, то према њему може изазвати симпатије неденацификованог "варварског становништва" окупиране Србије. Зато ће медији припремити терен: људе који се не слажу да буду парије Новог поретка (како тај појам познато звучи, чак му и брчићи каткад израсту на, наизглед, младом лицу) прогласиће за нарко-дилере и трговце оружјем. А све ће то моћи да се види на ТВ-у (независни медији су спремни, зар не?) уз малу помоћ компјутерске технике и дигиталне монтаже, видећете православне свештенике или вернике како наводно дилују дрогу, тргују оружјем и спремају се да дигну у ваздух амбасаду неке од земаља "међународне заједнице"

И тако ће се судити "православним фундаменталистима". Као у Совјетији тридесетих година Стаљиновог века: људи Цркве су на суду били као оснивачи "терористичких ћелија монархо-фашистичког покрета усмереног на рушење поретка у првој држави радника и сељака".

Текстови који предстоје читаоцу, нуде повод за размишљање на ту тему. Читајте их док вам у госте не дође "међународна заједница" и док вам суд за денацификацију не заплени ову књигу као доказни материјал.

 

Знамење

 

На бденију у руском храму у Риму, где су служила два руска и један србски свештеник из Трста, проплакала је икона Светог Саве која се налазила на зиду где су иконе србских Светаца (Срби у Риму немају свој храм, него им духовно уточиште пружају браћа Руси). То се десило баш уочи Савиндана 2002, а наша штампа је вест стидљиво пренела. Наравно, одмах се чуо глас да ту нема "никаквог чуда" - једноставно, било је много људи, а хладно, и дошло је до кондезовања водене паре, па су то, у ствари, те "сузе". Ништа слично се, међутим, није десило ни са једном другом иконом у храму, а очевици су новинарима ставили до знања да је Свети Сава заиста плакао.

Слично упозорење првог Оца и Учитеља србског имали смо на Савиндан 1995, кад је "усред зиме, кад му време није", гром грмео по свим србским земљама и Крајинама, и три пута гађао: једном у Саборну цркву у Београду, други пут у полицијску антену на палати "Београђанка", а трећи пут у авалски ТВ-торањ преко кога су ширене РТС-лажи. Сваки искрен православни Србин знао је да то нису нимало добра знамења.

И заиста, те године пале су у Туђманове руке Славонија и Барања, Лика, Кордун и Банија, као и цвет србске слободе кроз векове - Книнска Крајина. Реке избеглица потекле су према Србији; потоци крви проливени су у име "лијепе наше", а по наређењу "врховника" Туђмана и уз помоћ "међународне заједнице" (какав нежан назив за нероновске мучитеље народа Светог Саве!). Те године бомбардовани су Срби у Србској; те године потписан је дејтонски "мир србског гробља". Онда је Свети Сава грмео, а сад плаче. И плаче у Риму.

Шта ли то значи? И хоће ли та "кондензација водене паре" (а у ствари кондензација живог бола нашег најживљег Свеца, који је у Богу Живоме бесмртан) иком ишта значити? Иако нисмо пророци, свим православним Србима је јасно да Свети Сава има много разлога за плакање над својим грешним потомцима. Кренућемо редом, од Цркве, преко државе, до школе - јер све то нам је утемељио и ка Богу упутио син Немањин, високоврхни храст србског Хришћанства.

 

Духовни рат

 

Мало пре тог догађаја, у Асизију, где се налазе земни остаци Фрање Асишког, папа Иван Павао II председавао је "молитви за мир" свих светских религија - од римокатолика, преко протестаната, до индуиста, будиста и индијанских шамана-незнабожаца. Било је чак и неких православних. А Свети Сава није хтео папину круну за брата, нити се папи икад обратио као духовном поглавару (писао му је као "папи велике римске државе"), нити је кад посетио Рим, иако је, на својим поклоничким путовањима то могао. Није прошло ни месец дана од Савиних суза када је у Београд стигао кардинал који је изразио снажну папину жељу да посети Србију и Србски народ. Дакле, Свети оче Саво, у твоју земљу хоће да крочи онај који је за свеца прогласио војног викара усташке војске, Алојзија Степинца, назвавши га "мучеником за вјеру" – папа Иван Павао II.

Можда си због тога плакао, заједно са Светим владикама Платоном, Савом, Петром и Доситејем, свештеномученицима Ђорђем и Бранком и старцем клепачким Вукашином које је Свети Сабор Србске Цркве 2000. унео у календар јер пострадаше од усташких крижара, тог "предзиђа кршћанства"? Доћи ће папа који се моли Степинцу... Можда зато ридаш са оних милион умучених у Ендехазији, који су "душе побијених за ријеч Божију и свједочанство Јагњетово" (Откр. 6, 9)? Је ли то цена за улазак у Еуропу? Треба ли да продамо душу да бисмо имали који евро више? (Знам, оптужиће ме за "говор мржње"; будне очи читају шта пишем. Зато се одмах ограђујем и велим: папа може, као поглавар државе Ватикан, који кује свој евро, да дође у посету коме хоће из широке коалиције, оне на власти, наших "државотвораца"; може да дође и својим верницима.

Али, зар ће га примити они архијереји који старца Вукашина посведочише као Свеца (јер он то јесте), папу, који је Степинца за свеца прогласио? И ово нема никакве везе с мржњом према римокатолицима у Србији: хвала Богу што наш народ, упркос појединим изродима, никог не мрзи, и нема ништа против римокатоличке веронауке у школама и права да наши суграђани римске вере славе своје празнике по свом календару. Јер, и у средњевековној Србији римокатолици су имали своје цркве и свештенство, само им је било забрањено да Србе преводе у покорност папи). Верујемо Богу и Св. Сави: наши епископи ће бити исповедници.

 

Држава

 

Свети Сава је, на Жичком сабору 1221, крунишући православном круном свог брата Стефана, Србију учинио независном и слободном Краљевином. А шта је сад са његовом државом? Хоће ли ова бити његова? Када је 1918. године створена она држава која је, по Светом Николају Жичком, била "пркос Богу и Светом Сави", и кад је Светосавски Завет погажен ради паганског мештровићевског "видовданизма" и штросмајеровског југословенства, тада је и почела сва наша пропаст. Славила је та држава и Савиндан и "Штросмајеровдан" у школама, правећи се да не зна да је Јосип Јурај Штросмајер, бискуп ђаковачки, био за Југославију под Хабзбурзима и Ватиканом.

И тада, те несрећне 1918, почела је анти-историја Срба. У првој Југославији порушено је много од оног што су зидали светородни Немањићи кроз теодулију (службу Богу свих, од краља до себра). Ни рат 1941-1945. није нас опаметио, ни Јасеновац, ни "сто за једног" нас нису дозвали себи. У октобру 1944. у Србији се устоличио човек из нигдине, који нас је у нигдину и одвео, човек за кога се не зна ни да ли је био Јосип, ни да ли је био Броз. Само се зна да му се певало "Друже Тито, ми ти се кунемо /да са твога пута не скренемо". Заиста, нисмо ни скренули - пошто је то био пут у пакао, нашли смо се на дну истог.

Тито је био антицар Душан, са антисрбским "Душановим царством" званим СФРЈ. Окружен својим сеизима и измећарима, уведен у Србију на совјетским тенковима и са Черчиловим "благословом", он је безакоње прогласио за закон живота обескорењеног народа. Побивши најбоље, протеравши најумније, похапсивши најхрабрије, остале је подмитио, па се у земљи Дембелији певало: "Алај волем овај режим, плата иде, а ја лежим". Када је умро, "царство" је почело да се колеба и цепа, његови сеизи и вазали потукли су се око плена, и дошло је до распада анти-Душановог царства на феуде. (Осим Алије Изетбеговића, који је од младости био убеђени мухамедански фундаменталиста, сви "актери југословенске драме", од Кучана, преко Туђмана, до Глигорова били су верни синови Тита и Партије).

Тада се у Србији појавио анти-кнез Лазар, који је на лажни Видовдан 1989, када је одбио да се причести и целива мошти Светог Кнеза, повео народ за собом. Служећи се национал-бољшевичким методама, Компартији познатим од Стаљиновог обраћања народу са "браћо и сестре!" и кокетирања с Црквом док рат не прође, Милошевић је све државотворне идеје и символе, као и огромну народну енергију, потрошио борећи се за себе, а тврдећи да "главу даје, Крајину не даје". Запад га је у томе свесрдно подржавао, називајући га "јаким човеком са Балкана" и "дејтонским миротворцем", а кад је постао непотребан - узвратили су му НАТО-бомбардовањем и Хагом.

После анти-Лазара, долази време анти-деспота Стефана Високог. Пошто се србска крштена историја, као у огледалу, сада наопако одражава у пост-историји која журно хита ка антихристу, владару у злу уједињених нација будућег Новог поретка, можемо претпоставити шта ће нам бити. И то веома једноставно: биће све супротно од онога како нам је било за време Лазаревог сина Стефана, који је, иако двоструки вазал, мађарски и турски, успео да сачува духовну и државну самосталност Србије, и да је прослави "Словом љубве" и Манасијом, чувајући свој народ од пропасти. Данашњи анти-Стефани, (а много их је, и у коалицији су) распродаће србско име и имање, и то будзашто - од фабрика до земље. Све ће бити на продају, и сви ће бити на продају.

Уместо православног јачања нације (не као племена "крви и тла", него као Завета са Христом) биће извршена "денацификација". За сваку примедбу, уместо Титовог "вербалног деликта" (није било тако давно кад су људи лежали у апсу због" Ој, војводо Синђелићу") биће уведен кривични параграф који кажњава "говор мржње" (то подразумева да се не сме рећи: " Ја сам нормалан Србин, православне вере, отац породице, и волим свој народ, не мрзећи друге"). Ко се згади због легализације перверзњачког брака, мораће у затвор, јер шири ХОМОФОБИЈУ (Зар ми да заостајемо за ЕУРОПОМ? Доста је "прљавог" Балкана! ЕУРОПА ЗДАЈ! А ЕУРОПЕ нема без настраног брака!).

За то време, у Србији умире (сваке године) тридесетак хиљада људи више него што их се роди! За то време, Србија има преко 50.000 званично регистрованих наркомана (оптимисти ту бројку множе са два, а песимисти са четири). Сиротиња, отпуштена у име "транспарентне транзиције", лутаће, гладна и боса, земљом у којој ће можда и ваздух бити опорезован. Медији ће причати о донацијама и инвестицијама оних који су, бомбардовањем, овој шачици јада начинили штету од 30 милијарди долара...

"Само ви, децо, радите свој посао", рећи ће мајка Србија " транспарентним транзиционим политичарима", који ће јој са смешком причати како је Светска банка са Међународним монетарним фондом (да, читаоче, то су они што су "усрећили" Аргентину!) "позитивно евалуирала" наше резултате... А Бил Гејтс ће нам поклонити сто компјутера, за Владу...

Плаче ли зато Свети Сава? Плаче ли зато што не могу да звоне звона на његовим храму, јер немају коме? Радује ли се он што ће "транзициона коалиција" да му храм светосавски зида, а да руши све оно што је он Законоправилом поставио, молећи Србе да "сву наду положе на Бога и држе се праве вере Његове". (Жички Сабор, 1221)?

 

Школа

 

Плаче ли оснивач србске школе и вечни наш учитељ због школе србске, у коју једва уђе веронаука, и то после упорне, комесарски острашћене борбе против исте, борбе универзитетских професора и интелектуалаца? Плаче ли због тога што на Светосавском балу 2002. Министар просвете једва процеди кроз зубе његово име, али зато говораше да су "мањине - наше злато"? (Буди читаоче-денацификатору, пази: ниже-потписани није против мањина у Србији, али не схвата какве то има везе са Савинданом). Плаче ли зато што ће "реформа школе", по ЕУРОПСКОМ обрасцу, историју прекројити да у њој не буде више те "досадне" приче о србским страдањима? Зато што ће у реформисаном предмету књижевности, бити мање србских епских песама јер нас оне, како неко рече,"воде у Хаг" ? Плаче ли што ће србска школа, коју је он основао, постати - по речима " попечитеља просвјешченија", ДОС-овог Доситеја -" школигрица" (рађена по узору на многомудру америчку државну школу)? Плаче ли Свети Сава што србски основци, уместо да живе радосно као деца Божја, "дувају" све - од "траве" до лепка, исписујући графите попут: "Боље Тигар у кеси него мачка у џаку"?

Да ли је случајно Свети Сава плакао у Риму?

Да ли је случајно плакао?

Да ли је уопште плакао? Па зар ми нисмо у блаженој транзицији и још блаженијем екуменизму? Ко зна, можда је то ипак била кондензована водена пара?

А, ти читаоче, који знаш да је Светац плакао, и осећаш да је плакао због тебе и мене, помоли му се, са уздахом покајања, да он, светлосник наш, од Господа измоли помиловање за свој јадни народ, ранама и убојима прекривени, србски народ, који ни не слути шта га све чека у "земљи Недођији"  последње глобализације.

 

Пролеће 2002

 

Преузето из зборника текстова

„Гледајте да се не уплашите – духовни смисао нашег доба“

Светило 2003

стр. 426-432

 

 

^