Искушења Украјинског Православља

Епископ тулчински и брацлавски Иполит

 

 

Агресија католицизма

 

Посета Ивана Павла II Украјини била је замишљена као ДЕМОНСТРАЦИЈА ИСТОРИЈСКОГ ТРИЈУМФА КАТОЛИЦИЗМА И ИСТОРИЈСКОГ ПОРАЗА ПРАВОСЛАВЉА, јер је управо Југозападна Русија одувек била штит Православља против борбеног римокатолицизма. Тај положај ушао је у темељ њене самоидентификације, постао осовина њене културе. Папина посета имала је за циљ да се сломи традиционална православна свест Југозападне Русије - Малорусије.

Он је планиран као победа галицијско-украјинске идеје, месијанске идеје западнохришћанског прозелитизма. Њен идеолог, унијатски митрополит Андреј Шептицки, тако је ову идеју формулисао још почетком XX века: Украјинци су само оруђе Промисла Божјег које је призвано да Хришћански Исток отме из чељусти јереси (то јест Православља, еп. Иполит), и да га уведе у крило Апостолског престола (то јест, Ватикана, еп. Иполит) и европске цивилизације". Веома тачну карактеристику Шептицког дао је цар - мученик Николај II, који је, кад се упознао с његовом делатношћу, назвао истог - змијом".

Узгред, не чудим се панегирицима посвећеним папи и унијатима који се штампају по шовинистичкој штампи Лвова, него ме запањује пропаганда таквих истих погледа у московској либерално-грађанској штампи, као и наступи издајника Православља, попут протојереја Јована Свиридова, на прокатоличком радију Софија" у Москви. За нас, који не кријемо своју руску самосвест - Велика, Мала и Бела Русија су Света Русија - то изгледа као нож у леђа.

Мислим да овакав поглед има за циљ да пропагандистички заувек потврди резултате погрома Православља у Галицијској Русији. Нуде нам да се помиримо с резултатима масовних отимачина храмова, које је било праћено масовним премлаћивањем православних хришћана који су храмове бранили, док је полиција користила сузавац и пендреке. To би, фактички, значило да признамо пораз Православља. А посета папе је резултат тог пораза. Категорички сам против таквог става. Верујем да he доћи време када ће се на законским, правним темељима размотрити питања припадности храмова и кажњавања оних који су применили насиље и противправна дејства. Цркву треба бранити. Признамо ли пораз, наши противници, осећајући да нису кажњени, има да иду још даље. Треба јасно рећи - сама идеја украјинске аутокефалије, као и политички пројект сувјерене и самосталне Украјине" није народно, национално прегнуће, него вештачка идеја, фабрикована у лабораторијама Ватикана". У пропаганду католицизма и сувјерености" улажу се огром-не политичке и економске инвестиције, а постоје и одговарајући фондови.

А ми немамо аналогну подршку наших истовераца, па чак ни члано-ва исте Помесне Цркве из Русије. Нама је нарочито тешко да слушамо урлање аутокефалиста" и суверенаша" о тобожњој московској подршци" Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије, поготову што те подршке нема, него постоји равнодушност, па чак и издаја. Постоји такоће и огромна разорна инерција јереси екуменизма, коју је Руској Православној Цркви наметнуо богоборачки режим. Екумени-стичка свест смета у исповедању најважнијег догмата православне вере - да је само Православна Црква једина истинита Црква.

По мисли свештеномученика Илариона (Тројицког), сам појам хришћанство" исти је као и појам Православље". Ако верујемо у спасењску искључивост" Православне Цркве, морамо заузети јасну позицију наступања, и престати да се бојимо појмова какви су контранапад" и експанзија Руске Православне Цркве". Ми себе морамо ослободити екуменистичког комплекса ниже вредности".

Света Црква је на земљи војујућа Црква!

 

Намере Цариграда

 

Још један покушај разградње Руске Православне Цркве и стварања Независне Украјинске цркве" повезан је са мешањем у унутрашња пи-тања РПЦ патријарха цариградског Вартоломеја, познатог по својој прокатоличкој орјентацији, кога неки сматрају тројанским коњем" православног света. Овог пута, разградњу Цркве покушавају уједињавањем расколничких групација тзв. Кијевске патријаршије" и Украјинске аутокефалне православне цркве". Настоје да канонској Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије наметну учешће у том расколичком савезу. Наравно, такво јединство биће потпуно незаконито с православне канонске тачке гледишта. Неће га примити не само Руска Црква, него ни читав православни свет.

Ипак, огорченост изазива наша спорост. Јер та ситуација која је сада настала, а која је резултат мешања цариградског патријарха Вартоломеја у питања на канонској територији РПЦ, и то мешања без преседана, била је фактички програмирана и било ју је могуће спречити.

Први знаци из Стамбола могли су се видети још 1991. године, када је тадашњи патријарх Димитрије написао писмо Свјатјејшем Патријарху Алексеју о томе да канонску територију Московске Патријаршије признаје само у границама из XVI века - када је Московска Патријаршија основана. Тада је под јурисдикцијом Цариграда била и садашња Бело-русија и Смоленска област. Да додамо да у току триста година нико у православном свету није сумњао у каноничност уједињења Руске Православне Цркве крајем XVII века.

Тада смо прогутали", и нисмо на прави начин реаговали на тај вапајно антиканонски акт. Затим је Вартоломеј, док је био у посети Кијеву, изјавио да Цариградска патријаршија Украјини доноси мир". И тад није било праве реакције. Затим се патријарх Вартоломеј, упркос канонима, умешао у послове Јерусалимске Помесне Цркве, стављајући под забрану свештенодејства њеног клирика, митрополита лидског Тимотеја (Маргаритиса). Опет није било отпора. А пошто нема отпора - почиње прича из Естоније (када се Цариград умешао, оснивајући своје парохије у Естонији, што је довело чак и до раскида молитвеног општења са Москвом, нап. прев.) А затим - прича са Украјином.

Мећутим, богословска мисао читаве Руске Православне Цркве (то се односи и на Кијев и на Москву) ћути када Цариградска патријаршија пропагира новостару" јерес православног" папизма. Јер аргументи заступника првенства" Цариграда су просто римокатолички, и немају никакве везе с православном еклисиологијом.

У ствари, познато првенство части" Константинопољског патријарха директно зависи од чи-стоте православног исповедања: ако отпаднеш у јерес, нема ти ни првенства, ни части (јер би, да је било другачије, у супротном, читав пра-вославни свет во времја оно" морао да прими Флоренстинску унију.) Уз то, првенство части ни у каквим околностима не значи прво на јурисдикцију. Било какво уплитање једне помесне Цркве на територији друге је раскол, грех који се не спира ни мученичком крвљу. /.../

 

Борба је неопходна и неизбежна

 

У закључку, треба рећи следеће.

Постоје две силе.

Једна, православна, која чува стражу око догмата вере, и која никад неће правити уступке кад је у питању целовитост Руске Православне Цркве, чије јединство и неделивост на целокупној њеној територији уопште не могу бити предмет дискусије. Та православна сила, којој и сам припадам, категорички иступа против идеје аутокефалије на Украјини.

Из догматских уверења и историјског искуства верних чеда Свете Цркве проистичу и наши социјално-политички погледи, које је најбоље уобличио Свети Лаврентије Черниговски, рекавши: Као што не можеш разделити Свету Тројицу, тако се не може разделити ни Троједина Русија: Велика, Мала и Бела".

Ми видимо Украјину као силну и самобитну, али као неодвојиви део света Русије. Најтешњи савез једноверних и једнокрвних Велике, Мале и Беле Русије једини је гарант препорода православне цивилизације у светским размерама, а сваки покушај разарања тог тријединства је сек-таштво и провокација, која he довести до катастрофалних последица.

Свесни православни родољуби наслањају се на духовно наслеће Кијевске Русије, православних апологета XVI и XVII века, који себе никад нису сматрали другим народом него што су Великоруси, као и великих просветитеља Галицијске и Поткарпатске Русије и мученика аустријских концлогора, који су крајем XIX и почетком XX века страдали управо због Православља или симпатија према њему, као и због руске националне самосвести, а због неприхватања галицијско-унијатске су-веренашке" идеологије.

Нама се супротставља ДРУГА СИЛА - следбеници Шептицкога, јавни или тајни унијати, који Православље сматрају реакционарном снагок, која омета интеграцију са Западом". Они који су криви за каиновски грех братомржње против једноверних и једнокрвних Великоруса и Белоруса.

Њихова владавина на Украјини већ је довела до катастрофалних последица. Сада се милиони ђака и студената Украјине уче из уџбеника измишљене историје. To је појава без преседана у светској повесници. Запањује и политичка подлост наших противника.

Године 1947. Конгрес САД усвојио је Закон о поробљеним народима", у коме се тврди да је руски комунизам (!? - еп. Иполит) поробио народе Приблатика, Украјине, Кавказа, Казакије и Идел - Урала", то јест, није реч само о уништењу историјске Русије, него и отимању Ставропољске и Краснодарске области, Поволжја (Идел је татарски назив за Волгу) и Урала. У закону стоји да ћe САД уложити сва средства помажући тим народима у борби за независност".

Један од основних аутора закона о комадању Русије био је председник Украјинско-Америчког комитета при конгресу САД", унијат из Галиције Лев Добрински.

У томе је суштина овог највећег сукоба.

 

Са руског:

Владимир Димитријевић

 

 

 

< ^ >