Екстрасенси у Цркви
Неке вернике занима: ако су екстрасенси повезани с демонским силама, зашто они сами иду у храм и шаљу некрштене људе да се крсте, а понекад чак и да се причешћују у Православној Цркви? Да, то је истина. Екстрасенси сами иду у цркву и друге шаљу тамо - ради напајања, како они воле да се изражавају, „светлим енергијама". Многи верници су имали прилику да посматрају како екстрасенси дуго стоје крај икона, раширивши руке и исколачивши очи, трудећи се да се напуне енергијом која излази из икона. По изразу Павла Флоренског, „икона је прозор у други свет". Дозволићу себи да додам да је икона пред којом се човек моли - широко отворен прозор у други свет. Јер, пришавши икони, нарочито чудотворној, ми реално осећамо присуство оног ко је на њој насликан. Гледајући лик, у мислима, тачније речено, целом душом ми се уздижемо ка пралику и наша молитва се уздиже престолу Сведржитеља путем који су пробиле молитве хиљада других. Ми добијамо одговор - наша моли-тва је услишена и испуњава се.
Они стоје пред иконом и настоје да упију молитвену енергију која је сконцентрисана око иконе услед непрестане молитве пред њом хиљада хришћана. Ником од тога неће бити горе и молитви верника поред свете иконе то неће нашкодити. Али помислите само колико треба бити безуман па, будући позван на „брачну гозбу" (символ Свете Тајне Евхаристије, молитвеног општења с Богом) пузати испод стола, скупљајући мрве које су испустили гости и не бити у стању подићи главу и уживати у великом слављу празника.
Известан, знатно мањи део екстрасенса, иде у Цркву да се причешћује и шаље друге. То су обично екстрасенси почетници - они који још нису достигли сатанске дубине и који се налазе у стадијуму самозаваравања својом тобожњом богоизабраношћу. Они се причешћују ради непосредног напајања позитивном енергијом. Тај чин их уверава у то да имају везу с Богом и да иду правилним путем. По правилу, они се никада истински не исповедају, бирају оне цркве где се врше опште исповести, то јест, где је довољно не рекавши ништа, приклонити главу под епитрахиљ и затим са осећањем извршене дужности ићи према Светој чаши.
Како су они далеко од Христа, Његовог крсног пута, смирења, трпљења и кроткости! Ту примање причешћа још увек није јемство спасења. Све зависи од дубине покајања и осећања с којим прилазите Светој чаши.
Код апостола Павла је речено: Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете смрт Господњу објављујете, докле не дође, тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој... Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега (1. Кор. 11.26,27,29). Из духовне праксе је познато да се многи прелашћени људи који су упали у умишљеност и гордост често причешћују, али их то неће спасти.
Још једном подвуцимо да спасоносна Тајна Причешћа, сила благодати која се добија у тој тајни, зависи од човековог стања срца, од тога с каквим покајничким осећањем увиђања властите недостојности, жеље за вечним животом и љубави према Христу он прилази чаши.
Екстрасенси таквих осећања немају. Њима није потребан Спаситељ Христос, њима није потребно да Његов живот постане део њиховог живота, њима је потребна енергија. Екстрасенсе често сам демон побуђује да иду у цркву ради изругивања светињама, изругивања које њему причињава највеће задовољство. Будући да сам није у стању да приступа Светим Тајнама ни иконама, он шаље у цркву људе који су му се предали и за њихова богохулна дела (која чине макар и на несвестан начин) награђује их новом порцијом демонске енергије, као јачањем екстрасензорних способности.
Понекад људи питају: „Зашто екстрасенси шаљу људе да се крсте, а у неким случајевима одбијају чак и да раде с некрштенима?!"
То се уопште не догађа због тога што се екстрасенси брину о спасењу људи и желе им вечни живот, уопште не. Њима је, као они кажу, једноставније да раде с крштенима. Енергија екстрасенса је личносна, и при раду с болесником долази до узајамног утицаја: душа пак некрштеног је широко отворена за нечисте духове и постоји велика вероватноћа да се судари с тим силама. Екстрасенси почетници за то нису спремни, не умеју с њима „да се договарају". А при тајни крштења долази до изгнања нечистих духова.
Ипак само екстрасенси почетници шаљу људе да се крсте. Такви међу њима, као што је Кашпировски, сами нису крштени и никог не питају за крштење. Напротив, за време својих сеанси они захтевају од људи да с тела, нарочито с груди, скину све металне предмете, то јест, углавном крст.
Осим тога, при раду с крштеним људима екстрасенси се из њих напајају светлим енергијама високог квалитета, јер у тајни крштења човек добија опроштај грехова, сједињује се с Христом, потаје члан Цркве, добија дарове Светога Духа, на њега се излива благодат, и енергија, коју екстрасенси могу да добију од таквог човека, још више их подстиче.
У нашој земљи су широку популарност стекле такозване секције самоконтроле где, по речима њихових руководилаца, човек може да научи да влада собом, да доведе у ред своју психу, да поправи здравље. И многи иду у те секције, желећи да постигну то што им је обећано. Али шта се заправо тамо догађа?
Размотримо као пример лењинградске скупине самоконтроле под општим руководством Антонова. Из саопштења бивших његових ученика и људи који су руководили оваквим скупинама, али су се касније покајали и одрекли се тог учења, откривено је да та методика саморегулације укључује низ етапа. У првој етапи људи се уче да владају својим телом и емоцијама, ради чега се баве специјалним физичким и психичким вежбаманаосновујоге.
У другој етапи се баве истанчавањем својих чула и емоција, преуређују своју психу у правцу вантелесне, невидиве, по њиховим речима, астралне области бивствовања.
У трећој етапи уз помоћ учитеља ступају у контакт с неким „космичким силама" и уз њихову помоћ добијају „натчулне дарове" о којима смо већ говорили. После тога ученик се одваја од учитеља и организује властиту скупину, добијајући помоћ и руководство од оностраних сила.
Из овога се види да, припремивши тело у првој етапи, ученици истанчавају психу и чула, те чине себе способним за контакт с демонима у другој етапи, а у трећој етапи уз помоћ учитеља ступају у непосредни контакт с палим духовима, одакле добијају способности и моћи да чине такозвана „чудеса".
У четвртој и последњој етапи ти несрећници се труде да стекну навику постојања у оностраном свету, да се стопе с демонским светом да би се после смрти осећали добро, боравећи у њима познатој средини. Јалов посао. Нико не може избећи Суд Божији. Јер, како је речено у Јеванђељу, послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње, и бациће иху пећ огњену. Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 13,41-42). Што се пак тиче њиховог уздања у помоћ ђавола, за то имамо најтачније речи из Апокалипсе: и ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, 1де је и звер и лажни пророк, и биће мучени дан и ноћ довека (Отк. 20,10).
Враћајући се разговору о секцијама саморегулације, видимо да се ту иза сјајног мамца здравља и овладавања моћима свог организма скрива злокобна зачкољица - контакт и општење с демонским силама. При томе се у првим двема етапама ученику ништа не говори о крајњем циљу рада (да се овај не би уплашио). Тек у мери преоријентације ученика у потребном правцу, њему се откривају стално нови и нови циљеви.
Преоријентација се врши на следећи начин: приликом обуке учитељ се труди да улије у ученикову душу делић свог „ја", да усмери његов развој по унапред припремљеном плану. Човек се подешава на одређену телесну дисциплину, организује се одређени циљ живота у чијем су центру вежбе и медитација; па чак и у случајевима преобраћења на Православље и одлажења у цркву веома је тешко преоријентисати свој живот према Христовом учењу. Треба одбацивати све, ударати нови хришћански темељ, јер је „позитиван трансфер" ту немогућ - духовна усмереност у том случају је дијаметрално супротна. Човек који ради у таквој секцији може да иде у цркву, али тамо неће тражити Христа, већ светле енергије, посматрајући иконе неће видети Бога, већ извор напајања енергијом. На тај начин, на њима се збивају речи Христове: Заслепио је очи њихове и окаменио је срца њихова, да не виде очима ни срцем да не разумеју, и не обрате седа их исцелим (Јн. 12,40).