О греху и општењу са демонима
Архимандрит Рафаил Карелин
Ако би неки психолог узео на себе задатак да процени природу и понашање демона, онда би сигурно стигао до закључка, да има посла са душевним болесником, који у себи има све постојеће психијатријске болести. Нашао би у њему и манију величања, и паранодина стања, фобије, халуцинације и тако даље.
Чини се да је демонболесна природа, која из себе сеје све врсте менталних болести. То је извор, одакле у свет истиче безумни и метафизички мрак. Шта привлачи човека демону? Шта он тражи у греху? У свом животу, свако од нас је био убеђен не једном у то, да у греху нема ни радости, ни среће као стања душе, већ само преживљавање душевне смрти, пре телесне смрти. Зашто грех призива човека?
Грех – то је безумље, добровољно гашење савести, погружавање у стање унутрашње таме, терање благодати, отпадање од Бога, душевни хаос, осећање оскврњења, које као вода сунђер, прожима нашу душу и тело.
То је једна од загонетки нашег постојања, шта нас привлачи греху, шта људи налазе у сатанистичким сектама, где суровост и изопачење попримају религиозни карактер. Чини нам се, да објашњење греха можемо наћи у једном, да је грех – не изоловано деловање човека, већ услов општења са демонима.
Демон је – пали анђео, који је сачувао анђелску силу; сачувао је силу своје природе; сачувао је огромни, који превазилази људски, потенцијал сила и способности, па према томе, општење са демонима пружа човеку илузију да ће кроз грех познати нову суштину постојања, да опази демонску енергију, да постане сличан демонском духу у његовој имагинарној слободи.
По нашем мишљењу, ту учествује мистика греха и човек тежи да узме тамну енергију из океана космичког зла и да уђе у додир, у савез, у завет са том природом, која је постала творац греха и антипод Бога.
За богоопштење је неопходно непрестано присиљавање, борба са страстима и са првородним грехом. Али за демоноопштење није неопходно ништа, осим скока надоле. Према томе, присуство демона у греху, као живог бића, са којим долазимо у контакт, чини нам грех привлачним. Општење са демонима је засновано на подсвести човека.
Чак и неверујући осећају, да у време чињења греха, као убиства, њих гуши некаква спољашња сила. Али не само да их притиска, већ их и позива на злочин. Шизофренија – то је расцеп личности, у греху произилази сједињење двога: демона и људске душе.
Само за разлику од шизофренија чува се свест о својим поступцима и добровољна сагласност на грех. И код притиска демона ова свест не нестаје. У греху је заложена тајна жеља јединства са демоном, тајна љубав ка демону, и зато вечне муке – то вечно стање општења са демонима – јединство, које се претворило у вечну константу. Не грех сам по себи, већ приближавање кроз грех сатани пуни човекову душу некаквим мутним ентузијазмом и очекивањем неких нових могућности постојања.
Господ је демона назвао лажовом и убицом. Демон лаже као мађионичар, обећава блаженство у греху, а затим чини убиство човека, урања душу у таму, као подобије смрти, лишава душу Бога – Источника Живота. И опет, демон са својом црном нергијом прилази човеку, мами га у поље својих илузија, и опет човека чини сличим лешу. И чудно, човек уместо да се одвоји од греха, као од огња, који га је веч опекао, тражи опет срећу у дубинама греха, у новим степенима општења са демонима, и опет постаје живи леш.
Зато грех није само грешка, неумереност, неуздржаност или болест; грех није вид облик лажних мистика, антипод богоопштењу. Грех је необјашњив као антрополошки феномен. Он улази, попут корења дрвећа у земљу, у свет метафизичког зла.
У реалном уподобљењу демонима кроз грех, сакривена је тајна вечних мука, коју тако гневно одбацују савремени хуманисти, реформатори Хришћанства.