II Ватикански Концил: Нова политика са старим циљевима

 

II Ватикански концил био је крупан догађај у западној и светској историји који у СССР-у није скоро ни уочен. О њему се мало зна и у савременој Русији. Сада се Руска Православна Црква позива на то да је на том концилу Православна Црква проглашена сестринском црквом. Ватиканско религиозно-философско тумачење питања од светског значаја остало је без званичних коментара Православне Цркве, и тешко нам је да нагађамо како је Руска Црква изнутра оценила тај догађај.

У приручнику Московске духовне академије о концилу је писано веома тактично, без разматрања фактичке капитулације Ватикана пред идејним наслеђем Француске револуције. Реформа католичког богослужења проглашена је главним разлогом раскола у католичкој цркви и позиције кардинала Лефевра, који је постао лидер традиционалних католика. Дипломатску позицију је исказало Одељење за спољне послове Цркве, преко протојереја Виталија Боровоја који је својевремено нову орјентацију назвао разумном и свесном изменом борбених и примитивних облика политичког антикомунизма и антисовјетизма 1960-их до 1980-их година, које се ничим нису могле оправдати".

У самој ствари десило се колосално философско скретање улево, које је дало подстицај идеологији глобализма на основу либералних вредности. Глобализација на било којој основи, без обзира да ли се оба-вља под плаштом Коминтерне или либералног Савета Европе - јесте идеја левичарска, која човечанство води ка једнодимензионалном свету, сазданом на секуларним категоријама. Сад је јасно да је Ватикан приме-нио нову стратегију, између осталог и према сестринској цркви", не као религиозна установа, него као субјекат међународне политике. Та стратегија је била оруђе међународне политичке борбе и састојала се у замени конфронтативног модела Запад - Исток моделом увлачења Ис-тока у дијалог на вредносном и политичком пољу Запада.

Спољна политика Ватикана показала се као један од најважнијих идеолошких и политичких инструмената на територији демократске Русије. Проглашавање Православне Цркве сестринском, сада се то јасно види, није био искрени корак Католичке цркве, него политички корак који је за циљ имао успављивање будности исте и потоњи продор на њену канонску територију. Сада, стргавши маску, католици, који припадају Римској цркви, за коју је појам традиције један од темељних, доводе у сумњу традиционалност Православља у Русији. За њих је Русија евангелизационо поље" за мисионарење међу домородачким живљем.

Ватикан очито жели да историјска улога Православља ишчезне из државотворне и националне свести руског народа. To би био губитак његовог државотворног значаја сада, када је руска државност у тешким временима. У руској историји је управо Православна Црква не мало пута одиграла државочуварну улогу. Вера и Црква у доба монголског ропства сачували су душу и културно језгро народа. Консолидација духов-ног јединства, које је нацију чинило једним, кроз наслеђе поколења, жи-већим организмом, повезаним духом, погледом на свет и историјским преживљавањима, управо је и дала подстицај брзом расту моћи Русије у XVII и XVIII веку, који је изменио њен мећународни положај у Европи.

 

Вековни сан Ватикана и Пољске

 

Југозападне руске земље, које је освојила Литва, која је, поставши део Пољске, делила њену судбину, ушле су у састав римокатоличке Европе. Није случајно да су у тренутку проглашавања независности Украјине на њеној идеолошко-политичкој сцени доминирали унијати из Галиције. Они су били пет векова са Западом, а њихова водећа улога у формирању државне и националне идеологије била је унапред одреће-на историјским следом догађаја, јер су управо галицијски унијати носиоци украјинске" орјентације у светској историји.

Латински Запад увек је стремио да прогута поствизанстијско пространство, чега је залог увек био одвајање Малорусије (Украјине) од Велике Русије. Католицизам се као политички и идеолошки субјект, на територији историјске Русије јавио одмах после распада СССР, трудећи се да оствари вековни сан Ватикана и Пољске - духовно, а затим и физичко, освајање Кијева. Теорије пољског паланачког полуинтелектуалца Францишека Духинског о расној разлици између аријевских Украјинаца" и туранских Московљана", који су тобож незаконито присвојили и Свету Софију, и кијевску историју, одмах су биле стављене на заставе идеологије украјинизма".

Извори украјинског сепаратизма налазе се у Брест - Литовској унији, у супротстављању католичког Запада мрској бизантској шизми" и неприхватању руског православља. Откинути Кијев од Москве и покатоличити Источне Словене био је вековни циљ Ватикана и Запада:

О, моји Русини! Преко вас се надам да ћу достићи Исток...", обраћао се станов-ницима Галиције папа Урбан VII, убрзо после склапања уније (1596). Историја уније - то је жестоки насртај католицизма на православље, одузимање имовине, насиља и убиства, која су трајала три века, прво под Пољацима, а затим под Аустро-Угарском. У Галицији је, после петстогодишњег робовања под Латинима, стихијно поникло идејно москвофилство (прелазак православне интелигенције с пољског језика на руски), као и масовни прелазак у православље сељака који се, на црквене празнике, са литијама прелазили преко аустријско-руске границе у Почајевску лавру. Све је то претило русификацијом.

У Галицији, понављајући папу Урбана, метрополита Андреј Шептицки, који је касније благословио Бандеру и есесовску дивизију Галичина", много пре тзв. васпостављања совјетске власти на Западној Украјини", што је, тобож, узрок борбе против совјета", године 1929. се овако обраћао свом свештенству: Многима од нас Бог he још указати милост да проповедамо у црквама Велике Украјине... на Кубану и Кавказу, у Москви и Тоболску"(7).

Управо је совјетско-комунистичка историјска наука првог периода легализова појмовни апарат унијатске аустријско-украјинске" партије, маскиравши га у неопходност класне борбе народа Украјине, непријатељске према царизму" и тамници народа" (царској Русији, нап. прев.), искључивши религиозно-историјску парадигму. У позно совјетско доба покушали су да антируске аспекте те доктрине разоткрију, али масовна свест и даље сматра стаљинистичким репресалијама" забрану унијатске цркве 50-их година XX века, која је била спроведена због сарадње с хитлеровцима, мада су злочини бандероваца понављали оне ко-је су унијати чинили 1912. до 1914. у служби Аустрије.

Унијатство као предстража католицизма на постсовјетском простору" проглашава себе једином борбеном крижарском" црквом украјинског препорода" (Дм. Корчински) ради разарања сверуског погледа на свет код Малоруса. Још је Вл. Виниченко писао:

Управо је Православље довело Украјину под власт московских царева. Неопходно га је декретом забранити и увести унију, а за митрополита поставити Шептицког". Одрицање од опште судбине православних заснива историјску логику на само од Русије одвојеног, него и стратешки и ду-ховно на Запад орјентисаног, развоја Украјине.

Руска Православна Црква после 1991. остала је једина структура која у духовној сфери уједињује негда јединствен простор. На Украјину су одмах послати новци заграничних антиправославних сила. Католички фондови (KIRCHE IN NOT) плаћају обнову унијатских храмова и образовање у ватиканском Kolegijum Rusikum". Украјинска Гркокатоличка црква је крајем 90-их имала 3301 малу парохију, 60 школских установа, 64 издања. Унијатима су постали најљући антируски интелектуалци. Циљ украјинских гркокатолика је стварање Украјинске помесне цркве кијевске патријаршије", која би била под влашћу папе. Мада је већина верујућег народа, и то огромна, остала верна Украјинској православној цркви Московске патријаршије, залажући се за проруску украјинску орјентацију, Запад и Ватикан обраћају пажњу на унијате и расколнике. Збигњев Бжежински и Медлин Олбрајт посећивали су анатемисаног Филарета.

Православна Црква надахнула је народ за борбу и помогла је обнови државности у смутно време почетка XVII века, када су католици Пољаци остваривали своју цивилизаторску мисију, богохулно се понашајући у храмовима Кремља. Васпостављање православне свести, духовна консолидација садашње руске нације одмах би оснажило руску државност и државотворну силу, што, вероватно, не лежи на срцу Ватикану, чија се по литика очито уклапа у општу богоодступничку глобализацију под вођ-ством Америке, због чега је неопходна атомизација нација на некакве HOMO GLOBALIS.

 

Империјалне амбиције Запада

 

Размишљајући о универзалистичким амбицијама Запада, Арнолд Тојнби је још пре неколико деценија приметио: Очито, то је само део крупнијег и амбициознијег пројекта, у коме западна цивилизација има за циљ не мање и не више него укључивање целог човечанства у једно друштво и контролу над свиме што постоји на земљи, ваздуху и у води, чему може да користи савремена западна технологија. Оно што Запад сад ради са исламом истовремено чини и са свим цивилизацијама које постоје - православним хришћанским светом, индуистичким и далекоисточним."

У Русији су политички заступници неприкривене експанзије Ватикана - либерали западњаци. У основи атеисти, они поздрављају потискивање управо Православља, схватајући да је оно језгро културно-историјског типа Русије, што чини проблематичним њима толико же-љени улазак у цивилизацију".

Одавно је јасно да је управљање јавним мнењем најважније оруђе политике. Препород православне самосвести у Русији једна је од озбиљних препрека на путу PAX AMERICANA. Одмах затим дошло би до ојачања духовних основа руске државотворности, а сама Русија постала би озбиљан чинилац на међународној сцени. Иван Иљин је упозоравао:

У свету, упоредо са пријатељским силама, постоје народи, државе, религиозни центри који су непријатељски орјентисани према национално - снажној Русији... Постоје противници који у своје име обећавају сламање, понижење и слабљење Русије на сваки могућ начин.

Зато, с ким год да ступамо у међународне односе, не треба да очекујемо од освајача - спасење, од раскомадатеља - помоћ, од религиозног упропаститеља - саосећање и разумевање, од џелата - добронамерност, и од клеветника - истину".

 

Литература:

 

1.  Тојнби А. Џ. Византијско наслеђе Русије. Цивилизација пред судом историје, Москва 1996, стр. 105,157.

2.  Вернадски Г. Два подвига светог Александра Невског. Евразијски временик, књига IV, Берлин 1925.

3. Данилевски Н. Ј. Русија и Европа, Санкт Петербург, 1995, стр. 197-198, Тојнби А. Џ. Цивилизација пред судом историје, Москва, 1996. стр.111.

4. По сведочењу посланика Бечког парламента Пољака А. Дашинског, сви руски посланици тог парламента били су стрељани, Временик", Лавов 1938.

5.  Ваврик В. Терезин и Телерхоф, Филаделфија 1966. године.

6.  Галицијска Голгота, САД, издање П. Харди, 1964.

7.  Дмитрук К. Е. С крстом и трозупцем, Москва 1974, стр. 8.

8.  Тамо, страна 145.

9.  Тојнби А. Џ. Византијско наслеђе Русије. Цивилизација пред судом историје, Москва 1996, стр. 116.

10.  Иљин И. А. Против Русије, Наши задаци, Москва 1992, стр. 57.

 

 

Др Наталија Нарочинцкаја

(с руског В. Димитријевић)

 

 

 

< ^ >