Идолопоклонство

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

Сатана се није задовољио тиме, што је покорио човека са земљом под своју власт, што га је држао у плену, будећи у њему различите страсти, њима га окивајући, што га је служењем греху привео у службу себи. Мисао, која је обузела ангела на небу, није га остављала ни у поднебесју, куда је, као у предворје ада, био низвргнут са небеса: мисао да се учини равним Богу. Он је привео њу у испуњење на земљи идолопоклонства.

Људски род, који се постепено размножавао на земљи, заједно са тим је све више и више прелазио од удовољавања потреба, ка удовољавању похота и греховних жеља. Несместиво је са таквим животом истинско Богопознање и самопознање! Људи, након тоњења у земаљске бриге и насладе, поставши искључиво тело, изгубили су само схватање о истинитом Богу. Али, осећање Богопоштовања је осећање које је неодвојиво од људског срца, као њему урођено и природно: оно није уништено падом – оно је лишено правилности.

Вођени тим несвесним осећањем, људи су одавали божанско поклоњење творцу и родитељу греха – палом ангелу и остатку његових демона. Човек је обоготворио грех, који га је убио у свим његовим облицима, обоготворио представнике греха – демоне. Он је признао за божанске насладе удовољавање свим страстима. И блуду, и пијанству, и крађи и убиство, одавала се почаст. Свака страст била је представљена својим идолом.

Идол је био симбол демона, потпуно туђег животу, потпуно мртвога за духовна осећања. Пред таквим идолима одигравале су се и друштвена и посебна, или домаћа поклоњења; пред идолима су се убијале и приносиле животињске жртве, али неретко и људске. Али спољашње служење идолима, било је у суштини служење демонима, како нас учи Божанствени Апостол Павле (1.Кор. 10:20).

Идолски храмови и сами идоли били су омиљено обиталиште демона. Из њих они су давали гласове и пророштва на пропаст злосрећног човечанства. И сам човек, преставши да буде храмом Бога Живога, постао је храм и обиталиште сатане. (Лк. 11:24-26).

Идолопоклонство је обузимало све људе и сву земљу. Ретки изабрани људи чували су истинско Богопознање и Богослужење. Касније је Бог изабрао и одвојио у службу Себи, народ Израиљски, дарујући му писани закон. Али болест идолопоклонства је толико снажно дејствовала у палом човечанству, да је и изабрани народ, често остављао поклоњење истинитом Богу, стремећи ка поклоњењу кумирима (идолима).

Човек, лишивши се падом, своје Божанствене Светлости – Светога Духа, морао је да се задовољи својом сопственом, оскудном светлошћу – разумом. Али та природна светлост је привела веома мало људи ка познању истинитога Бога: разум се устремио највише ка обезбеђивању свих могућих удобности за земни живот, створио је различите науке и вештине, које су тачно допринеле и доприносе, ка умножавању и развитку тих вештаствених удобности, али заједно са тим, доприносе и најсилнијем развитку греховног живота, ка запечаћивању и утврђивању пада, украшеним многим различитим призрацима благостања и тријумфа.

Људске науке, будући плод пада, задовољавајући човека, представљајући му саму благодат Божију и Самог Бога непотребним, хулећи, одбацујући, понижавајући Духа Светога, постале су силним оруђем и средством греха и ђавола, за подржавање и ојачања пада. Светлост људска сјединила се са демонском светлошћу и створила је људску ученост (премудрост), непријатељску Богу, испуњујући човека демонском гордошћу (1.Кор. 3:17-18).

Обузет недугом учености, светски мудрац је потчинио све свом разуму и сам себи служи као идол, собом остварујући сатанин предлог: бићете као богови, знајући шта је добро и зло. Ученост, представљена сама себом, јесте само-обмана, то је демонска обмана, то је знање, преиспуњено лажју, које поставља у лажни однос ученог и према себи и према свему. Ученост је мрзост и безумље пред Богом; она је – безумље. Своју слепоћу, она проглашава најзадовољавајућим виђењем и таквим начином, чини слепоћу неисцељивом, а хранећи њен пад урођеним власништвом злосрећног књижевника и фарисеја (Јован 9:41).

Телесно мудровање – непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може. Телесно мудровање је смрт.“ (Рим. 8:6-8). Дух Свети заповеда одбацивање земаљске мудрости ономе, ко хоће да приступи Богу и да се учини причасником духовне мудрости (1.Кор. 3:18).

Апостол Павле примећује, да је мало учених људи прихватило веру Хришћанску (1.Кор. 1:26); насупрот томе, за те наводне и умишљене мудраце, духовна мудрост показала се безумљем, свеобилно и свесавршено се садржавши у Христу (1.Кор. 1:23). Философи и уметници се били велики поборници идолопоклонства и непријатељи истинитог Богопознања.

По увођењу вере хришћанске у свет, родило се безброј јереси, које су тежиле да оборе Свету Веру. Највеће злодело – убиство Богочовека – учињено је од стране мудраца у име мудрости и у име њиховог закона (Јован 11:49-50).

У наше време, ученост враћа незнабошце који су примили Хришћанство, ка незнабоштву и одбацујући Хришћанство, уводи их опет у идолопоклонство и служење сатани, променивши облик за погоднију пропаст човечанства.

Ретки, веома ретки књижевници се уче Царству Небеском и износе ново учење Духа пред друштво своје сабраће, одевајући то учење у старе рите учености људске ради тога, да би оно било боље приваћено од љубитеља старог, пре него новог. (Мат. 13:52: Лука 5:39)

 

 

поглавље из књиге "Слово о човеку"

 

 

^