Теозофија

о. Алексеј Јанг

 

Према Џ.К.Балену: „Теозофија, или божанска мудрост, представља отпадничко дете спиритизма помешаног са будизмом. Далеко је сложенија и компликованија од спиритизма; у исто време њен поглед на свет је потпунији и фасцинантнији“. (The Chaos of Cults).

Оснивач теозофије била је Јелена Петровна Блавацка. Позната њеним следбеницима као Мадам Блавацка, или једноставно „Х.П.Б.“. Рођена у Русији 1848 године, била је ћерка племићких родитеља, унука принцезе и, кроз породицу Долгоруки, потомак Светитеља из дванаестог века, Михаила Черниговског.

У својој младости одбацила је Православно Хришћанство и, у ствари, прогласила „пакосну злобу према Хришћанству“ кроз цео свој живот (Marion Meade, Madame Blavatsky: The Woman Behind the Myth).

Иако као бивиши теозоф, један обраћеник у Православље, рекао је писцу ове књиге да је Блавацка умрла у покајању и помирена са Руском Црквом у њеним последњим данима, ово никада није потврђено. Уствари, права истрага у „каријери“ Мадам Блавацке, је обесхрабрујући, ако не и немогући задатак. Марион Мид као не-теозоф и научни биограф Мадам, написао је:

„Када је Х.П.Б. имала четрдесетпет година, осврнула се назад на четири и по бурне деценије и приметила „Човек не може поправити прошлост, може само да је избрише, према својој снази.“ Она је у стварности, брижљиво радила обе ствари, што јој је дало неограничену енергију и на крају такви напори нису остали потпуно неуспешни. За последњих петнаест година њеног живота, радила је напорно да се поново формира, бришући оно што је жалила, убацујући нови материјал, постојано преправљајући себе у особу, каква је хтела да буде“. (ibid).

Чињенице њеног живота, документоване и реконструисане, показују да је Блавацка у најмању руку, била психолошки узнемирена и, понекад, потпуни шарлатан и варалица. Данас, у нашем „толерантнијем“ добу, многи желе да је виде као многостраног „ексцентрика“ који је такође, био и претеча савременог „феминизма“ у покрету „New Age“. Али са објективне Хришћанске тачке, међутим, она је била у свему вероватно, потпуно обузета нечистим духом, који је често говорио и диктирао кроз њу, уз помоћ аутоматског писања.

На пример. Х.П.Б. је стално засењивала своје ученике и радознале, свим врстама медијумистичких техника и „чуда“, материјализијући писма од невидљивих „Господара“ и очигледно стварајући сама ова супер-бића. Телепатски „трикови“, гласови, звуци, музика, поруке су све „долазиле кроз“, на начин који се чинио прилично „чудесан“ њеним следбеницима и чак и скептицима.

У својој студији „Orthodoxy and the Religion of the Future“, Јеромонах Серафим (Роуз) написао је да је медијум, „особа са извесном психичком осећајношћу, која јој омогућава да буде возило или средство за појављивање невидљивих сила или бића... то се постиже посредством одређених техника и психичких стања, која се могу гајити и довести у употребу кроз вежбу, и које нимају нилалве везе нити са побожношћу, нти са делом Божијим. Способност медијума може бити стицана или наслеђем, или преносом кроз додир са неким ко има тај „дар“, или чак кроз читање окултних књига. [1]

Отац Серафим је потом показао, како су исте ове „представе“ медијума, добро познате Цркви Православној још од времена Христа, и које су увек посматране као веома опасне, које захтевају егзорцизам и молитве, а никако дивљење.

Као млада жена, Блавацка се двапту удавала, касније родила најмање једно ванбрачно дете, била непрекидни пушач, која је такође користила дроге и веома могуће била зависник, путовала свуда (увек под облаком скандала) по Европи, Северној Америци и Индији, и тврдила да је иниицирана у „високе тајне“ у Египту и Тибету.

У Америци је прво радила као спиритист и медијум и, у Њујорку 1875, основала је Теозофско Друштво са Пуковником Хенријем Олкотом, ветераном Амричког Грађанског Рата.

Временом је овај ниски, 125 килограма тешки, женски „гуру“ умрла у Лондону, 1891. године. Теозофске ложе су већ постојале у главним градовима Европе и Америке. Иако чланство њеног Друштва никада није било велико, његов утицај на подземни свет окултизма и данашњег популарног менталитета „New Age“-а, је далеко изнад снова и очекивања, оснивача Друштва. Теозофија је постала „у моди“, чак и у току њеног живота, са бројним писцима (Јејтс на пример), песницима, уметницима, политичарима међу следбеницима.

Наследник Блавацке је била Ана Безант (1847-1933), ћерка и супруга Англиканских свештеника. У Индији, 1825. године, усвојила је младог Хиндуса, Кришнамуртија, проглашавајући га „новим Месијом“, аватаром, или „Учитељем Света“ за ово раздобље. (1931. године, одрекла је ову изјаву и напустила Теозофију, стварајући ново, мешународно братство које га је до његове смрти у Риму, пре пар година, гледало као свог „гуруа“).

Блавацка „је видела своју мисију као узвишено месијанском: спасити свет... Теозофија се удружила са „Хришћанским Гностицима“, јеврејским кабалистима, и учењима Јакова Боме и Парацелзуса. Теозофија Мадам Блавацке није била ништа друго, него покушај да сједини браманизам (струја хиндуизма), будизам и окултизам, у нову религију. Она је заступала универзално братство човечанства, мудраце надљудског знања, који су живели на Хималајима.

Њено убеђење је било, да су је ови људи обучавали и онда послали у свет, са дозволом да обелодани нека тајна знања, која би могла просветлити немилосрдни и неразумљиви универзум“. (Мид)

Мадам Блавацка била је чудесан писац (нека од њених дела такође показују доказ великих плагијата). Тако, први текстови или „писма“ Теозофије су њен широки „Isis Unveiled“ и „Secret Doctrine,“ који показују снажан утицај Розенкројцера.

Као млади човек који је живео у Лондону, Ганди је читао „Key to Theosophy“,Блавацке, који је, како је рекао „подстакао у мени жељу да читам књиге о хиндуизму и ослободио ме заблуде, гајене од стране Хришћанских мисионара да је хиндуизам био препун сујеверја./навод из књиге Мида).

Са 13 година, будући премијер Индије, Нехру, приступио је Теозофском Друштву и до краја своје политичке каријерте, увек изражаво дивљење према његовим учењима.

Укратко ситем Блавацке је прилично слен и компликован  - Теозофија (као и „Хришћанска Наука“) верује да е све Бог и да је Бог све. Према томе, Бог је „универзални живот, Безгранична Свест... сам извори срце свега што јесте“: Пошто ништа није ван Бога и ништа – чак ни зло – не може бити одвојено или одсечено од Бога, следи да су све религије у основи једно и да треба да се уједине заједно, да би створиле пуноћу истине (екуменизам) као што то тумачи Теозофија.

Иако је Бог безлично „То“, Теозофија учи да постоји врста „тројства“ моћи у Богу, са четвртим женским начелом, Божанском Мајком, нејасно повезаног са Пресветом Дјевом Маријом, која представља „Мудрост“.

Теозофи су философски еволуционисти: уз помоћ узастопних „под-раса“ човечанство еволуира кроз широки миленијум на физичким, менталним и духовним плановима. Човек је божанска „искра“ или делић Божанства (кабализам), који еволуира кроз реинкарнацију (будизам) назад до свог извора, Бога. Његова судбина није небо или пакао, већ „нирвана“ или „блаженство“ ништавила (будизам или хиндуизам). Физичко тело такође има и „етеричног двојника“ и „астрално тело“ (медијумизам), које може бити „пројектовано“ у сну или стањима сличним трансу.

Свака од узастопна под-раса прави јединствен допринос еволуцији, кроз аватара или „Врховног Учитеља Света“ који запоседа већ постојеће људско тело. На овај начин, овај „Врховни Учитељ“ је запоседао тела Буде у Индији, Хермеса у Египту, Зороастра у Персији, Орфеја у Грчкој и Христа (у време крштења у Јордану); укратко овај аватар ће се појавити опет, у чак „моћнијем“ облику. Кришнамурти, већ поменути, сматран је за „Јединог“ али је касније одбацио било какву улогу. (Са становишта Православног Хришћаниина, ово је јасни наговештај Антихриста).

Са светским штабом на великом имању у Адијару, у Индији, Теозофско Друштво данас броји око 40 000 чланова у свету (5 500 у САД), са центрима у шездесет земаља. Теозофи славе датум смрти Мадам Блавацке, 8 маја, као „Дан Белог Лотуса“.

Иако су бројни елелменти Теозофије усвојени од данашњег покрета „New Age”, један од најчуднијих и најопаснијих изданака Теозофије представља „Либерална католичка црква“, која је основана након Првог Светског Рата од Теозофа, који су раскинули од Старокатоличке цркве из Холандије. Један од њених оснивача, Чарлс Х. Лидбитер, је био заједнички откривач( са Аном Безант) Кришнамуртија, и био је задужен за подизање у васпитавање дечака.

Иако ова црква не исповеда никакве символе вере или учења (према свом називу „Либерална“), њено нарочито коришћење обреда и ритуала Рима, пре Другог Концила, учинило их је привлачним невиним и необаштеним католицима и англиканцима.

Ван Баалан упозорава да би бројни литургијски нагнут „народ могао да ушета у једну од ових цркава и да прати њихове ритуале, без осећаја озбиљног кривљења од вековима старих принципа Хришћанске цркве.“

„Иницирани“ су међутим, обично чланови локалног Теозофског Друштва и проучавају Лидбитерови књигу „The Science of the Sacraments“, која учи богохулнуТеозофску гнозу, иза сваке речи и ритуалног покрета римске службе.

Као и Мадам Блавацка, и Лидбитер је цео живот праћен скандалима и оптужбама за неморал. Али пошто Теозофи–од којих су многи били „слободоумни“- не могу да игноришу хетеросексуални промискуитет њиховог оснивача, избацили су хомосексуалног Лидбитера са његових положаја када је откривено да се залагао за мастурбацију међу својим „дечацима из олтара“ (459 стр, Мидове књиге). Након три године казне, Ана Безант га је вратила у свој „унутрашњи круг“.

Колико можемо да одредимо, Либерална католичка црква се данас дели на две подгрупе у САД, са 23 „центра“ или „парохија“.

Други, мали изданак Теозофије је Школа Аркане, основана од Алисе Бејли 1923. године. У 1918. Бејлијева се придружила Теозофском Друштву у Калифорнији, где је развила снажнем медијумске способности и чак имала додир са својим чувеним психотерапеутом, Карлом Јунгом, који јој је рекао да њена „мистичка“ искуства и „посетиоци“ једноставно потичу из њене подсвести. Несумњиво би он исто рекао и за Мадам Блавацку.

Биограф Х.П.Б. закључује да је Мадам патила од „вишеструке или раслојене личности... Изгледа прилично јасно да је поседовала хистеричну личност и кроз свој живот патила периодична искуства дисоцијације, заједно са одређеним променама личности... Да је Хелена била обична варалица, како су је многи називали, могла би веома ллако напустити њен нечасни пут без посебних психичких напора... Али, она је ствоорила за себе, акутну психолошку дилему – „само изазвану шизофренију“.

Међутим, чак и ако одстранимо доказ поремећаја личности, или потпуну превару и лукавство, остаје нам да будемо судије „плодовима“ Теозофије и њених изданака: туробна сага о десетине хиљада душа, које су биле одвучене од слободе у Христу, у мрак неверја, сујеверја, неморала и чак ланаца демона – као што се посебно види у несрећном животу Блавацке.

Мид нам говори да када је Блавацка требала да буде откривена као преварант, она тајно присуствовала Литургији у Руској Православној Цркви у Паризу – довучена нечим, што није могла објаснити. Ту је она видела, не њене „невидљиве махатме, већ нешто још више неочекивано. Имала је осећај стајања пред сопственом мајком и се присетила многих година, од како је њена мајка умрла, и како она никада не би препознала своју дебелу ћерку сада. Након тога, након напуштања Цркве, смејала се (и рекла) да је била глупа и недоследна, јер је допустила да буде привучена изгледом Руске Цркве. Несумњиво је Бог допустио њеној мртвој мајци да допре до ћерке, сада изгубљене у греху, али је Хелена одбацила ову шансу са неба.

Можда најречитије од свега – са духовне тачке – је потпуно одсуство смирености у животима Блавацке и њених наследника. Наводећи Владику Игњатија Брјанчанинова, Отац Серафим је описао њено очигледно стање:

„Епископ Игњатије пише да су одређено „самопоуздање и бестидност, обично уочљиви код људи, који су у само-обмани, претпостављајући да су свети или да духовно напредују. Необична помпезност се појављује код оних који су ухваћени овом обманом: они као да су затровани собом, својим стањем само*обмане... Они су утопљени у њој, поплављени високоумљем и гордошћу“.


 

[1] Елизабета, Краљица Мајка Енглеске, потиче из старе, племићке Шкотске лозе, у којој је вештина извесног видовњака преношена, са генерације на генерацију. Краљица је често говорила да њен брат, поседује „дар“. (Из ТВ документарца о Мајци Краљици ).

 

 

 

 

^