Срби и верска толеранција

 

Срби су један од верски најтрпељивијих народа у историји човечанства. Они никад и ником нису на силу наметали своју веру, држећи се на-чела: Своје исповедај, јер је Богом откривена истина, а туђе не дирај, јер свако има право на слободан избор." И још: Помози човеку у невољи, ма које вере и народа био." У Средњем веку, римокатолици су у Србији имали, по законима Немањића, Хребељановића и Бранковића, право на своје цркве и свештенство - једино им је било забрањено да православне преводе у покорност папи.

Словачки правник и етнограф Јан Чапловић, који је почетком 19. века био међу Србима у Пакрацу, бележи: Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет, само ако њих пусте на миру." Сам Јан Чапловић је био протестант, који каже да се међу Србима осећа одличан дух трпељивости Источне цркве."

Пруски официр Ото фон Пирх, у свом путопису кроз Србију 1829, каже како међу српским свештенством много толеранције влада", и да је кнез Милош Турцима подигао џамију у Крагујевцу.

Француски етнограф Ами Буе 1840. истиче да кнез Милош муслимане никад није бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије".

Феликс Каниц у својој књизи о Краљевини Србији каже: Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању, прозелитизму." Када су Срби 1912. ослободили Ко-сово и Метохију, нису срушили ни Муратово тулбе на Газиместану, ни Синан-пашину џамију у Призрену, иако ју је подигао онај који је спалио мошти Светог Саве и камење за њу узео од Душановог манастира Све-тих Архангела.

И Јеврејима је у Србији било добро. У Балканском и Првом светском рату они су гинули за слободу Србије, сматрајући је својом домовином.

Моша Амаро, из Београда, пао је на челу одреда ослободилаца Урошевца.

Аврам Сасо је погинуо у боју на Једренима, уз узвик: Живела Србија!"

Леон Лебл, 22-годишњак, 1914. пада у боју на Космају.

Нисим Албахари, шпедитер из Ђевђелије, који је страдао са србским заробљеницима у логору Болдогасоњ у Мађарској, кад су му нудили да га ослободе, изјавио је: Нећу! Ја сам се родио у Шапцу, српско ме сунце грејало, српска земља отхранила, српски сам војник, па шта буде не-срећним српским војницима овде, нека буде и са мном."

Године 1917, уочи пробоја Солунског фронта, рабин Шалом Русо се обратио својим сународницима у српској војсци. Поводом Балфурове декларације, којим се Јеврејима даје право на оснивање своје државе у Палестини, рекао је да се сви Јевреји света томе радују, само они из Србије не, јер су срећан и слободан живот увек имали у Србији.

Мирко Рајцер, који је за време Другог светског рата био у јединицама Ђенерала Драже, истакао је да је Србска Црква развила у свом народу дух трпељивости.

Рајцер закључује: Мене је српски дух формирао у човека, а равногорски дух у борбеног патриоту."

Ђорђе Лебовић, Јеврејин из Сомбора, који је преживео нацистички концлагер, каже да су Срби прожети дубоким саосећањем са туђим невољама и патњама и спремношћу да притекну у помоћ, независно од тога које су националности невољници или жртве."

За време Другог светског рата, док је Алојзије Степинац, у сенци усташког ножа, прекрштавао православне Србе, митрополит скопски Јосиф, који је био заменик заточеног србског патријарха Гаврила, одбио је да у Православље прими од Немаца прогнане Словенце које су Срби удомили као браћу и који су због тога хтели да постану православни. Мудри митрополит им је рекао да сачекају док рат не прође, да то не би чинили у ванредним околностима.

Несрећни рат који је задњих година вођен у име Србства, углавном није био под командом часних православних Срба (мада је и таквих било), него су га надзирали духовни потомци Тита, Крцуна и Ранковића, вођени својим лажним царем коме се певало: Слободане, ти си комуниста, волимо те к'о Исуса Христа".

Није то била војска краља Петра I Ослободиоца, мада је и сада било јунака и витезова; и ко год је рушио туђе храмове, чинио је то у име свог безбожног вође, а не у име Христа и Светог Саве. Дакле:

1. Православни Србин зна да је његова вера, Богом откривена као Православна Црква, једина истинита. Он због тога не мрзи људе других вера, него поштује њихово право на избор и моли се Богу за заблуделе: Просветли светлошћу Твога познања оне који, заслепљени убиственим јересима, одступише од православне вере и приведи их Твојој Светој, Саборној и Апостолској Цркви."

2.     Православни Србин чини добро људима свих вера.

3.     Православни Србин брани своје, а не дира туђе.

 

Да нас Господ и Свети Сава на том путу сачувају, у љубави, правди и истини Царства Небеског.

 

Конац дела и Богу слава!

 

 

 

< ^