Број римокатолика у Србији и Црној Гори и папин долазак

 

У тексту Мирка Вида Млакара Посљедњи Мохиканци" Београдске надбискупије?" (Вера мањина и мањинске вере", ЈУНИР, Ниш 2001.) пише: По резултатима пописа из 1991. становника Србије и Црне Горе који су се изјаснили као католици било је 533.369, тј. 5,1 посто процијењене популације. Од 5.745.682 тада пописана становника централне" Србије, 5.176.322 су православци, 214.345 муслимани, 37.543 католици, 9.350 протестанти (реформирани кршћани), 456 жидови, итд.

У самоме главном граду, који је имао 1.168.454 становника, католицима се декларирало 23.805 људи. Дакле, по попису 1991, удио католика у београдској популацији био је два посто, a y цијелој средишњој Србији 0,65 посто. По државним и црквеним изворима, у Војводини је највећа концентрација католика. Тамо су и двије најмногољудније дијецезе у Републици Србији и СР Југославији - Суботичка и Зрењанинска - које су суфрагани Београдске надбискупије.

Рецимо, по попису непосредно прије распада СФРЈ, католичке су биле двије трећине становништва Суботице, односно 100.267 људи, а православаца је било 22.276. С друге стране, у нишкој је популацији на 224.000 православаца био 1.041 католик, a y крагујевачком је становништву забиљежено 558[1] католика и 168.855 православаца".

О положају римокатолика у доба Милошевићевог режима надбискуп Перко је говорио: Никада овдје није било неког отвореног прогонства католика и посебног притиска на њих. Говорим за своју биску-пију, Сријем је већ нешто друго /.../ Тијеком рата у Хрватској и БиХ у овдашњим медијима стварана је атмосфера у којој је католицима било тешко живети. Због тога је отишла већина наших вјерника, сви они ко-ји су имали било какву прилику искористили су је и отишли. Али морам рећи да је ситуација сада знатно боља. Истина, још понегдје буде ситних појединачних испада, али је суживот могућ". (А како је православним Србима у Хрватској? Зашто се избеглице, осим стараца, тешко усуђују да врате на своја огњишта?)

Перко је, пред свој одлазак из Београда, рекао и следеће: Мислим да се људи више неће исељавати, из једноставног разлога што су сви који су могли отићи и отишли. Људи ћe само умирати, будући да се нови Хрвати неће досељавати, барем не у догледно вријеме. Ми, свећеници, морамо остати због службе нашим вјерницима, а, осим тога, Католичка црква жели екуменску везу са СПЦ-ом. Бискупија he сигурно остати. Морамо рачунати да ћe једном доћи нека боља времена, када he људи опет ићи тамо - амо, тако да би ту једном могло бити и мало више католика. Додуше, ако се овако продуљи, број католика у Србији ћe вјеројатно пасти на три до пет тисућа".

Мећутим, чим је дошао на чело надбискупије, монсињор Хочевар је проценио да у његовој дијецези има око 30.000 верника, који из страха" нису били укључени у црквени живот.

Шта ово значи из перспективе жељеног доласка римског папе?

To значи да би папа посетио 5,1 посто католика Србије и Црне Гoрe. To јест, то значи да папин циљ није посета СВОЈИМ верницима, нeго ступање на тле Светог Саве, и још једна символичка победа над православним Истоком, заточеним у социјалну беду и безнађе.

Из података које је дао Мирко Вид Млакар види се и то да Срби своје комшије католике, иако су биле ратне године, нису сурово прогонили, а камоли да је неко примораван да мења своју веру. Било је србских изрода, разних удбаша и Удбиних паравојних формација који су другачије поступали, али народ и СПЦ су остали верни светосавском духу верске трпељивости.

И то значи ово о чему је све време реч у књизи коју држите у рукама: заједнички живот са римокатолицима да, али не и папски прозелитизам; не папином доласку у Србију, не срамном клањању Ватикану под видом екуменизма!

 

 


[1] За тих 558 католика (можда мало више, можда мало мање) надбискуп Хочеварнамерава да зида нову цркву, у чему му здушно помаже градоначелник Крагујевца др Влатко Рајковић. Можда рачуна да ће римокатоличка паства расти, с обзиром на најновија Екуменска рибања" (Национал", 23. XII 2002.)

 

 

 

< ^ >